decembar 2002

 < [ 5 | 6 | 7 ] >

Poznati poljski astronom Jan Gadomski navodi sledeće proračune: (8)

Zemlja postoji dovoljno dugo i mogla je da doživi padove kosmičkih tela sličnih razmera. To se može dogoditi ako se blizu Zemlje nađe bilo koji veći asteroid i upadne u polje njene teže. Jedan od takvih, čoveku poznatih asteroida, ima prečnik od 17 kilometara (Eros), prečnik drugog (Ceres) je 770 kilometara. Teško je i zamisliti kakve bi smrtonosne posledice imao po Zemlju i njene stanovnike sudar sa jednim takvim telom.

"Takva tela" –  pisao je tim povodom engleski naučni časopis "Diskaveri – "mogu uništiti celu civilizaciju ili joj naneti velike gubitke." (111, 1963.)

U raznim delovima Zemlje postoje desetine tragova od sudara naše planete sa telima pristiglim iz Kosmosa. Jedan od najvećih ožiljaka nalazi se u Južnoj Africi. Gigantsko udubljenje prečnika 40 kilometara dugo je smatrano kraterom ugašenog vulkana. Posle detaljnog istraživanja utvrđeno je da krater nije vulkanskog porekla, nego da je nastao usled pada nekakvog velikog tela koje je doletelo iz kosmičkog prostranstva (180). Kad je palo na Zemlju, telo se u nju zarilo snagom 20 puta većom od eksplozije najjače savremene hidrogenske bombe. Dogodilo se to pre oko 250 miliona godina. Drugi gigantski meteorit pao je na našu planetu u nama mnogo bliže vreme, pre 65 miliona godina. Kako su izračunali američki naučnici, pri sudaru se oslobodila energija jednaka energiji 100 miliona hidrogenskih bombi. (97)

Postoji čak i termin "astroblema" (rana od zvezde) kojim se označavaju krateri nastali od pada sličnih meteorita. Na Zemljinoj površini pronađeno je više od dvadeset takvih "zvezdanih rana" čiji su prečnici od 50 do 120 kilometara (104). Pod ledom Antarktika nedavno je otkriven još veći krater – prečnika 250 kilometara. Teško je zamisliti snagu udara koji može izazvati takva razaranja ... Ipak je moguće. Ima dokaza da je luk Hadsonovog zaliva deo gigantskog meteoritnog kratera prečnika 440 kilometara, (91)

Doktor geološko-mineraloških nauka D. Borisov iz Instituta za geofiziku Akademije nauka tadašnje Uzbečke SSR postavio je sličnu hipotezu o postanku Aralskog mora. On pretpostavlja da je udubljenje nastalo pre 40 miliona godina i to kao posledica udara meteorita  (97, 1981.). Ta hipoteza je nedavno dobila prve potvrde. Bušilice istraživača otkrile su na dnu gvožđe masivne strukture i mineral kogenit, karakterističan za "gvozdene" meteorite.

S tim u vezi može se pomenuti i Tunguski meteorit, koji je, kako smatraju stručnjaci, imao prečnik od 160 metara i bio težak 7 miliona tona.

Mora se napomenuti da imamo prilike da ispitamo samo ništavno mali deo sličnih tragova, jer 70 odsto površine Zemljine kugle zauzimaju mora i okeani (80). Prirodno, veći broj kosmičkih tela pada u mora i okeane. Osim toga, tokom milijardi godina postojanja naše planete veliki delovi kopna i čitavi kontinenti su propadali i postajali dno okeana. Drugi regioni su se podizali iz vode i obrazovali kopno. Vreme i geološki procesi stalno su zatirali tragove pada krupnih kosmičkih tela na Zemlju.

Već smo pomenuli da se, prema predanjima i sačuvanim tekstovima, u vreme katastrofe more povuklo daleko od obala Kine i da je u isto vreme suprotnu stranu Zemlje preplavio gigantski talas. Direktor sofijske opservatorije smatra da sličnu pojavu može izazvati i meteorit, ako se približi Zemlji. Ako bi Ceres, piše on, prošao pored Zemlje na rastojanju od šest zemljinih prečnika, on bi izazvao plimu deset puta jaču od obične. Takva plima bi sa velikog dela kopna mogla da spere sve što se na njemu nalazi (8).

Pojedini istraživači dopuštaju mogućnost da se naša planeta u prošlosti sudarila s nekom kometom.

Pretpostavljeni sudar Zemlje sa jednom od kometa mogao bi izazvati nesreću istih razmera kao i susret sa asteroidom. Kako je izračunao američki astronom G. Juri, energija oslobođena u takvom sudaru bila bi jednaka snazi 500.000 hidrogenskih bombi.

Postoji još jedna hipoteza. Neki naučnici pretpostavljaju da je Mesec ono telo koje je, prolazeći pored Zemlje, upalo u polje njene teže.

Prema toj teoriji, asteroidi i male planete, koje se okreću oko Sunca, upadaju u polje teža velikih planeta i postaju njihovi sateliti. Ako takav satelit dolazi sa spoljne strane orbite, on se onda oko planete okreće u smeru suprotnom kretanju kazaljki na satu. Kao primeri takvog okretanja mogu se navesti satelit Zemlje – Mesec, satelit Saturna – Japet i Sedmi Jupiterov satelit. Kad se takvo telo, ulazeći u polje teže veće planete, nađe na unutrašnjoj strani orbite, onda će se, postavši satelit, okretati u smeru kazaljki na satu. Takvi su sateliti Saturna – Feb i Osmi Jupiterov satelit.

Poznati švedski astronom Hanes Alven u članku "O poreklu Zemlje i Meseca" piše i o hipotezi nemačkog astronoma Gerstenkorna (100, 1964). Prema proračunima Gerstenkorna, Mesec je prvo bio planeta koja se kretala orbitom bliskom Zemljinoj orbiti. Zatim je Mesec, "uhvaćen" težom naše planete, počeo da se okreće oko Zemlje. Mesec se postepeno približavao Zemlji tako da je u jednom trenutku njegov vidljivi prečnik bio 20 puta veći od ovog koji danas vidimo.

"Istovremeno su se pojačale i plime" –  piše Hanes Alven – "Kada je Mesec bio najbliži Zemlji visina plime dostizala je nekoliko kilometara."

U toku jednog perioda, sila Zemljine teže je i na površini Meseca bila jača od Mesečeve teže. Zatim je, pod uticajem složenog sistema gravitacionih sila, Mesec počeo da se udaljava od Zemlje, sve dok nije zauzeo sadašnji položaj.

Gerstenkorn nije jedini koji tako misli.

 < Prethodna [ 5 | 6 | 7 ] Sledeća >

vrh strane