decembar 2002

< [ 1 | 2 | 3 | 4 ] >

Mitovi, legende, predanja, pradavni tekstovi – kao da su glas prošlosti koji do nas dopire iz dalekih milenijuma. Ta prošlost priča nam svoju priču najčešće uslovnim jezikom umetnosti.

U drevnim tekstovima, epovima i predanjima, u nerazdvojivom jedinstvu isprepletane su filozofske, političke, religijske i socijalne predstave o raznim epohama. Stvoreni na određenom istorijskom i socijalnom fonu ti izvori neizbežno sadrže informaciju o svom vremenu.

Kako su umotvorine proizvodi društvene svesti jedne epohe, one su opisivale okolni svet pojmovima koji su postojali u datom trenutku. Ali, takvi simboli nisu uvek u skladu sa nama svojstvenim poimanjem realnosti.

Zadatak istraživača i jeste da te simbole i pojmove, te "mitološke oblike" prevede na razumljivi jezik svog vremena. Uraditi to – znači izdvojiti iz mitova i drevnih tekstova ono istinito i racionalno, na šta se može osloniti savremena nauka.

Istraživači neprekidno "čitaju" prošlost, uprkos njenoj složenosti i višeznačnosti. Nauka sve više ovladava činjenicama o kojima smo ranije saznavali samo iz predanja ili iz "svetih tekstova."

Jedan od klasičnih primera je naučni podvig nemačkog arheologa Hajnriha Šlimana. Prateći jedva primetnu naznaku u stihovima Ilijade on je otkrio Troju i njeni ostaci ponovo su se pojavili na svetlu dana.

Sledeći taj princip, poznati indijski arheolog V. Lal je odlučio da iskopava na mestima koja se pominju u Mahabharati, najvećem drevnoindijskom mitu, šta je otkrio? Ispostavilo se da su u "svetim tekstovima" prikazana istinita katastrofalna zbivanja koja su se dogodila pre gotovo 3.000 godina. (105, 21,I 1984.)

Tako, idući po tragovima maglovitih sećanja i poluzaboravljenih mitova, istraživači "oživljavaju" izgubljene gradove, pa čak i cele civilizacije. Na sumerskim glinenim tablicama je zapisano da su do potopa postojali gradovi Eridu, Bab-tir, Larak, Sipar i Šurupak. Ako se sve što se odnosi na potop smatra izmišljenim, onda bi morali biti izmišljeni i ovi gradovi koji se pominju u vezi s potopom. No, arheolozi nisu bili takvi skeptici. Od pet pomenutih, nađena su tri grada – Eridu, Sipar i Šurupak.

Štaviše, u toku iskopavanja otkriveno je da su tu oblast zaista pogodile velike poplave. Otkriće je bilo povod za pretpostavku da su priče o potopu, o kojima govore sumerski biblijski tekstovi, zasnovani na nekom realnom događaju.

"Drugog meseca, sedamnaestog dana u mesecu" – piše u Bibliji, "odjednom su se razjarili svi izvori velikog bezdana i otvorila su se okna nebeska. I lila je kiša na zemlju 40 dana i noći."

Hiljadu godina pre nego što su zapisani ti biblijski stihovi, istorija potopa bila je već zapisana na glinenim sumerskim tablicama:

"Ujutro je šiknula provala oblaka, a svojim očima sam noću video hlebnu kišu. Pogledao sam u lice vremena – bilo je strašno gledati vreme...

Prvog dana besneo je olujni južni vetar, bukvalno je odnosio ljude i rušio gore. Čovek čoveka ne vidi ..."(47, str. 75,)

Međutim, predanja o katastrofi koja je uništila celo čovečanstvo, ne susreću se samo u tom regionu. Saopštenja o potopu postoje i u egipatskim svetim knjigama i u indijskim sanskritskim tekstovima i kod naroda Tihog okeana i u predanjima obe Amerike, (57)

Govoreći o sveopštoj rasprostranjenosti saopštenja o katastrofi, engleski naučnik Dž. Frejzer primećuje da mnogobrojna predanja o potopu postoje u Južnoj, Centralnoj i Severnoj Americi, od Ognjene zemlje na jugu, do Aljaske na severu. Nema ni jednog indijanskog plemena u čijem se mitu ne pominje potop.

Do našeg doba sačuvani su čak i crteži tog događaja. Jedan je u actečkom kodeksu, a drugi je drevnovavilonski.

U jednom od drevnih meksikanskih tekstova, u Kodeksu Čimalpopoka, sačuvanom do naših dana, piše:

"Nebo se približilo zemlji i u jednom danu sve je izginulo. Voda je prekrila čak i planine..."

Evo kako su o toj katastrofi u kodeksu Popol Vuh pisali žreci Indijanaca plemena Kiče čiji potomci danas žive na teritoriji Gvatemale:

"Lice Zemlje je potamnelo i počela je da pada crna kiša. Prolom danju i prolom noću"... "Gusta smola se prolila s neba"... "Ljudi su bežali u očajanju. Pokušavali su da se popnu na krovove kuća koje su se rušile i bacale ih na tle. Pokušavali su da se uspužu do vrhova drveća, ali ih je drveće zbacivalo. Ljudi su tražili spas po pećinama, ali su se pećine zatvarale."

Sećanje na tu nevolju sačuvali su i Indijanci u basenu Amazona. Njihova predanja pričaju da se iznenada razlegla strašna rika i tutnjava, da je mrak sve pritisnuo, da se na Zemlju obrušio prolom koji je sprao sve i potopio ceo svet.

"... Voda se podigla do velike visine – glasi jedno od brazilskih predanja – i sva zemlja je potonula u vodu. Mrak i prolom nisu prestajali. Ljudi su bežali ne znajući gde da se sakriju i penjali su se na najviše drveće i planine." (86)

Možda se u tom istom periodu odvijalo i formiranje planina. Indijanci Ostrva kraljice Šarlote kazuju u svojim mitovima da Zemlja do katastrofe nije bila takva kakva je danas i da do tada uopšte nije bilo planina. Kodeks Čimalpopoka govori o "crvenim planinama koje su se dimile, očigledno rastopljene ili pokrivene užarenom lavom."

< prethodna [ 1 | 2 | 3 | 4 ] sledeća >

vrh strane