[ 1 | 2 | 3 ]  Sledeća strana >

Buran

Kad govorimo o spejs šatlu svi će, sa punim pravom, odmah pomisliti na veliku letilicu koja veoma liči na avion ali poleće vertikalno, nošena specijalnom raketom i koju su izgradili Amerikanci. Preko 100 uspešnih letova, tone iznetog materijala (uključujući i transplanetarne brodove), na stotine ljudi letelo je u ovim impresivnim mašinama. Malo koga bi reč "šatl" asocirala na Sovjetsku, odnosno kasnije Rusku, verziju. Čak i da je ponešto čula o njemu, većina ljudi ima sasvim maglovitu pretpostavku o tome, a nisu retki ni oni koji i ne znaju da tako nešto zaista postoji!

Ovde ćemo govoriti o projektu spejs šatla koji je od samog početka planiran a zatim i napravljen da bude bolji i moćniji od Američkog na svim poljima ali koji je okončan na veoma tužan i ironičan način, neobavljenog posla. Govorićemo o "Projektu Buran".

Zašto Buran?

Buran na ruskom znači "snežna oluja" i ujedno je i ime prvog napravljenog orbitera. Nije sasvim jasno da li je projekat od samog početka nosio taj naziv ili ga je kasnije dobio po pomenutom prvom orbiteru ali mi ćemo ga ovde tako oslovljavati. U svakom slučaju, Svojeti su smislili zaista originalno ime!

Projekat

Sasvim je izvesno da su i Amerikanci i Sovjeti razmišljali o svemirskom vozilu koje se može upotrebiti više puta mnogo pre nego što je prva takva letilica, STS Kolumbija, poletela 12. aprila 1981. godine. Čule su se mnoge manje ili više proverene priče o takvim razmišljanjima na obe strane. Postoji čak i jedna fotografija koja prikazuje petoricu prvih sovjetskih kosmonauta kako stoje iza jednog modela takve letilice. Fotografija, navodno, potiče iz šezdesetih godina prošlog veka ali se sa sigurnošću ne može utvrdeti da li je prava ili samo odlična montaža. No, prvi ozbiljni radovi na izgradnji takve letilice počeli su sedamdesetih godina, tačnije 26. jula 1972. kada su Amerikanci zvanično započeli rad na spejs šatlu (u daljem tekstu - STS).

Kliknite na sliku za dodatne informacije

Naravno, uskoro je usledio i odgovor sa sovjetske strane i 12. februara 1976. odobren je početak rada na Projektu Buran. Sama koncepcija bila je veoma slična američkoj, u stvari, Buran je potpuno zasnovan na dizajnu STSa. Ni do današnjih dana nije do kraja razjašnjeno da li je to učinjeno iz praktičnih ili političkih razloga (postoje indicije da je originalna Sovjektska koncepcija bila u osnovi drugačija); rasprave o tome i danas traju. No, dva projekta su, i pored toliko sličnosti, ipak, dosta različita.

Kad govorimo o sovjetskom šatlu onda mislimo na sistem Buran-Energija, odnosno na sam orbiter i njegovu raketu nosača.

Energija-Buran

Energija je najmoćnija raketa ikada napravljena. Do današnjih dana nije konstruisana jača. Može izneti do 155 tona tereta u orbitu. Sastoji se od centralnog bustera (Energija) i manjih bustera (Zenit) koji se kače na njene strane (može se postaviti do 8 komada, njihov broj zavisi od tereta koji je potrebno izneti). Za lansiranje Burana koriste se četiri Zenit bustera. Energija je višenamenska raketa. Projektovana da, pored Burana, iznosi i bilo koji drugi materijal kao što su delovi za svemirske stanice (ili komplente stanice), transplanetarni brodovi, masivniji sateliti itd. Energija je, takođe, projektovana da se svi njeni delovi mogu (ali ne moraju) ponovo iskoristiti.

Sam orbiter veoma liči na američki i laik ih može veoma lako pomešati. Gotovo su iste veličine, razlike se mere centimetrima. Poredeći ih sa putničkim avionima, veličine su aviona DC-9 (Boeing 717). Na sličan način su projektovani, sa delta krilima i velikim kargo prostorom u trupu. Oba su projektovana da prime do 8 članova posade i da imaju mogućnost boravka u svemiru naviše oko dve nedelje. Glavna razlika ogleda se u raketnim motorima. Buran, za razliku od STSa, osim osnivnih manevarskih motora i nema sopstvene motore. Jednostavno, nisu mu potrebni! Njegova moćna raketa nosač ga može izneti gde god je potrebno i koliko god daleko je potrebno. U lansiranju STSa učestvuju i motori na samom orbiteru, bez rada tih motora šatl uopšte i ne bi mogao da poleti. Ta prednost omogućava Buranu da ima mnogo veći kargo prostor i da ponese 5 tona tereta više od STSa, ukupno 30 tona. Takođe, još jedna stvar je veoma bitna i ide u prilog Buranu - on je u mogućnosti da sve misije, pa i najsloženije, obavlja potpuno samostalno, bez ljudske posade! Burani su od početka planirani i za spajanje sa svemirskim stanicama (prvenstveno sa Mirom) i za te potrebe su opremljeni posebnim priključcima. STS je tek kasnije opremljen njima a sa Mirom su se povezivali preko mesta koje je, prvobitno, predviđeno za Burane.

Presek Burana - Kliknite za uvećanje

Izgradnja

Energija je proizvođena nezavisno od Burana jer su, ko što smo rekli, njene mogućnosti upotrebe daleko šire. Nije poznato koliko je tačno pojedinačnih raketa proizvedeno ali je sasvim realno pretpostaviti da ih je bilo desetak. Takođe, napravljeno je na desetine Zenit bustera.

Što se orbitera tiče, napravljeno je ukupno 8 test modela. Sedam je korišćeno za statične testove dok je osmi, poznatiji kao Aero Buran, bio opremljen klasičnim avionskim turbo-mlaznim motorima, tako da je mogao samostalno da leti i korišćen je za testiranja u vazduhu. Po okončanju projekta, jedan statičan test model se nalazi u Moskvi, u Parku Gorki. Pretvoren je u luna-park atrakciju. Aero Buran trenutno nalazi izložen u Sidneju ali bi uskoro trebalo da se vrati u Rusiju. Ostali test modeli se nalaze, u glavnom, u kosmodromu Bajkonur.

Planirano je ukupno 5 orbitera (jedan više nego što su Amerikanci u početku planirali) i počela je gradnja svih. Ali, kompletno su završena samo dva - Buran i Ptička (na ruskom: ptičica). Ptička se na nekim mestima pominje još i kao "Bajkal" ali nije do kraja jasno koje je pravo ime ovog orbitera. Ptička je, takođe, jedina bila opremljena sistemima za održavanje života u svemiru. Na Buranu oni nikada nisu bili instalirani jer i nisu bili potrebni!

Ostala tri orbitera nikada nisu završena. Oni su pripadali tzv. drugoj generaciji Burana, tj. imali su čitavu seriju sitnijih poboljšanja u odnosu na prvu generaciju kojoj su pripadali Buran i Ptička. Jedan od njih je 75 % završen, i jedini je do danas sačuvan, dok su ostala dva bila oko 50% i 25% kompletirani ali su kasnije, po okončanju projetka, raskomadani. Zanimljivo je da su se termoizolacione pliočice sa jednog od njih, pre par godina, mogle kupiti preko Interneta. Buran ima oko 38 000 takvih pločica a svaka košta oko 4 000 američkih dolara.

Antonov An-225 Mriya

Za transport, prvo testera a kasnije i samih orbitera, bio je potreban avion. Za prvo vreme je u te svrhe korišćena modifikovana verzija bombardera M-4 nazvana 3M-T ali to nije bilo planirano kao trajno rešenje. Za transport šatlova bio je potreban potpuno nov avion sposoban da za veoma kratko vreme prenese veliku količinu tereta. Posao izgradnje poveren je ukrajinskom Antonovu koji se oduvek bavio pravljenjem velikih, teških transportera. Najpoznatiji, najveći i najuspešniji u to vreme ali i danas, je svakako An-124 Ruslan koji je napravljen u preko 80 primeraka (što je impresivan broj za avion te veličine) i on je iskorišćen kao polazna osnova za pravljenje potpuno novog aparata. Tako je nastao An-225 Mriya.

Antonov An-225 Mriya Kliknite na sliku da bi ste je uvećali

Mriya na ukrajinskom znači "san". A An-225 je to u svakom pogledu! To je, do danas, najveći avion ikada napravljen. Dugačak je 84,0 metra, raspon krila 88,4 metra i visine 18,1 metara. Može da ponese 250 t tereta (max ukupna težina 600 t) i da sa njim preleti 4500 kilometara (prazan može preleteti 15400 km). Pokreću ga 6 motora. Po ukrajinsim izvorima, kada bi postojala putnička verzija An-225 mogla bi udobno da smesti 1200 putnika (tri puta više nego što to danas najveći putnički avion, Boeing 747-400, može). Njegovu dominaciju u težini i veličini moći će tek ozbiljnije da ugrozi (ali ne i prestigne) evropski Airbus A380-800F kad bude završen, negde oko 2006. Napomenimo i to da je Mriya imala prvi let još 21. decembra 1988. Prvobitno je planirano da budu izgrađena dva ovakva aviona ali je do danas napravljen samo jedan.

Orbiter se postavlja u specijalan žljeb na leđima ove ogromne letilice a postoji opcija i da se raketa nosač prenosi u njenoj utrobi čime bi se kompletan materijal za šatl mogao preneti u samo jednom jedinom letu!

[ 1 | 2 | 3 ]  Sledeća strana >

(februar 2003.)

vrh