januar 2003

< [ 14 | 15 | 16 | 17 ] >

U jednom od sličnih zapisa se tvrdi da je 1891. godine, takođe u komadu kamenog uglja, navodno pronađen zlatni lančić. Period nastajanja kamendog uglja udaljen je od nas od 275 do 350 miliona godina. U naslagama kamenog uglja u Austriji nađena je 1885. godine čelična pločica sa primesama nikla, dimenzija 67x67x47 milimetara i teška 785 grama. Naučni časopisi su tada pisali da je pločica izložena u muzeju grada Linca, (115, 11. XII 1886.) U muzeju se danas čuva samo otisak te pločice.

Poznati su i drugi izveštaji o sličnim činjenicama.

Teško je poverovati da su, u razna vremena i u raznim zemljama, uvek postojali ljudi koji su u pravljenju falsifikata nalazili neobjašnjivo zadovoljstvo, a pri tom su ti falsifikati bili tako dobro napravljeni da nauka nije mogla da otkrije podvalu.

Naravno, pouzdanost dokaza najbolje bi se mogla proveriti kad bi naučnici mogli da analiziraju takve predmete. Svojevremeno, niko se nije pobrinuo da oni budu sačuvani, kao što nikome nije palo napamet da skuplja kameno oruđe kad je nauka odbacivala mogućnost da ih je mogao napraviti čovek, kao što niko nije sakupljao meteorite kada su ljudi od nauke tvrdili da "kamenje ne može da pada s neba."

Sudbina nekih nalaza, otkrivenih u naše vreme, nešto je bolja – sačuvani su, ali njihovo postojanje brže stvara pitanja, nego što daje odgovore.

U londonskom Muzeju za istoriju prirode čuva se ljudska lobanja koja na levoj strani ima pravilan, okrugli otvor. Ta rupa nije napravljena ni hladnim oružjem, niti bilo kojim drugim predmetom, jer da jeste, onda bi oko nje morale da postoje sitne pukotine i komadići, a njih nema. Istraživači smatraju da je takva povreda karakteristična samo za zrno vatrenog oružja. Ova lobanja stara je 40.000 godina.

U Paleontološkom muzeju u Moskvi nalazi se lobanja bizona koja na čeonom delu takođe ima pravilan, okrugli otvor. Taj bizon je živeo još ranije, pre sto hiljada godina. (83)

Misao spontano vuče niti između ovakvih otkrića, povezuje ih i ugrađuje u neki lanac. Jedna od karika tog lanca, koji se sve više produžava u prošlost, jeste i izveštaj francuskog naučnog časopisa "La Rešerš" (april 1973.) da su, u toku geoloških radova, pod Parizom otkrivene kosti bika i kameno oruđe. Ako je suditi po karakteru oruđa, onda ono potiče iz ranog paleolita, odnosno od pre 15.000 godina. Ako se pođe od naslaga u kojima je nađeno, onda je oruđe starije od 20 miliona godina. To otkriće je izazvalo nedoumicu, ali nije bilo opovrgnuto, niti je prokomentarisano.

Ovakve činjenice nikako se ne uklapaju u uobičajenu sliku o istoriji razuma na našoj planeti. Štaviše, ne samo da se ne uklapaju, one je narušavaju.

Razbacani i zatureni takvi nalazi stoje negde po skladištima. Njihov broj se povećava polako, ali konstantno. Pojam kritične mase nije svojstven samo uranu. Ta misao daje autoru povod za umereni optimizam.

Na listi čudnih činjenica o kojima govorim su i čudni otisci ostavljeni na okamenjenom tlu i na okamenjenim peščarama. Od trenutka kada su utisnuti u vlažni pesak i meku zemlju prošle su desetine i stotine miliona godina.

Sovjetsko-kineska paleontološka ekspedicija je 1959/60. godine u pustinji Gobi otkrila čudne otiske na okamenjenom pesku: nevelika udubljenja pravilnih oblika, raspoređena u pravilnom nizu i na jednakom rastojanju. Njihova geometrijska, rekao bih "mašinska" pravilnost, čini neverovatnom pretpostavku da ih je ostavilo kakvo živo biće. Ko je mogao ili šta je moglo da ostavi taj i takav trag? "Naučnicima predstoji da odgonetnu poreklo otisaka" – piše u izveštaju o otkriću načelnik sovjetskog dela ekspedicije A. Roždestvenski.

Početkom tridesetih godina doktor V. G. Barou, šef katedre za geologiju na jednom od američkih koledža, otkrio je, takođe na okamenjenoj peščari, tragove "uspravno hodajućeg bića" koji podsećaju na tragove čoveka. Otisci potiču iz perioda od pre 250 miliona godina. Ni jedan istraživač ne želi da postane predmet kritika i podsmeha svojih kolega. Nije čudno što naučnik nije žurio da objavi svoje otkriće. Prošlo je nekoliko godina pre nego što je to učinio.

Otisci su podvrgnuti pažljivoj i skeptičnoj analizi. Nisu li veštački napravljeni, odnosno prosto isklesani? Fotografije u infracrvenom spektru i drugi metodi istraživanja dali su negativan odgovor. Trojica naučnika, nezavisno jedan od drugog i ne znajući da i druga dvojica rade isti posao, pod mikroskopom su upoređivala strukturu materije u samom otisku i na drugim delovima okamenjene peščare. Njihov zaključak glasi: "Čestice peska u tragu su zbijenije, nego što je to slučaj sa česticama na okolnim delovima peščare. Razlika se objašnjava pritiskom koji je izazvala noga bića."

Naučni časopisi su objavili fotografije i članke o tom otkriću. Predloženo je da se biće nazove Phenantropus mikables (Čudni, čoveku nalik). (121, I 1940.) Paleontolog je zapisao da je otisak dug 9-10 inča i da po razmerama i obliku nalikuje nozi čoveka. Da je palac bio nešto veći i da mali prst nije stajao gotovo pod pravim uglom u odnosu na osu stopala, otisci bi se mogli smatrati tragovima čoveka.

Najsmeliji proračuni kažu da čovek na Zemlji postoji samo nekoliko miliona godina, a ovi tragovi su ostavljeni pre 250 miliona godina.

Od viših oblika života koji su postojali u to vreme, a to je doba nastajanja kamenog uglja, nama su poznate amfibije, rođaci današnjih žaba i daždevnjaka. Ako pretpostavimo da je biće koje je ostavilo tragove takođe bilo amfibija, onda je ono među njima bilo gigant.

Druga činjenica koja naučnike vodi u ćorsokak jeste odsustvo tragova prednjih udova. Svi, baš svi tragovi su otisci samo zadnjih udova tog dvonogog bića.

< prethodna [ 14 | 15 | 16 | 17 ] sledeća >

vrh strane