decembar 2002

< [ 1 | 2 | 3 | 4 ]
Uništenje iz bezdana >

Slična sećanja na katastrofu, koju su, osim potopa, pratili uragani, zemljotresi i vulkanska aktivnost, sačuvali su i afrički narodi. (39)

Radi se, očigledno, o nekakvoj katastrofi koja se dogodila blizu tih regiona, negde između Amerike i Afrike.

Očigledno je, jer se karakter narodnih mitova menja zavisno od udaljenosti od Altantika. Kao da se smanjuju razmere katastrofe i predanja govore samo o velikim poplavama.

Na primer, u predanju Indijanaca Aljaske (pleme Tlingit) govori se isključivo o potopu. Malobrojni ljudi koji su se spasli, plovili su u kanuima do vrhova planina kako bi pobegli od pobesnelih voda. Medvedi i vukovi, zahvaćeni strujom, bez ikakvog straha doplivavali su do čamaca i ljudi su morali da ih gone veslima i kopljima.

U epovima Južne Amerike postoji ista slika: govori se prvenstveno o potopu od kojeg su se ljudi spasli popevši se na vrhove planina. (50)

Ako se od pretpostavljenog centra katastrofe uputimo na istok kroz Sredozemno more, u Persiju i dalje do Kine, videćemo da se karakter predanja postepeno menja. Grčki epos saopštava da je tlo drhtalo u vreme potopa:

"Jedni su bežali u brda, drugi su sedali u čamce i veslali tamo gde su do nedavno orali, treći su skidali ribe sa vrhova brestova ..." Kako se vidi, do tog dela sveta dospeli su samo – pomeranje tla i talasi poplave koja nije potopila brežuljke i nije prekrila vrhove visokog drveća.

U svetoj knjizi drevnih Iranaca Zend Avesta govori se da je u vreme potopa "voda na celoj zemlji dopirala do visine čovečijeg rasta.

Na jugoistoku Azije, u Kini, more je prvo prekrilo kopno, a zatim se povuklo od obale daleko, na jugoistok. (26)

Tako glase predanja. Prirodno je pretpostaviti da je na jednom delu Zemljine lopte nastupila oseka, ako je na njenom drugom kraju bila ogromna plima i ako su vode dosezale do vrhova planina. Postepeno, prema istoku, smanjivala se visina vodenog pokrivača. U Centralnoj Americi voda je dosezala do najviših planina, u Grčkoj do vrhova brežuljaka i drveća, a u Persiji dostigla je samo visinu čovečijeg rasta.

Na taj način, iz mozaika različitih epizoda sećanja raznih naroda, stvara se približna i jedinstvena slika.

Osim što ih ima svuda, saopštenja o potopu skreću na sebe pažnju i zbog još jednog razloga – zbog čudne podudarnosti pojedinih detalja. Ta podudarnost zapaža se kod naroda međusobno udaljenih mnogo hiljada kilometara.

Gotovo svuda figuriraju neki vesnici nesreće koji upozoravaju ljude da dolazi katastrofa.

U sumerskom epu bog Ea upozorio je ljude da dolazi katastrofa:

"Sine Ubar-Tutu,
Ostavi kuću, sagradi brod,
Ostavi izobilje, pobrini se o životu,
Prezri bogatstvo, spasavaj svoju dušu!
Na svoj brod utovari sve živo,
Taj brod, koji ti sagradiš,
Oblikom da bude četvorougao.
Jednake da mu budu širina i dužina."(47)

Približno iste reči obraćanja ljudima navedene su i u actečkom kodeksu:

"Ne pravi više vina od agave, već počni da dubiš stablo velikog kiparisa i uđi u njega kada u mesecu tozontlu vode dostignu nebesa." (55)

Izaslanik koji je, prema Bibliji, predložio Noju da sagradi kovčeg, takođe nastupa u liku boga. Indijski sveti tekstovi sličnu ulogu pripisuju bogu Višni. (63)

Mnogobrojna predanja o izaslanicima koji upozoravaju na nesreću sačuvala su se i na ostrvima Tihog okeana. Predanja kažu da su se spasli oni koji su na vreme napravili splav.

Druga zajednička crta: u nizu upozorenih i spašenih od pogibije, stalno figuriraju dve osobe – muškarac i žena, a ponekad je sa njima i dete.

U biblijskim tekstovima to su Noje i njegova žena, u grčkim legendama Deukalion i Pira, u Velsu Diejven i Diejvič u Irskom epu Bit i Biren, a muž i žena su praroditelji Baska.

Ista je slika i na drugoj strani Atlantika. Kod Acteka, kod brazilskih Indijanaca , kod severnoameričkih Indijanaca – svuda se ponavlja jedna ista tema: dve osobe, muškarac i žena spasli su se od potopa, (39)

Sledeća zajednička crta: spasavajući se od nadolazeće nesreće – upozoreni vode sa sobom razne životinje. Tako postupaju biblijski Noje i drevnomeksikanski Nata, kanadski indijanac Etsi i Indijac Manu, Trou na Borneu i heroj sumerskog epa o potopu Ksisutros.

Kada vode potopa počnu da se povlače, spašeni su iskrcavaju na one planinske vrhove koji su se prvi pojavili iz vode.

"... Brod se zaustavio na planini Nacir. Planina Nacir je zaustavila brod, ne da mu da se ljulja..." (47). Kod Noja tu funkciju ima planina Ararat, kod heroja grčkog potopa Deukaliona – planina Ofis (ili Parnas), kod predaka žitelja Tahitija vrh planine Pihotiho, itd.

Ovim navodima nije iscrpljena lista neobjašnjivih analogija.

Biblijski Noje je, s vremena na vreme, iz svog kovčega puštao ptice da bi saznao da li se potop završio. Uradio je to tri puta. Kada se golub vratio sa maslinovim listom u kljunu, to je bio znak da su vode počele da se povlače.

I heroj znatno starije sumerske legende o potopu, koji se takođe spasao u kovčegu, puštao je ptice da bi saznao da li se negde pojavila zemlja, (47)

Ispostavilo se da su na potpuno isti način postupali i junaci američkih predanja o potopu, oni o kojima pričaju Indijanci Karipskih ostrva, Centralne i Severne Amerike. Kada su vode počele da se povlače ptica je spašenima u kljunu donela zelenu grančicu.

Čitajući Bibliju više od dve hiljade godina ljudi su u njoj nailazili na pominjanje duge koja se pojavila na nebu i označila kraj potopa. Kada su iskopavanjima otkrivene glinene tablice sa tekstom drevnog sumerskog epa o Gilgamešu, postalo je jasno da je to sećanje na dugu uzeto iz njega.

Ali, zašto to isto saopštenje nalazimo u svetim knjigama i predanjima Amerike i u polinezijskim mitovima? Slično hrišćanskom predanju i predanju drevnog Sumera, kraj potopa u mitovima Amerike i Tihog okeana takođe je obeležen dugom koja se pojavljuje na nebu, (86)

Ne manje začuđuju i druge neobjašnjive analogije.

Kod Acteka koji su živeli u Meksiku sačuvan je sledeći zapis. Bog Titlakahuan je upozorio čoveka po imenu Nata na očekivanu katastrofu, slično hrišćanskom bogu, posavetovao ga je da napravi kovčeg.

Drugi bogovi su bili uvereni da su svi ljudi izginuli. Kada su se vode smirile, Nata i njegova žena su dobili vatru i počeli su da peku ribu. Miris vatre se popeo do neba i bogovima je bilo jasno da se neko od ljudi spasao.

Kao što je poznato, biblijski tekstovi potiču od mnogo starijih, vavilonskih izvora. Podudarnost među njima je iznenađujuća. Posle potopa, privučeni mirisom žrtve (47) "bogovi su se okupili kao muve." Po tom mirisu oni su saznali da se spasao neki čovek sa svojom ženom, pa su se, kao i meksikanski bogovi, strašno razgnevili i odlučili da ih unište. U vavilonskom epu jedan bog je zaštitio ljude od drugih, razgnevljenih bogova, kao što je u meksikanskim predanjima bog Ea upozorio ljude na katastrofu i bio zaštitnik od gneva ostalih bogova.

Ne leže li koreni tih analogija i svuda rasprostranjenih informacija o potopu, u nekom realnom događaju koji se možda dogodio u istoriji čovečanstva[1].

< prethodna [ 1 | 2 | 3 | 4 ]
Uništenje iz bezdana >
vrh strane