decembar 2002

< [ 5 | 6 | 7 ]
Planete su promenile svoje putanje >

Kako smatra američki astronom G. Juri, Mesec je svojevrsna anomalija Sunčevog sistema. Isuviše je veliki da bi bio "običan" satelit. Po njegovom mišljenju, Mesec je nekada bio planeta koja je postala satelit "zahvaljujući" kosmičkoj katastrofi. Pored Meseca je prošlo ogromno kosmičko telo koje ga je "skinulo" sa njegove dotadašnje orbite. Mesec je izgubio brzinu, upao u sferu Zemljine teže i, na kraju krajeva, kako smatra Juri, postao je Zemljin satelit, (90, 1970.)

Pre izvesnog vremena postavljena je potpuno suprotna hipoteza o Merkuru. Po mišljenju niza naučnika, Merkur je tek nedavno postao planeta, a do tada je bio satelit Venere.

Zanimljivo je da neki mitovi koji su se sačuvali do naših dana, navode Mesec kao uzrok kosmičke katastrofe. Takve indikacije se mogu naći naročito u finskom epu "Kalevala" i u južnoameričkim predanjima.

Magloviti odjeci tog vremena kada na noćnom nebu Zemlje možda nije bilo Meseca, postoje u predanjima raznih naroda. Možda i nije slučajno što Maje u svojim hronikama koje beleže tradiciju pre potopa uopšte ne pominju Mesec. Njihovo noćno nebo nije osvetljavao Mesec, već Venera.

Mitovi Bušmana u Južnoj Africi takođe tvrde da pre potopa Mesec nije bio na nebu.

Na jugu Grčke, na Peloponezu, nekada je postojala legendarna zemlja Arkadija, čiji žitelji nisu znali ni za brigu, niti za tugu. Prema predanjima Arkadijaca takva je bila njihova domovina pre potopa. "Potop se zbio vrlo davno" – govorili su Arkadijci, "još onda, kad Mesec koji se pojavio posle katastrofe, nije sijao na nebu." Kasnije su Heleni tako nazivali Arkadijce – "domesečari" (62).

O tome da na Zemljinom nebu nekada nije bilo Meseca, pisao je u III veku HE[1] i Apolon Rodoski, glavni nadzornik Aleksandrijske biblioteke. On se, pri tom, pozivao na drevne rukopise i tekstove koji su kasnije izgubljeni i nisu stigli do nas. (51)

Grčki matematičar i astronom Anaksagor (V vek PHE[2]) takođe je koristio izvore koji nisu stigli do nas. On je tvrdio da se Mesec pojavio na nebu posle nastanka Zemlje.

Tragovi plima i oseka, koji postoje na Zemlji, potvrđuju da je uzrok koji ih je izazivao, postojao milionima godina. No, to još ne znači da je ulogu uzroka moglo da igra baš to nebesko telo koje mi danas znamo pod imenom Mesec. Na takvu pomisao navodi masa meteoritne materije koja je nedavno otkrivena u centralnom delu južnoameričkog kontinenta. Po mišljenju niza naučnika, ta masa dokazuje da je katastrofa zadesila drugi zemljin satelit, odnosno njen "prvi" mesec. Masa te materije, otkrivene na dosta velikom prostranstvu, i jeste ostatak tog satelita koji je pao na Zemlju.

Znatna masa materije kosmičkog porekla nađena je ne samo u Južnoj Americi, nego i u drugim regionima Zemlje. Pre izvesnog vremena naučnik Dž.L. Vorzel je na velikoj površini dna Tihog okeana otkrio sloj pepela debljine od 5 do 30 cm. Naglašavajući debljinu tog sloja i njegovu istorodnost, on nastanak pepela vezuje za kosmičke uzroke. Preobilje nikla u okeanskim naslagama neki naučnici takođe objašnjavaju nizom meteoritnih krhotina koje su se nekada sručile na Zemlju, (114)

I tako, postoje razne hipoteze o tome da li je katastrofu izazvao Mesec, kometa ili asteroid koji je pao na Zemlju ili je prošao opasno blizu nje. Međutim, trenutno možda nije toliko važan precizan odgovor o uzroku katastrofe, koliko je bitno da postoje razne vrste materijalnih dokaza o samoj mogućnosti takve katastrofe, odnosno tragovi i dokazi da se slična pojava zaista mogla i dogoditi.

U leto 1968. godine britanska vlada je parlamentu podnela sledeći izveštaj: na osnovu raspoloživih podataka, britanska vlada potpuno veruje zaključcima sovjetskih astronoma da asteroid Ikar neće udariti u Zemlju 15. jula, kad joj bude najbliži.

Ako ipak postoji opasnost od sudara, kakve mere treba preduzeti?

Nije teško pretpostaviti koliko bi pogibija na Zemlji izazvao sudar sa kosmičkim telom čiji je prečnik veći od kilometra i koje se kreće brzinom od oko 100.000 kilometara na čas.

Nespokojstvo koje se nazire u izveštaju britanske vlade podseća da je panika obuzela čovečanstvo u samu zoru njegovog postojanja. Drevnim narodima, uzdrmanim katastrofom, pa čak i njihovim potomcima mnogo hiljada godina kasnije, zemlja pod nogama nije se činila nimalo stabilnom.

Ariji, došavši u Indiju iz svoje danas nepoznate pradomovine, molili su boga u svojim himnama da "tvrdo drži zemlju."

Očekivanjem nove katastrofe obeležen je sav život Maja. Tim istim uznemirujućim iščekivanjem obeležena su i mnoga mesta u biblijskim tekstovima: "Sunce će se pomračiti, a Mesec neće davati svetlost. I zvezde će pasti s neba, a sile nebeske će se poremetiti ... O danu tom i času niko ne zna."

Očekivanjem katastrofe prožeti su i tekstovi vavilonskih proroka. O cikličnosti katastrofa piše i Talmudu. Svete knjige Indijaca, "Purane" su takođe tvrdile da su slične nesreće, praćene potapanjem celih kontinenata, ciklične i da mogu biti na vreme predskazane. S budućnošću dolazi dan kada će ustalasane vode novog potopa progutati kopno, govori Mahabharata.

"Vi pamtite samo jedan potop" –  govorili su egipatski žreci filozofu Solonu u VI veku PHE, – "a bilo ih je mnogo do tada. S vremena na vreme našu civilizaciju, kao i druge narode, uništava voda koja se obrušava s neba ... Čovečanstvo su u prošlosti pogađale mnogobrojne katastrofe, a pogađaće ga i ubuduće." (26)

Pominjući takve katastrofe Platon je pisao da je posle njih "ostajao samo neznatan deo ljudskog roda." (27)

Pojedini drevni autori navode čak i periodičnost tih katastrofa. Tako je rimski istoričar Cenzorinus pisao u III veku PHE da Zemlja, prema Orfeju, prolazi kroz kataklizmu svakih 10.800 ili 13.384 godina, odnosno svakih 120.000 godina, ili svakih 136.000, prema Kasandri. (53)

Podaci o očekivanju, mogućem predskazivanju i o periodičnosti kataklizme, ponovo i ponovo navode na pomisao o nekom kosmičkom, nezemaljskom uzroku tih zbivanja.

< Prethodna [ 5 | 6 | 7 ]
Planete su promenile svoje putanje >

vrh strane