decembar 2002

U XVII veku u Kini je boravio jezuitski misionar Martinius. Proveo je tamo nekoliko godina, naučio jezik i vrativši se, napisao je obimnu knjigu Istorija Kine. Evo kako je on, na osnovu drevnih kineskih letopisa, opisao šta se dogodilo u vreme potopa:

"... Podupirač neba se srušio. Zemlja se potresla do samih temelja. Nebo je počelo da pada ka severu. Sunce, Mesec i zvezde promenili su svoje putanje. Ceo sistem Vasione zapao je u nered. Sunce je potamnelo i planete su promenile svoje putanje ..." (86)

O toj istoj temi, o izmenjenom liku neba, pisao je i "jedan od najmudrijih Rimljana", poznavalac drevnosti, istoričar Terencij Varon koji je koristio neke stare rukopise:

"Zvezda Venera je izmenila boju, razmere, oblik, izgled i pravac, što nije bilo nikad dotad, niti od tada."

U Judeji je postojala slična verzija. Tamo se smatralo da je potop nastao "zato što je bog promenio mesta dveju zvezda u sazvežđu." (86)

Drugim rečima, niz predanja povezuje katastrofu sa zbivanjima u kosmičkom poretku. Ako se to prihvati, onda se dobija objašnjenje za mnogobrojna pominjanja perioda mraka koji je došao posle katastrofe.

"Sunce se pomračilo i ne svetli" (egipatski papirus).

U Talmudu takođe čitamo da se posle katastrofe Sunce sakrilo (čovek je izgubio svoju blagoslovenu prapostojbinu, izgnan je iz raja).

Žitelji ostrva u Tihom okeanu, na raznim dijalektima, označavaju taj period kao "najdublju tamu", "neprozirni mrak" i "mirijadu noći." (36)

Već pomenuti Gerstenkorn, pristalica teorije "uhvaćenog" Meseca, smatra da se u momentu maksimalnog približavanja Zemlje i Meseca, mesečeva prašina rasejala u prostranstvu između naše planete i njenog satelita. Zatim je ta prašina postepeno padala na Zemlju i na Mesec. Za to vreme za posmatrača sa Zemlje "nebo je potamnelo i Sunce se pomračilo." (100, 1964.)

Sličan efekat mogao je biti izazvan i velikim količinama prašine vulkanskog porekla.

Zasićenost gornjih slojeva atmosfere česticama prašine mogla je biti uzrok i druge pojave koju pominju sveti tekstovi i predanja raznih naroda. Reč je o naglom zahlađenju koje je usledilo posle kataklizme:

"Ne izlazi više sunce,
Zlatni ne svetli mesec,
Zahvatio je mraz useve".
(Kalevala) (11)

Mitovi drevnog Meksika i Venecuele pričaju da je ubrzo posle katastrofe nastala strašna hladnoća i da se more pokrilo ledom. Plemena koja žive u tropskim šumama Amazona sačuvala su do naših dana uspomenu na užasnu i dugu zimu koja je usledila posle potopa, kada su se ljudi smrzavali i umirali od hladnoće.

Knjiga Zend-Avesta takođe pripoveda o caru tame koji je na blagoslovenu postojbinu drevnih Arija poslao hladnoću i mrazeve. Zend-Avesta priča da su Ariji bili upozoreni na dolazak hladnoće: "Na zemlju će pasti pogubne zime, one će doneti ljute mrazeve ... one će doneti sneg 14 palaca dubok." (79)

Vuklanska prašina izbačena u atmosferu može bitno uticati na klimu Zemlje. Čestice prašine određenih razmera 30 puta intenzivnije odbijaju Sunčevu svetlost, nego što zadržavaju toplotno zračenje Zemlje. To znači da bi Zemlja 30 puta intenzivnije gubila toplotu, nego što bi je dobijala. Da bi količina Sunčevog svetla spala za 20 odsto, dovoljno je da se u atmosferi nađe samo 174. deo kubnog kilometra prašine.

Takva kosmička katastrofa već je zadesila Zemlju pre 65 miliona godina, smatra grupa naučnika sa Kalifornijskog univerziteta, na čelu sa dobitnikom Nobelove nagrade Luisom Alvaresom. Tada su iščezla živa bića koja su živela na površini okeana, a na kopnu su izumrli dinosauri, (95, Br. 18, 1982.)

Uzorci naslaga uzeti sa dna okeana (starost im je utvrđena po ostacima živih organizama) potvrđuju da su u periodu kraćem od 100.000 godina, sa površine iščezli praktično svi organizmi. Bilo je potrebno milion godina da bi se život u okeanu ponovo razvio u svoj svojoj raznorodnosti.

U slojevima nastalim u tom periodu, kako na dnu okeana, tako i na kopnu, otkrivene su vanredno velike količine iridijuma, arsena i antimona. U kostima dinosaura i u ljuskama jaja iz perioda kada su nastradali, u kasnom mezozoiku, ima gotovo 80 puta više torijuma, nego što je njegova današnja koncentracija u Zemljinoj kori, (104, Br. 4, 1982.) Kako smatraju Luis Alvares i njegove kolege, katastrofu je izazvao sudar Zemlje sa asteroidom prečnika od oko 10 kilometara. Prašina izbačena u atmosferu zaklonila je Sunce i Sunčeva svetlost nekoliko godina nije dopirala do površine naše planete.

Lišene Sunčevog svetla biljke su počele da iščezavaju katastrofalno brzo. Nestankom biljaka, smatraju naučnici, "prekinut je lanac ishrane." Počela je masovna pogibija živih organizama. (95, Br. 1982.)

U znatno manjim razmerama nešto slično se zbilo u relativno nedavnoj istoriji. Posle erupcije vulkana Katamaja na Aljasci, 1913. godine, prosečna letnja temperatura u centralnoj Evropi snizila se za 2 stepena Celzijusova, (95, Br. 2, 1983.) Nedavna erupcija drugog vulkana na Aljasci, kada je u atmosferu izbačena znatna količina vulkanske prašine, primetno je, i na nekoliko godina, smanjila temperaturu na celoj Zemlji. Šta se zbiva ako se radi o još većim erupcijama? Prema proračunima ruskog akademika M.I.Budika, kad bi se vulkanska aktivnost povećala deset puta, globalna temperatura bi opala za 5 do 10 stepeni Celzijusovih, "što je ravno klimatskoj katastrofi." (104, Br. 6, 1985.) O probuđenim vulkanima, o planinama koje u nebo izbacuju oganj i pepeo, govore gotovo sva predanja o katastrofi. Izbacivanje velikih količina vulkanske prašine i pepela u atmosferu mora izazvati nagli pad temperature. O tome se mnogo govori u predanjima sačuvanim do naših dana.

Međutim, takođe je moguće da pepeo i prašina nisu bili jedini uzroci hladnoće i mraka.

 < Uništenje iz bezdana
[ 8 | 9 | 10 | 11 | 12 ] >

vrh strane