nastavak

< Prethodna strana [ 1 | 2 | 3 ] Sledeća strana >

Let

Prvo lansiranje bespilotnog Burana prvobitno je planirano za 1984. godinu, a prvi let sa posadom određen je na sedamdesetogodišnjicu Sovjetskog Saveza, 1987. godine. Međutim, kako je vreme odmicalo projekat je sve više i više ulazio u probleme, prevashodno finansijske, tako da je lansiranje nekoliko puta odlagano. Pošto je od samog početka odlučeno da Energija neće biti vezana striktno za Buran, ona je svoj prvi let imala 15. maja 1987, skoro četiri godine posle originalno planiranog termina. Sa sobom je, kao teret, ponela Polis, test model Sovjetskog projekta "Ratovi zvezda". Naravno, primarni zadatak misije bio je da se na delu isproba sama Energija. Raketa se pokazala više nego odlično i sve faze njenog leta prošle su bez ikakvih problema ali Polis, posle odvajanja, nije uspeo da uđe u stabilnu orbitu zbog greške u sistemu senzora tako da je bespovratno izgubljen.

Eneregija-Polis na lansirnoj rampi

Prvo lansiranje Burana bez posade, planirano za 1984, pomereno je za 1988. Ono više nije odlagano. 15. novembra 1988. u 6:00 h ujutru po moskovskom vremenu, iz kosmodroma Bajkonur, Buran je lansiran. U svom kargo prostoru nosio je cilindričan objekat veličine Kvant 1 modula na stanici Mir. Nije dato objašnjenje koja je bila njegova svrha ali se pretpostavlja da je nosio instrumente za merenje uslova u kargo prostoru tokom lansiranja i ulaska u atmosferu koje će budući teret morati da podnese. Rezultati ovog testiranja takođe nisu poznati.

Transport Energija-Buran sistema na lansirno mesto i lansiranje Kliknite na sliku da bi ste je uvećali

Let se stalno pratilo iz komandnog centra Kaljingradu a on je sa orbiterom bio povezan vezom koja je išla kombinovano, preko nekoliko komunikacionih satelita i četiri broda Sovjetske ratne mornarice raspoređenih po čitavom svetu. Takođe, celokupnu odiseju su snimale i kamere instalirane na samom orbiteru.

Buran je obleteo dva kruga oko Zemlje, preletevši Tihi okean, Južnu Ameriku, Južni Atlantik, Afriku i SSSR, a zatim ušao u atmosferu i u 9:25 h dodirnuo pistu u Bajkonuru. Tri padobrana su pomogla da se zaustavi, nekih 1150 metara niz pistu. Sletanje su, za svaki slučaj, u avionima MiG-25 pratila i kamerama snimala dva pilota koja su su bila u grupi od 8 ljudi u programu priprema za ljudski let Buranom. Kompletan let, iako bez ljudske posade, prošao je savršeno, bez ikakvih problema. Orbiter je glavnim točkom dodirnuo pistu samo 1,5 metara od njene sredine što je prilično impresivno čak i za najbolje auto-pilote koji se, za automatska sletanja, redovno koriste u današnjim avionima. Dodatna stvar koja samo uveličava impresivnost prvog leta Burana je ta da je orbiter sleteo u trenutku kad je duvao bočni vetar brzinom od 64 km/h po kome američki orbiter, iako njime upravljaju isključivo ljudi, ne bi mogao da sleti!

Sletanje burana praćeno avionima MiG-25 Kliknite na sliku da bi ste je uvećali

Neposredna inspekcija orbitera posle leta pokazala je da se kvalitet izrade pokazao više nego dobar. Osim očekivanih oštećenja površine, zbog velike temperature kod ulaska u atmosferu, nisu uočena gotovo nikakva oštećenja. Recimo, samo je 5 od 38 000 termoizolacionih pločica otpalo dok je dvadesetak bilo lakše oštećeno.

Pošto je to bilo i jedino planirano lansiranje za tu godinu orbiter je ostao u Bajkonuru sve do juna sledeće godine kada je, po prvi put, na leđima novog An-225 odleteo u Pariz na aeromiting gde su oba po prvi put pretstavljen širokoj međunarodnoj javnosti.

Kraj?

Na projekat spejs šatla Sovjeti su utrošili preko 17 milijardi dolara! To je najskuplji pojedinačan projekat u istoriji kosmonautike! Pa ipak, i pored toliko utrošenog novca, već sledeće, 1989. godine osetio se najozbiljniji manjak istog. Sve to je, naravno, praćeno opštim stanjem u Sojvetskom Savezu u to vreme. No, i pored manjeg budžeta, projekat se nastavljao. Novac je preusmeren na izgradnju orbitera tako da su sva lansiranja odložena. Ostali orbiteri su polako građeni, posada za prvi let sa ljudima trenirana. Ptička je završena i opremljena skoro svim potrebnim sistemima za let, pa i onim za održavanje života, i dopremljena u Bajkonur. Prvo lansiranje ljudi planirano je za 1992. godinu a sledeće, 1993. godine, šatl je trebao da se, u orbiti, spoji sa svemirskom stanicom Mir preko priključka koji je u međuvremenu instaliran na modulu Kristal.

Međutim, tokom 1991. godine, u vreme kad je SSSR nezaustavljivo počeo da se ruši i kad više nije bilo nikakve nade u to da će imperija opstati, novac za projekat Buran je prestao da stiže. Svaka aktivnost na njemu je prekinuta, izgrađeni orbiteri i rakete nosači su ostali u Bajkonuru i konzervirani su. Kosmonauti i naučnici su prekomandovani na druge zadatke. Gradnja preostala tri orbitera je prekinuta, ostali su ostali nezavršeni u fabrici u Tušinu, kraj Moskve.

Međutim, projekat nije zvanično prekinut sve do 30. juna 1993. kada je predsednik Ruske Federacije, Boris Jelcin, obelodanio da za njegov dalji razvoj više nema ni sredstava ni planova i konačno je na priču stavljena tačka.

Orbiteri su sledećih godina brižljivo čuvani u klimatizovanom hangaru u Bajkonuru. Tačnih podataka šta se međuvremenu događalo sa njima skoro i da nema. Jedino što je izvesno je da su orbiteri očuvani u odličnom stanju, da su oba montirana u kompletan Buran-Energija sistem (verovatno tek od 1999. godine) i da su, kao takvi, u hangaru stajali dugo vremena. Moguće je i da su jedan ili oba orbitera povremeno iznošeni iz hangara ali nije jasno zbog čega.

Energija-Buran u MIK hangaru 1999. godine Kosmodrom Bajkonur, Kazahstan

Negde krajem devedesetih prošlog veka došlo je do trampe između Rusije i Kazahstana. U zamenu za korišćenje kosmodroma Bajkonur Rusja je, umesto novca, Kazahstanu ustupila oba orbitera (!!!). Detalji ugovora nisu poznati ali izvesno je da su orbiteri 100% prešli u vlasništo Kazahstana ali i da rakete Energia i Zenit busteri nisu u to bili uključeni i danas su i dalje u vlasništvu Rusije. Međutim, ništa bitno se nije promenilo. Orbiteri su ostali u stanju u kakvom su do tada bili samo što je moguće da je od tog trenutka vođeno mnogo manje brige o njihovom očuvanju.

U Bajkonuru se u maju 2002. godine dogodila nesreća. Sa hangara se, izgrađenog 1960. prvobitno radi Sovjetskog projekta leta na Mesec, kasnije renoviranog 1980. za projekat Buran, tokom popravke srušio krov. Poginulo je osmoro radnika koji su se u tom trenutku nalazili na njemu. Napravljena je ogromna materijalna šteta, prevashodno na materijalu koji se u tom trenutku nalazio unutra; isti je potpuno zatrpan. U hangaru o kome govorimo su, između ostalog, preko deset godina čuvani Buran i Ptička! Nije u potpunosti jasno da li su se oba orbitera nalazila unutra u trenutku nesreće. Različiti izvori govore različito ali se skoro svi slažu u jednom, a to je da je velika verovatnoća da su jedan ili čak oba potpuno uništena. Pri tome se daje veća šansa Ptički da je "preživela" jer je neposredno pre toga verovatno iznošena napolje. U nesreći je gotovo sigurno uništen Buran, jedini koji je leteo u svemir, ali i najmanje dve Energije, desetak Zenita kao i najmanje jedan statičan test model.

Zvaničnog obaveštenja šta se stvarno desilo i kakva je šteta načinjena, međutim, do danas nema.

Budućnost

Budućnost projekta Buran, od njegovog zvaničnog zatvaranja, ne izgleda previše svetla. Evidentno je da je malo verovatno da bi neki orbiter mogao ponovo da poleti, čak i ako nisu uništeni u pomenutoj nesreći. Bilo je nekih priča tokom devedesetih da bi oni mogli da se iskoriste za komercijalne, tj. turističke, letove u orbitu ali ni od toga nije bilo ništa. Jedan nedovršen orbiter još uvek stoji u fabrici u Tušinu, u prilično dobrom stanju, tako da je moguće da će nekada biti kompletiran, ali se o tome još ne govori.

Svetlu budućnost, svakako, jedino ima An-225. On je po raspadu SSSRa pripao Ukrajni. Korišćen je povremeno za neke manje kargo letove pre nego što je i on sam konzerviran i dugo vremena zaboravljen. Međutim, 2001. je ponovo došao u žižu interesovanja. Avion je potpuno renoviran, ugrađeni su novi, savremeni, sistemi i danas se redovno koristi za transport raznog tereta. Može ga iznajmiti ko god želi i ima potrebu. Posao, štaviše, ide toliko dobro da Antonov ozbiljno planira da uskoro izgradi još jedan ovakav avion. Naravno, ako bi se pojavio kupac, bilo bi ih još.

Druga, po realnosti da uskoro bude korišćena, je, svakako, raketa nosač Energija. Iako je imala samo dva leta (jer za više nije bilo ni realne potrebe) može se naći njena primena u budućnosti jer, do sada, nije napravljen bolji sistem za lansiranje velike količine tereta. Amerikanci imaju nekoliko svojih projekata ali ni jedan, verovatno, neće biti završen u skorije vreme, a svi su planirani da u startu budu mnogo slabiji od Energije. Tehnologija budućnosti je odavno tu, ako bude potrebe i volje (posebno političke) biće lako iskorišćena.

< Prethodna strana [ 1 | 2 | 3 ] Sledeća strana >

(februar 2003.)

vrh