|
50-tih godina prošlog veka u vreme hladnog rata i trke u naoružavanju supersila, a posle izvršenih uspešnih nuklearnih proba pojavila se potreba za raketama nosačima sposobnim da dolete na teritoriju protivnika.
Kako je OKB 1 NII- 88 (Konstruktorski biro Koroljova) već uveliko radio na razvoju raketa R-5 i R-7 odlukom saveta ministara SSSR od 20.05.1954. vezanu za konstrukciju interkontinentalnih krilatih raketa dat je nalog Ministarstvu avijacije za konstrukciju istih. U projektovanje su bila uključena paralelno 2 biroa koji su svaki za sebe nezavisno razvijali vrlo sličnu ideju. Krilata raketa dometa 8000 km, brzine veće od 3 Maha, sa bojevom glavom težine između 2,1 i 3,5 tona. OKB 301 (konstruktorski biro Lavočkin) razvija svoj projekat pod imenom BURJA (sa oznakom proizvod 350, i kasnije modifikacije V-350, La-350) OKB 23 (Konstruktorski biro Mjasiščev) razvija svoj projekat pod imenom BURAN (Proizvod 40). Naučni rukovodilac oba projekta je bio budući predsednik akademije nauka Mistislav Vsevoldovič Keljdis. Kako projekat Buran nije odmakao dalje od crtaćih stolova i nije nikad poleteo (napravljen 1 primerak moguće za aerodinamička ispitivanja) pažnju ću posvetiti Burji. Glavi konstruktor Burje je bio Naum Semenovič Černjakov. Planovi Lavočkina su bili da razvijenu tehnologiju evoluira u šatl sa ljudskom posadom. U vreme izrade i konstrukcije Burje prvi put u SSSR-u je primenjen titanijum kao material sposoban da podnese visoke temperature i uvedena prva tehnologija varenja titanijuma. Telo rakete je imalo cilindričnu formu malo suženu u prednjem i zadnjem delu. Celom dužinom rakete je prolazio kanal za dovod vazduha u vazdušni nadzvučni reaktivni motor (na zapadu su ovi motori nazvani RAM JET) RD 12 (kasnije RD12U) konstruktorskog biroa OKB-670 M.M. Bondarjuka koji je obezbeđivao potisak od 7,75 tona. Raketa je imala dva buster motora R-11 (najsličniji današnjem SCUD projektilu) koji su davali potisak 65 tona svaki. Startna težina celog kompleksa je bila 95 – 97,2 tone. Inercijalni navigacioni sistem je razradio tim pod rukovodstvom G. Tolstousova, astronavigacioni sistem tipa “Zemlja” pod rukovodstvom R. G. Cackijana (OKB-165). Instrumentalni kompleks “Volhov” je razradio OKB NII 49. Raketni nosac i transporter (Povratna Železnička platforma) je delo Vladimira Petrova. Projektom je bilo predviđeno da Burja poleće sa vertikalnog lafeta, posle dostizanja planirane brzine na visini od oko 17500 m bi se odvajale buster rakete. Raketa bi dostizala visinu od 25 kilometara odakle bi se vršilo odvajanje bojeve glave. Po rezultatima ispitivanja otklon od cilja nije bio veći od 10 km. Proizvodnja je poverena avio fabrici br 18 iz Kjuibiševa. Probni poligon je izgrađen u Vladimirovki južno od vojne vazduhoplovne baze Kapustin jar. Septembra 1955. godine je završena tehnička dokumentacija. 1956. je proizvedena prva raketa. Iste godine se vrši redizajn zbog zahteva da se težina bojeve glave poveća sa početnih 2100 kg na 2350 kg. 1957. godine počinju pripreme za prvo lansiranje. Posle obavljenih 12 ispitnih letova program se odlukom vlade 138-48 od 05.02.1960. gasi. Ova odluka je sa tehničke strane bila nerazumna jer je program počeo da pokazuje odlične rezultate. Osvojena je kompletno nova tehnologija. Međutim program se ugasio iz čisto ekonomskih razloga, bio je preskup. Već su bile usvojene i ušle u serijsku proizvodnju rakete R-7, R-9, i R16 konstruktora Koroljova koje su bile daleko jeftinije za izradu od Lavočkinovih. Sam Lavočkin je pokušao da spase program tako što je marsevsku letelicu hteo da prepravi u bespilotnu letelicu za fotoosmatranje a kasnije i u pilotiranu letelicu sa ljudskom posadom. Pa su neki radovi i otpočeli na tome u februaru 1960. Poslednjih 5 letova je i obavljeno sa ciljem da se ispita ova mogućnost bespilotnih špijuniranja i usvoji nova tehnologija.. Sve je govorilo da je projekat uspešan. Postavljeni su temelji za nešto sasvim novo u to vreme. Motor je bio dobar. Pokazao izvrsnu izdržljivost sa preko 6 sati neprekidnog rada u ekstremnim uslovima. Potisak je dostizao i do 12900 kgc. Međutim smrću direktora konstruktorskog biroa Semjona Lavočkina 1960. godine okončane su sve aktinosti na ovom veličanstvenom poduhvatu. Neke današnje metode ispitivanja raketa su upravo zasnovane na osnovu ispitivanja vršenih na Burji. Projekat se vodio kao strogo poverljiv sve do završetka hladnog rata i pada berlinskog zida. Velika je verovatnoća da su iskustva sa ovog projekta uzeta u razmatranje pri gradnji šatla Buran. | 1 | 2 | HRONOLOGIJA LETOVA (16.04.2006.)
|
Buran, letelica snova *** RUSKI SVEMIRSKI PROGRAM 2006-2015 EUROPA KUPUJE RUSKE SVEMIRSKE BRODOVE NASA plaća mesto za svog astronauta u ruskom "Sajuzu" RUSIJA PRAVI RUDNIK NA MJESECU!
|
