decembar 2002

Govoreći o uzrocima katastrofe koja je pogodila Zemlju, drevnoindijske svete knjige kažu da ju je izazvao "bog Hajagriva koji živi u bezdanu." Sumerski mitovi pominju nekog "arhanđela bezdana."

Šta je bilo to nešto što je, došavši iz bezdana, uzdrmalo planetu i milenijumima ostalo u sećanju čovečanstva?

Među grčkim mitovima postoji i predanje o Faetonu (grčki "vatreni"). Legenda kaže da je sin Heliosa (Sunca), Faeton izmolio oca da mu dozvoli da jedan dan upravlja sunčanim kočijama koje idu po nebu. Ali sin nije umeo da usmeri kočije na uobičajeni put, pa su se one suviše približile Zemlji i opržile je svojom vatrom. Tada je Zevs pogodio junošu munjom i Faeton je pao na Zemlju.

Drevni mitološki sistemi naveliko su koristili razne oblike alegorija i simbola u kojima se nazire izvorna realnost. Imajući to na umu, pojedini istraživači pretpostavljaju da je legenda o Faetonu odraz nekog realnog događaja, možda pada ogromnog meteorita na Zemlju.

Kao što je poznato, oko našeg Sunca, osim planeta, okreće se i prsten dosta velikih nebeskih tela – asteroida. Astronomi su izračunali ukupnu masu tog prstena. Kad bi se od tih asteroida napravilo jedno telo ono bi imalo prečnik od 5.900 kilometara. Niz astronoma pretpostavlja da je nekada postojala takva planeta. Ona je bila manja od Marsa, a veća od Merkura. Njena orbita je prolazila između orbita Marsa i Jupitera. Ta planeta, nazvana Faeton prema imenu mitskog heroja, stradala je u nekoj gigantskoj kosmičkoj katastrofi, a njeni delovi nastavili su da se okreću oko Sunca i postali su uzrok stalne opasnosti od novih katastrofa, (97)

Ova pretpostavka savremenih istraživača podudara se sa saopštenjem koje je Solon dobio u Egiptu. Kako izveštava Platon, žreci su ispričali Solonu da u mitu o Faetonu ima i istine: "... tela koja se kreću po nebeskom svodu, posle izvesnog perioda, ponekad skreću sa svojih putanja i zbog toga sve na Zemlji gine od požara".(27)

Niz i danas sačuvanih svedočanstava o katastrofi pominje da su se na nebu pojavila nekakva tela koja su zatim pala na Zemlju ili su se udaljila od nje. Tako Sibilinske knjige (Libri Sibyllini) govore da se na istočnom horizontu pojavilo ognjeno telo koje je svojom svetlošću zasenilo sjaj Sunca, a zatim je palo u okean.(83)

Uskršnja ostrva su više hiljada kilometara udaljena od Rima u kojem su nastale Sibilinske knjige. Pismo otkriveno na Uskršnjim ostrvima nije potpuno dešifrovano. Učinjeni su brojni pokušaji da se taj posao uradi do kraja. Brazilski naučnik, lingvista Vaz di Melo smatra da je u tome uspeo. O čemu, prema njegovoj verziji, govore ti tekstovi? Oni kazuju o "ogromnoj ognjenoj lopti" koja se pojavila na nebu i zatim obrušila u okean. Kao posledica katastrofe i zemljotresa, arhipelag koji je tamo postojao, kažu ti rukopisi, potonuo je u vodu.(122)

Kod drugih naroda takođe je sačuvana uspomena na nekakva tela koja su se srušila s neba i izazvala razaranja i pogibije. O kakvom to nebeskom Velikom Zmaju, koji se pojavio na nebu i tresnuo o Zemlju, piše peta knjiga kodeksa Maja "Čilam Balam"? "Padala je ognjena kiša" –  glasi kodeks – "zemlju je prekrio pepeo, a drveće se savijalo do zemlje. Pucalo je kamenje, lomila su se stabla. S neba se srušio Velik Zmaj... Nebo je zajedno sa Velikim Zmajem palo na Zemlju i istopilo je."

Deset sunaca izašlo je na nebu, glasi kinesko predanje, i veliki oganj spalio je Zemlju. Zatim je devet sunaca palo.

I jedno od indijskih predanja tvrdi da je posle potopa na nebu izašlo sedam sunaca, a zatim je jedno sunce proždrlo ostalih šest. Prema indijskoj tradiciji, svaka epoha (juga) se završava kosmičkom katastrofom: "Na kraju juge, odbivši se od Sunca, velika zvezda pada s neba." (20)

Jesu li na Zemlji ostali bilo kakvi dokazi koji bi potvrdili ta saopštenja o padu kosmičkih tela?

Da. Ima takvih dokaza i njihov broj nije mali.

Na estonskom ostrvu Saaremaa postoji jezero Kaalipjuhajara. Sveto jezero. Istraživanja su pokazala da jezero nije ništa drugo do udubina nastala kao posledica pada nekog ogromnog tela. Pre 2.500 godina ogromni meteor je ušao u guste slojeve atmosfere, raspao se i kao meteoritna kiša pao na Zemlju. Jedna "kap" te kiše, teška 450 tona, izrovala je tu udubinu, izbacivši hiljade kubnih metara tla.

Kada se slična zbivanja kosmičkog karaktera odvijaju pred očima ljudi, ona dugo ostaju u usmenim predanjima i mitovima. Indijanci plemena Navaho imaju predanje o bogu koji se spustio u dolinu na ognjenom stubu i spržio sve unaokolo. Na mestu koje je u predanju označeno kao mesto prizemljenja boga, otkriven je ogroman meteoritni krater, dubok više od sto metara i prečnika gotovo 1,5 kilometar.

Pad kosmičkih tela na Zemlju zabeležen je i u novije vreme. U jednoj meteoritnoj kiši 1868. godine na Varšavu je palo oko 100.000 kamenova. Neki od njih su bili teški i do 100 kilograma. Ranije, 1847. godine, kamen meteoritnog porekla pao je na kuću u Bohemiji, probio je krov i sručio se na krevet u kome su spavala tri deteta. Na sreću ni jedno dete nije nastradalo. Od 1790. do 1954. godine registrovano je ukupno 27 padova meteorita na kuće.

Međutim, nisu svi takvi padovi bili bezopasni. Na nebu Pensilvanije 24. juna 1938. godine zablještala je jaka svetlost, a zagljušujuća eksplozija podigla je stanovnike Pitsburga iz postelje. Svi su zaključili da su eksplodirala skladišta baruta. Ispostavilo se da je to bila eksplozija meteorita koji je pao nedaleko od grada. Da je meteorit ušao u atmosferu pod drugim uglom, grad bi bio uništen, a pola miliona njegovih žitelja ubijeno.

Što je veća masa meteoritne materije koja se obrušava na Zemlju, tim je veće razaranje na njenoj površini. Kolika je opasnost od sličnih katastrofa kosmičkog porekla?

 < Sećanja na katastrofu
[ 5 | 6 | 7 ] Sledeća >

vrh strane