decembar 2002

< [ 8 | 9 | 10 | 11 | 12 ] >

Drugi uzrok, koji bi mogao da izazove iste posledice jeste pomeranje polova Zemlje, odnosno promena ugla njene ose prema ravni orbite (68). Takva pomeranja zbila su se više puta u istoriji naše planete. Rezerve kamenog uglja na Antarktiku i u severnom polarnom krugu navode na pomisao da su se ti predeli nekada nalazili blizu ekvatora.

O tome govore i drugi nalazi. Treća antarktička ekspedicija u oblast Južnog pola otkrila je ugljenisane ostatke drveta, otiske listova i hranljivih biljaka koje su tamo postojale pre 200 do 250 miliona godina.

Naučnici pretpostavljaju da se Severni pol pre 600 miliona godina nalazio u južnom delu Tihog okeana, (100, 1962.)

Premeštaju se i magnetni polovi. Pre 700.000 godina "zemljin magnet" je promenio svoj polaritet: sever se pretvorio u jug. (101, Br. 7, 1963.)

Magnetni polovi, primećuje doktor fizičko-matematičkih nauka A. Vlasov, premeštaju se različitim putevima: nekad idu preko Japana, a nekad preko Kamčatke. Poslednji put, pre nego što su stigli do mesta na kojima su sada, prešli su veliki put kroz Tihi i Severni ledeni okean, (91, Br. 3, 1967.)

Ni položaj Zemljine ose nije stabilan. Ugao Zemljine ose menja se u periodu od 40.000 godina. Osim toga, Zemljina osa se koleba u intervalu od 26.000 godina. Promena naklona ose menja i ugao pada Sunčevih zraka, što izaziva znatne promene klime na svim delovima Zemljine kugle.

Promenama je podložna i Zemljina orbita. Svakih 92.000 godina Zemlja menja trajektoriju svog putovanja oko Sunca, približava mu se i udaljuje se. (68)

To sve znači da je položaj naše planete u prostranstvu daleko od stabilnog.

U svim tim slučajevima reč je, ipak, o uglavnom sporim promenama. Mi ovde govorimo o promenama koje imaju katastrofalni karakter. Šta može da izazove takva nagla premeštanja polova? Prema proračunima gruzijskog naučnika G.D. Hizanašvilija, osa okretanja Zemlje uvek mora da se podudara sa osom maksimalnog momenta inercije. Svako pomeranje mase na Zemljinoj površini menja osu maksimalne inercije. Promena ugla ose maksimalne inercije izaziva i promenu ose okretanja, odnosno – premeštanje polova (40). To se, recimo, može dogoditi kao posledica velikih geoloških pomeranja.

Tako je obrazovanje Himalajskog masiva za nekoliko stepeni premestilo Zemljinu osu i izazvalo premeštanje polova. Jedan od naučnika naglašava da su takvim pomeranjima u davnoj istoriji u ledene pustinje pretvarana ogromna prostranstva dotad prekrivena bujnim rastinjem i naseljena mnoštvom životinja. (Br. 8, 1970.)

U drugom slučaju, o kome je ovde reč, takvo pomeranje masa na površini Zemlje mogla je izazvati gigantska plima. Shodno tome, morala se promeniti osa okretanja Zemlje i morali su se premestiti polovi.

Ali, onda su polovi do katastrofe morali biti negde na drugim mestima, a ne tamo gde smo danas navikli da vidimo bele polarne kape. Posle izvedenih istraživanja, američki geofizičar A. D. Keli je došao do zaključka da se, u vreme poslednjeg ledenog doba, Severni pol nalazio tamo gde danas prolazi 60 uporednik severne širine, odnosno da je bio 30 stepeni južnije od mesta na kome je sada (8). Nije li s time povezano Senekino predskazanje o katastrofi u kojoj će Severni pol pokriti regione južno od njega, a Južni će pol "pod svoju kupolu zgrabiti" Afriku? (62)

Premeštanje polova objašnjava niz, reklo bi se, neobjašnjivih činjenica. Zend-Avesta tvrdi da su u pradomovini drevnih Arija Sunce, Mesec i zvezde izlazili samo jednom godišnje, a godina je izgledala kao jedan dan i jedna noć. Knjiga svetih himni Rigveda, koju su Ariji doneli sa sobom u Indiju, govori o Velikom medvedu koji stoji tačno iznad glave, o zvezdama koje se po nebu kreću u krugu, o Suncu koje izlazi samo jednom godišnje itd. Kao što se zna, takvo nebo može se videti samo iz polarnog kruga.

Mnogi religiozni rituali, nepromenjeni tokom milenijuma, omogućuju da se danas sačini slika vremena u kojem su nastali. Jedna takva, suštinski neizmenjena, karakteristika rituala odnosi se na konstrukciju časovnika u Starom Egiptu. Graditelji časovnika su zbog nečega uvek polazili od pretpostavke da najduži dan traje 14, a najkraći 12 časova. Međutim, taj odnos 14:12 nije odgovarao ni jednoj tački egipatske države, ni u vreme kad je zauzimala najveću teritoriju. Taj odnos odgovara samo 15. stepenu južne širine, liniji koja leži najmanje 1.000 kilometara južno od najjužnije granice drevnog Egipta, (8)

Čime se takva upornost može objasniti? Prvo, od dva moguća objašnjenja glasi: domovina tih časovnika nije bio Egipat, već neka druga civilizacija koja je postojala bliže ekvatoru i o kojoj mi ne znamo baš ništa. Drugo, časovnici su bili projektovani u ono doba kada je Egipat bio u drugačijem vremenskom režimu, odnosno kad je bio znatno bliže ekvatoru, a to je moguće samo ako su polovi bili u drugim tačkama, a ne u ovim, u kojima su danas.

Februara 1960. godine direktor pariske observatorije A. Danžon saopštio je iznenađenim članovima Akademije nauka da je, zbog upravo primećene erupcije na Suncu, Zemlja usporila svoje obrtanje oko ose za 0,85 milisekundi u toku 24 časa. Zatim je, bukvalno nastojeći da nadoknadi izgubljeno, odjednom ubrzala obrtanje oko ose i skratila trajanje dana i noći za 3,7 milisekundi, (84).

Ako naša planeta tako osetljivo reaguje na ono što se događa na udaljenosti od 150 miliona kilometara, može se pretpostaviti koliko su bile velike razmere promena izazvanih kosmičkom katastrofom.

Mnoge religije i drevna filozofska učenja potvrđuju da svemirska katastrofa o kojoj je ovde reč, nije prva na našoj Zemlji (5) (4). Ako je to zaista tako, onda će postati objašnjive činjenice za koje nije nađeno drugo objašnjenje.

Nedavno je engleski biolog Dejvid Vels otkrio da neke vrste korala obrazuju svojevrsne godove. Uz pomoć specijalnog mikroskopa moguće je, unutar tih prstenova, razlikovati slojeve koji narastu za 24 časa. Velsove kolege proverile su njegov metod istraživanja i priznale da je besprekoran. (96), Br. 4, 1973.)

Kada su zatim analizirani prstenovi okamenjenih korala iz devonskog perioda, otkriveno je da godišnji ciklus trajao ne 365, nego 390 dana. Taj zaključak, objavljen u naučnim časopisima, potpuno odgovara naučnoj hipotezi da se naša planeta, u daleko prošlosti, okretala oko svoje ose znatno brže nego danas. Primenivši taj metod, australijski naučnik B. Hant je došao do zaključka da je zemaljska godina pre 14 miliona godina imala od 8.000 do 9.000 dana i da su dani trajali oko 9 časova. Postepeno usporavanje okretanja Zemlje, približavanje godini od 365 dana, on povezuje sa uticajem Meseca, (95, Br. 52, 1979.)

< Prethodna [ 8 | 9 | 10 | 11 | 12 ] Sledeća >

vrh strane