|
|
KOSMONAUT GAGARIN: ČOVEK KOJI JE UMEO DA TRPI UDARCE
Otkrivamo posle 45 godina: moglo se dogoditi da prvi kosmonaut na planeti Jurij Gagarin ne postane čak ni pilot, a kamoli kosmonaut. Uskoro će se navršiti 45 godine od epohalnog leta Jurija Gagarina u kosmos. I nakon toliko godina, mi danas otkrivamo do sada nepoznate stranice iz istorije njegovog života. Sasvim nedavno saznali smo, na primer, da se moglo dogoditi da Jurij Gagarin ne postane čak ni pilot, a kamoli kosmonaut. Stvar je u tome što njemu dugo nije polazilo za rukom da položi takozvani kontrolni let. Apsolvent Vazduhoplovnog učilista morao je da u dvosedu-lovcu, u kome je u drugoj kabini sedeo ispitivač, pilot-instruktor, pokaže svoje umeće i veštinu kako bi stekao pravo da samostalno leti u reaktivnom avionu - jednosedu. Aerodrom se nalazio u sovhozu “Karavanij” kod Orenburga. Letovi su izvođeni na lovcima iz puka borbene obuke, koji je bio pridodat Čkalovskom vazduhoplovnom učilistu, koje je pohađao Gagarnin. Prvi, drugi, treći, četvrti let. Došao je red i na narednika Jurija Gagarina. Paljenje motora, izrulavanje, poletanje, vežba u zoni, usmeravanje na sletanje. I…pre nego što će dodirnuti zemlju, avion je odjednom na sletanje krenuo čeonim delom letelice, pa je instruktor morao da “spasava stvar” i preuzme komande u svoje ruke. Dve nedelje kasnije ponovila se ista situacija. Kako se seća tadašnji komandant puka, danas pukovnik u penziji Ivan Polškov, avijacija nije ta oblast u kojoj polaznika može spasiti prosečna ocena iz svih predmeta. Dvojka po svakom od parametara ima pravo veta. Bilo da se radi o teorijskoj obuci, zdravstvenom stanju, utreniranosti, osobenostima vestibularnog aparata ili svaki drugi negativni detalj u tehnici pilotiranja. Kada su sumirani rezultati kontrolnih letova, odluka je bila kategorična: polaznici, koji nisu u poptunosti izvršili letački zadatak, otpuštaju se iz učilista. Sem Gagarina, postojala su još trojica takvih. Izvesno vreme kasnije pukovnik Polškov je stigao u letački terenski logor, u kome su budući vojni piloti obavljali poslednju praksu pre završetka učilišta. Vreme je bilo kišovito. Kiša je sve – i pilote instruktore, i polaznike, i tehničare, oterala u kasarne. I samo je na sportskom terenu na trenažeru ostao jedan jedini polaznik. Prišavši bliže, komandant puka je prepoznao polaznika. Bio je to Jurij Gagarin. Pozvavši u štab instruktora, Polškov je upitao: “Gde su dokumenta za otpuštanje narednika Gagarina?” “Još nisu spremna, ne mogu da odlučim, radi se o tome što polaznik veoma pati”, odgovorio je ovaj. “Šta znači – pati? – nastavio je komandant puka. “Plače, šta li?” “Može se tako reći. Kaže da bez neba ne može, da mu život nije život” Nekvalitetno ateriranje može se dogoditi iz dva razloga. Prvi, zbog toga što pilot nema osećaj zemlje, tojest, osećaj koji stvara preciznu sliku visine do plus-minus deset centimetara. Taj se osećaj ne može zameniti nikakvim uređajem. I drugo, nepravilni ugao gledanja. Kod ljudi nižeg rasta taj ugao se razlikuje od proračunatog i zato može da prevari pilota. Odlučeno je da se još jednom okuša sudbina i letačko umeće Jurija Gagarina. Ispod sedišta je postavljen specijalni podmetač, kako bi se pilotu povećao pregled vidika iz kabine. Iz trešeg pokušaja Gagarin je obavio let manje-više uspešno – odstupanje pri spuštanju je postojalo, ali u granicama dozvoljenog. I do samog okončanja učilista Gagarin je “odrađivao” samo ateriranje. Gagarinu su tada pomogli unutrašnja smirenost, umeće da podnosi udarce. Komandiri su uvideli da će se taj momak do kraja boriti za pravo da leti na lovcima, skupivši u pesnicu svu svoju snagu. Trebalo mu je dati šansu. I dali su mu je. Nisu pogrešili… Još na drugoj godini školovanja Gagarin je postavljen za komandira voda. To je teška i malo prijatna obaveza – komandovati svojim vršnjacima da se pridržavaju unutrašnjeg reda, od ustajanja, fiskulture, uređenja prostorija, posećivanja vežbi. Gagarin je tu obavezu shvatio ozbiljno i uvek je dosledno sprovodio, ne praveći izuzetak ni za sebe, ni za druge. Nije se svima sviđalo sve ono što je on tražio od vršnjaka. Naročito su mnogi mrzeli jutarnju fiskulturu. Zato su često znali da mu odbruse: “more, mani me, inače ćes loše proći”. Gagarinov odgovor je bio kategoričan: “Red u kasarni će poštovati svi”. Pretnje su se ponavljale, a i ostvarile: Gagarin je bio pretučen tako, da je izgubio svest i nekoliko dana proveo u bolnici. Huligane su osudili. Zasedanje suda održano je mesec dana kasnije. Do tog vremena Gagarin je ozdravio i kao i do tada obavljao dužnost mlađeg komandira. Tu gagarinsku odliku – besprekorne disciplinovanosti u službi i apsolutne zahtevnosti uvek su apostrofirali njegove kolege iz učilista i kasnijeg službovanja na Severu. Uparvo su te kvalitete naglašavale i kolege iz odreda kosmonauta…. Prilikom pripremanja prvog čovekovog leta u kosmos tvorci kosmičke tehnike bili su sasvim sigurni u njenu pouzdanost. Glavno pitanje bilo je – može li čovekova psiha prevladati uticaj faktora kosmičkog leta i, pre svega, boravak u bestežinskom stanju. Opasnost od psihičke traume bila je toliko realna da su konstruktore zamolili da porazmisle o specijalnoj “zaštiti” crvenog dugmeta za havarijsko spuštanje sa orbite. Nije isključivano da će kosmonaute u bestežinskom stanju zahvatiti nemotivisana panika i da će oni u takvom stanju pritisnuti dugme “spuštanje”. I konstruktori su predložili ne samo da se zatvori dugme specijalnim poklopcem, nego i da se postavi “logički katanac” – dva reda dugmića koje je trebalo pritiskati određenim redosledom, kako bi se poklopac otvorio. Kosmonaut je to mogao obaviti samo ako je zdravog uma, apsolutno miran i ako u potpunosti kontroliše svoje postupke. U noći uoči starta, 12. aprila, na kosmodromu niko nije spavao, sem Jurija Gagarina i njegovog dublera Germana Titova. Nakon ulaska Gagarina u kabinu “Vostoka” i zatvaranja luka desilo se nešto nepredviđeno – nije radio signal za kontakt, što je značilo da nisu ispravni sami kontakti, ili je došlo do krivljenja krova luka, što je kasnije moglo dovesti do dehermetizovanja kabine u letu. Za otklanjanje kvara ostalo je tek koji minut, a ne sat, kako je to prikazano u poslednjem filmu o Gagarinu koji je nedavno prikazan povodom 70-godišnjice rođenja kosmonauta. Odvrnute su gajke, skinut krov luka. Gagarin je kroz ogledalce, pričvršćeno uz skafander radi boljeg pregleda, posmatrao šta to konstruktori “majstorišu”. Da li je Gagarin bio miran? Zašto je, iako je znao da i najmanji poremećaj u hermetičnosti kabine može biti koban, pevušio u kabini “Vostoka”? On je činio sve što je od njega zavisilo da umiri one koji su radili oko luka, pomažući im da poprave kvar. A pri tom je ostao apsolutno miran. Svih 108 minuta, koliko je trajao let Jurij Gagarin je izveštavao o svojim posmatranjima, o svojim radnjama, svom samoosećanju. Kasnije je u detaljnom izveštaju kosmonaut istakao, da se psiha može kontrolisati, da se osećanje straha može amortizovati. On je lično ponudio određeni sistem treninga, koji predviđa prebacivanje pažnje u cilju oslobađanja čoveka od paničnog osećanja straha. Nakon prvog kosmičkog leta na dugme havarijskog spuštanja u kabini kosmičkog broda nikada više nisu postavljani “logički katanci”.
|
