Nebeski događaji

nebo oktobar 2003.

Siniša Lavrnja vandergraaf@sympatico.ca

 

---

DUBOKI SVEMIR

1  |  2

PERSEJ

Sa obzirom da smo u delu o sazvežđu Pegaz pominjali i Perseja, nekako je logično da ovaj mesečnik za oktobar nastavimo sa ovim sazvežđem. Kao i Herkules i Orion i oblik sazvežđa Perseja je identifikovan u mnogim starim narodima i kulturama sa nacionalnim herojima i bogovima. Egipćani su ga poistovećivali sa svojim bogom Khem, starim Persijancima predstavlja Mithras, dok ga posmatrači zvezda biblijski orijentisani vide kao Davida ili St. George (Svetog Đorđa).

Moderno ime dolazi iz klasične Grčke mitologije koji su ga nazivali i sazvežđem "Spasioca", "Šampiona" pa čak i "Konjanika".

Persej Veći crtež 10 Kb

Arapsko ime od Hamil Ras al Ghul je Almirazgual u prevodu "Nosilac Glave Demona". Postoji još jedno arapsko ime u upotrebi, Kullab što je u asocijaciji sa herojevim oružjem.

Persej je jedan od najvećih starih grčkih junaka, pradeda Herkulesa i predak Persijanaca.

Mnogi karakteri iz legende o Perseju se nalaze kao sazvežđa na nebu. Sam Persej, Andromeda, morsko čudoviste Cetus, kraljica Kasiopeja i kralj Cefej.

Persej je jedno od većih sazvežđa koje se proteže od Kasiopeje pa skoro do Plejada (M45) u sazvežđu Bika. To je stojeći lik koji u jednoj ruci drži Meduzinu glavu a u drugoj mač.

ALFA PERSEI

Ime Mirfak ili Marfak.

Zvezda se na mnogim nebeskim mapama i atlasima prikazuje i kao Alchemb ili Algenib što je konfuzija koja traje još iz starijih dana, jer se istim imenom naziva i Gamma Persei i Gamma Pegasi.

Magnituda Mirfaka je 1,79, F5 Ib spektra. Zvezda se nalazi u centru sazvežđa, R.A. 03 20,7 DEC. 49 41 i dominira u velikoj grupi zvezda koji se povremeno koristi kao asterizma "Persejev segment". Alfa je najsjajnija zvezda u sazvežđu i ime predstavlja "lakat".

Alfa Persei je ogromna zvezda udaljena 570 s.g. sa apsolutnom magnitudom od -4,4 i sjajnošću od preko 4.000 Sunaca. Zvezda je bela ili malo žućkasta mada postoje izveštaji i o maloj ljubičastoj nijansi. Malo periodično pomeranje u spektru je otkriveno u periodu od 4 dana, ali još uvek se ne zna razlog tome. Postoje nagađanja da se radi o binarnoj zvezdi, ali u tome ne ide u prilog kratak period od samo 4 dana za tako veliku zvezdu pa je verovatnije da se radi o pulsiranju u zvezdinoj atmosferi.

Alfa Persei se nalazi direktno u Mlečnom putu i u centru vidnog polja punog briljantnih zvezda što je veoma lepa meta za male teleskope. Ceo deo se i bez teleskopa prikazuje kao rasuto jato zvezda, a možda najlepši pogled se dobija baš sa dvogledom. Najnovija merenja ukazuju da se zaista i radi o grupi zvezda. Do sada je priznato 124 zvezda članova grupe, mada se još uvek za njih desetak ne zna da li su zaista i pravi članovi. U nekim proučavanjima iz 1971. g. 106 zvezda se smatra pravim clanovima grupe. Sa izuzetkom Alpha Persei zvezde u jatu su većinom zvezde apsolutne magnitude u rasponu od -1,0, spektralne klase B3, do +4,6, spektralne klase G3. Cela grupa se nalazi na udaljenosti od 175 parseka od Sunca.

BETA PERSEI - ALGOL

Ime Algol "Demonska Zvezda", najpoznatija eklipsna varijabilna zvezda.

Magnitude 2,15 (varijabilna), B8 V spektra. Pozicija R.A. 03 04.9 DEC. 40 46

Ime je od arapskog Al Ra's al Gul "Demonska Glava". Piscima u prošlosti zvezda je predstavljala Meduzinu glavu u Persejevoj ruci. Nazivana je i Gorgoneum Caput, a u danima imperatora Augustusa, Gorgonis Ora. Kod Hebreja je poznata kao Rosh ha Satan "Satanina Glava".

Ali po nekim drugim tradicijama i legendama zvezda je identifikovana i sa misterioznom "Lilith", legendarnom Adamovom prvom ženom, dok se na nekim mapama iz 17-og veka zvezda pominje i kao Caput Larvae.

Stari i srednjevekovni astrolozi poistovećuju Algol sa najopasnijom i najnesrećnijom zvezdom na nebesima, što ukazuje da je varijabilnost Algola možda bila primećena u srednjem veku, ali što nije potkrepljeno ni jednim pravim dokazom.

U grčkoj i rimskoj tradiciji, Meduza je bila najpoznatija od tri Gorgona, tri sestre sa zmijama umesto kose. Od sve tri sestre jedino je Medusa bila smrtna i nju je ubio Persej, gledajući njen odraz u svom sjajnom štitu, jer bi direktan pogled u nju bio smrtonosan. Iz Meduzine krvi je nastao Pegaz, dok je njena glava kasnije data Atheni koja ju je postavila u sredinu svog štita. Meduzina glava, šest puta veća od normalne je bila glavna znamenitost velike statue Athene koja je nakada krasila Parthenon.

Algol je jedna od najpoznatijih varijabilnih zvezda na nebu, i njeno arapsko ime govori da je njena promena sjajnosti bila poznata starim Arapima.

Italijanski astronomer Geminiano Montanari iz Bolonje je bio prvi koji je 1667. načinio zapis o varijabilnosti Algola. Regularnost perioda je prvi put otkrio John Goodricke 1782. sugerišući da bi periodično smanjenje sjajnosti moglo biti povezano delimičnim pomračenjem zvezde od strane tamnog pratioca koji kruži oko nje. Astronomi su tada postali svesni postojanja "eklipsnih binarnih" zvezda. Teorija je u principu prihvaćena ali ostaje hipoteza sve do 1889. kada je H.C. Vogel pružio dokaze spektrografskom analizom.

Algol je najbolji objekat ovog tipa za amaterska astronomska osmatranja, jer se promena sjajnosti može pratiti golim okom. Zvezda je normalno 2,1 magnitude ali u intervalu od 2,86739 dana izbledi do 3,4 magnitude nakon čega ponovo poveća sjajnost. Cela eklipsa traje nekih 10 časova i tačan period između minimalnosti je 2 dana 20 h 48 min. 56 sek.

Na udaljenosti koja varira od 79 do 101 s.g. (po satelitu Hipparcos iznosi 93 s.g.), Algol je jedna od nama najbližih eklipsnih binarnih zvezda pa je zbog toga i jedna od najviše proučavanih. I pored toga zvezda još uvek predstavlja misteriju i mnoga pitanja još uvek čekaju odgovore. Jedna od zagonetki je i nevidljivost eklipsnog pratioca koji je kompletno izgubljen u sjajnosti primarne zvezde i još nikada nije osmotren vizuelno. I spektroskopski, pratilac je prvi put detektovan tek nedavno, tačnije 1978. u McDonald opservatoriji.

Od kombinovanih rezultata proučavanja do sada se o celom sistemu zna sledeće:

Primarna zvezda je bela zvezda B8 oko 100 sjajnosti Sunca i blizu 3,5 miliona kilometara u prečniku. Masa zvezde još nije precizno izračunata ali je najverovatnije između 3,5 i 4 sunčevih masa.

Za "tamnog" pratioca se zna da je relativno taman samo u poređenju sa primarnom zvezdom. U stvarnosti, pratilac bi morao biti za oko pola magnitude sjajniji od našeg Sunca. Prečnik je oko 4 miliona kilometara, a spektralni tip je najverovatnije kasni G ili rani K. Masa nije tačno poznata ali najverovatnije iznosi od 1-3 sunčeve mase. Ovaj pratilac ima karakteristike koje navode na zaključak da se najverovatnije radio o "poddivu" (subgiant) zvezdi.

Orbita sjajne zvezde je jasno otkrivena spektroskopskim merenjima i nađeno je da je sjajna zvezda udaljena oko 1,7 miliona km od centra gravitacije sistema. Bleđa zvezda sa manjom masom ima veću orbitu oko gravitacionog centra i stvarna razdaljina dve zvezde je najverovatnije oko 10 miliona km.

Nagib sistema je oko 82 stepena i u toku glavne eklipse otprilike 79% sjajne zvezde je sakriveno većim pratiocem. Algol ima veoma malo godišnje kretanje od samo 0,01" i brzinu od 3 km/sek.

Daljim proučavanjem došlo se do otkrića da svetlost nije konstantna pri maksimumu, već i dalje nastavlja da polako raste nakon primarne eklipse dostižući vrhunac momenat pre druge eklipse. Ovo je objasnjeno efektom kada bleda zvezda reflektuje svetlost sa primarne zvezde i pokazuje faze slične "mesečevim fazama" dok revolvira njenom orbitom. Faza "punog meseca" je najverovatnije vidljiva kada je bleda zvezda iza sjajne, tako da je ceo osvetljen disk okrenut ka Zemlji. Ovaj trenutak se događa momenat pre i nakon druge eklipse, tako da je prirodno da kombinovana svetlost obe zvezde dovodi do maksimuma. Proučavanje ovog efekta je pokazalo da je tamni pratilac za 1,7 put sjajniji na strani koja je okrenuta ka sjajnoj primarnoj zvezdi.

Zatamnjenje ruba diska takođe ima uticaj na sjajnost, a razlog je gušća atmosfera na rubovima diska. Ovaj efekat rezultira da svaka zvezda izgleda sjajnija u centru nego pri ivici diska. Kako je rub zvezde prvi okultiran za vreme zvezdane eklipse, gubitak svetlosti je iz prva postepen, ali se rapidno povećava sa skrivanjem centra diska.

Algol je takođe identifikovan kao izvor radio energije. Razlog je najverovatnije nagla promena u strukturi zvezde što bi se moglo nazvati "zvezdotresom". Nagla "energizacija" vrele termalne plazme je i najverovatniji uzrok radio energije.

Činjenica da Algol nije prost sistem dve zvezde je priznata 1869. Skoro ceo vek je bilo uočeno da period eklipsnog para prolazi kroz male, ali definitivne promene. Moderna proučavanja pokazuju da glavna osovina menja orijentaciju u svemiru u periodu od 32 godine. Analize ovog efekta su dokazale postojanje i treće zvezde u sistemu, a postoji mogućnost postojanja i četvrte zvezde.

Treća zvezda nazvana Algol C je dokazana spektrografom i ima karakteristike F tipa. Sjajnija je za celu magnitudu od Sunca. Revolvira oko AB sistema u toku 1,862. na udaljenosti od preko 60 miliona km.

Postojanje četvrte zvezde, Algol D je veliki znak pitanja. Poznato je jedino da bi njen period oko sistema mogao iznositi 188 godina. Ne postoje nikakavi dokazi da četvrti clan sistema zaista postoji.

GAMMA PERSEI

Magnitude 2,91. G8 III + A3 Vspektra. Pozicija R.A. 03 01.2 DEC. 53 19

Ova zvezda je nekim atlasima i mapama obelezena i kao "Algenib", isto kao i Gamma Pegasi i Alpha Persei. Udaljenost zvezde nije tačno poznata, ali se procenjuje na 150 s.g. dok je apsolutna magnituda oko - 0,4.

Gamma Persei je veoma bliska binarna zvezda sa periodom od 14,6 dana. Par je moguće videti velikim teleskopom kada su zvezde jedna od druge udaljene više od 0,4". Sledeća najveća udaljenost između ovog para će biti tek 2011 godine. Primarna zvezda sistema podseća na Cappelu dok je bleđa zvezda slična Siriusu. Treća zvezda u sistemu je na udaljenosti od 57" i 11-te magnitude, mada ona možda i nije pravi član sistema već samo optički član. Oko 4 stepena severno od Gamma Persei zvezde je je radijant čuvene meteorske kiše Perseidi.

DELTA PERSEI

Magnituda 3,0, B5 III spektra, pozicija R.A. 03 39.4 DEC. 47 38, svega 3,5 stepena jugoistočno od zvezde Alfa Persei. Delta je plavkasti džin preko 1.700 puta sjajniji od Sunca sa apsolutnom magnitudom od -3.3 i udaljenošću od 590 s.g.

EPSILON PERSEI

Magnituda 2,8, B0 ili B1 V spektra. Oko 8 stepeni istočno od Algola na poziciji R.A. 03 54.5 DEC. 39 52

Epsilon je još jedan B-tip džin, oko 2.500 sjajniji od Sunca i apsolutne magnitude -3.7 na udaljenosti od 680 s.g.

U malim teleskopima zvezda se vidi kao vizuelna dvostruka sa pratiocem 8-me magnitude na udaljesnosti od 9" od primarne zvezde.

ZETA PERSEI

Magnitude 2,8 B1 Ib na poziciji R.A. 03 51.0 DEC. 31 44, na stopi Perseja oko 8 stepeni severno od Plejade zvezdanog jata u sazvežđu Bika. Zeta je jedna od najsjajnijih zvezda u sazvežđu Perseja i nalazi se na udaljenosti od 1.000 s.g. Od Sunca je sjajnija oko 6.300 puta i apsolutne magnitude od -4.7

U pogledu kroz mali teleskop zvezda ima nekoliko bledih pratilaca. Zvezda 12,9 magnitude izgleda kao pratilac Zete iako je udaljenost između njih procenjena na 4.000 a.j. Zeta Persei je najsjajniji član grupe nazvane "II Persei" i koja sadrži sjajne O i B zvezde, a cela grupa izgleda veoma mlada na astronomskoj vremenskoj skali. Među najsjajnijim članovima grupe su i Omicron Persei, Xi Persei, 40 i 42 Persei, dvostruka zvezda Sigma 448 i oko 15 drugih članova čija je magnituda preko 6-te magnitude.

Nešto malo blede magline se još uvek nazire u grupi što ukazuje da formiranje zvezda na ovom mestu još nije kompletirano. Omicron Persei se nalazi u bledom oblaku IC 438, i sama zvezda Omicron je B-tip elipsoidna varijabilna sa bliskim vizuelnim pratiocem Xi Persei. Na severnoj ivici grupacije se nalazi najraniji tip zvezde u grupi spektralne klase 07e koja je izgleda i zvezda koja osvetljuje ogromnu maglinu Kalifornija, NGC 1499.

Maglina je veoma težak objekat za vizuelno osmatranje iako se proteže na preko 2,5 stepena. Mnogi detalji se mogu videti jedino ako se načini fotografija magline.

RHO PERSEI

Magnitude 3,30, M4 II ili III, pozicija R.A. 03 02.0 DEC. 38 39, nešto više od 2 stepena južno od Algola i malo zapadnije. Zvezda je poluregularna varijabilna sa primarnim ciklusom od 33 dana. Postoji najmanje još jedan i mnogo duži period od 1.100 dana. Varijabilnost zvezde nije nikada nagla i iznosi oko 0,7 magnitude vizuelno.

SZ PERSEI

Ova zvezda je moguća "nova". Pozicija R.A. 03 43,9 DEC. 34 10, oko jedan stepen istočno-severoistočno od 40 Persei zvezde i oko 10 stepeni severno od Plejade jata u sazvežđu Bika. U zvezdanom atlasu BD iz 1862. se vidi kao zvezda 9,5 magnitude. Na fotografijama načinjenim 1891. nije vidljiva da bi se ponovo pojavila 1894. kao zvezda 10-te magnitude. 1908. je ponovo nestala. Pored ovih par izveštaja o njenoj vidljivosti, ništa drugo nije poznato o ovoj zvezdi što navodi na zaključak da se radi o novoj ili eruptivnoj varijabilnoj. Na fotografijama načinjenim u periodu od 1959. do 1976. se ne vidi ni jedna zvezda na tom delu neba sjajnija od 14-te magnitude.

GK PERSEI

Nova Persei 1901. Pozicija R.A. 03 27.8 DEC. 43 44, oko 4,5 stepena severoistočno od Algola.

Prva sjajna nova u 20-tom veku je prvi put osmotrena 21-og februara 1901. U to vreme zvezda je bila 2,0 magnitude da bi se u sledećih dva dana sjajnost popela za celih šest puta, i dostigla maksimalnost od 0,2 magnitude 23-eg. februara.

Nova zvezda je odmah zatim počela i da bledi i 28-og februara se vratila na magnitudu 2.0. U prve tri nedelje magnituda je i dalje opadala do 4,0 magnitude, da bi zatim počela serija oscilacija sa periodom od 4 dana i magnitudom u rasponu od 1,5 magnitude. Četiri meseca kasnije je nestala iz vidnog polja.

Prethodne fotografije tog dela neba su pokazale da je ova zvezda bila 13-te magnitude tri dana pre eksplozije da bi na vrhuncu maksimuma postala nekih 200.000 puta sjajnija od Sunca, što je povećanje od 13 magnituda u samo nekoliko dana. Udaljenost zvezde je 1.300 s.g. i apsolutna magnituda joj je bila -8,4 u maksimumu. Nekoliko meseci nakon maksimuma, fotografije zvezde su pokazale bled pojas sjajnosti oko zvezde. Dalje fotografije su otkrile da maglovitost oko zvezde raste ogromnom brzinom od 2" na dan, brzina koja je u odnosu na daljinu dostizala brzinu svetlosti. Svetlost nove je osvetljavala tamnu nebulu koja je i pre tu postojala. Oko 15 godina nakon eksplozije, maglovit omotač oko zvezde je postao jasno vidljiv. Omotač je bio spoljni površinski sloj zvezde koji je eksplozijom raznesen brzinom od preko 1.000 km/sek.

Nova Persei još uvek pokazuje varijacije u sjajnosti. Uobičajeno je oko 13-te magnitude, ali se ponekad popne do 11-te magnitude ili izbledi do 14-te magnitude bez ikakvog pravilnog periodičnog razmaka.

M 34 (NGC 1039)

M 34

Sjajno, otvoreno zvezdano jato koje je lako naći na oko 5 stepeni zapadno-severozapadno od Algola, u blizini granice Perseja i Andromede, R.A. 02 38,8 DEC. 42 34. Ovo jato je otkrio Mesije avgusta 1764. i uneo ga u katalog kao "jato malih zvezda koje se u običnom teleskopu od 3 fita (1m.) lako razlože....".

Ovo jato je najbolje vidljivo pri upotrebi slabijeg povećanja sa širokim vidnim poljem. Centralno jezgro sjajnih zvezda iznosi 9' dok veličina celog jata iznosi oko 20'. Po nekim proučavanjima članovi jata se nalaze i dalje od ove širine od 20' od centra jata. Po istom proučavanju gustina u centru jata iznosi 21 zvezdu na kubni parsek. Oko 80 zvezda se smatra da zaista pripadaju jatu, i najsjajniji od ovih su sjajni beli džinovi spektralnog tipa B8 i aparentne magnitude 8,5.

Jato je udaljeno oko 1430 s.g. i prečnik jezgra od 9' na toj udaljenosti bi onda iznosio 4 s.g. a prečnik celog jata oko 18 s.g.

Lako vidljiva dvostruka zvezda h1123 se nalazi u samom centru jata. Ovaj fiksirani par je udaljen 20" sa magnitudom od 8,5 u obe zvezde. Malo teži par za osmatranje je 0 Sigma 44 koji se nalazi oko 6' južno-jugoistočno od centra. Par ima fiksiranu razdaljinu od 1,3".

M 76 (NGC 650)

M 76

Bleda planetarna maglina na poziciji R.A. 01 38,8 DEC.51 19

Maglina je poznata pod imenom "Little Dumbell" ili samo "Barbell" maglina. Nalazi na samom krajnjem zapadnom delu sazvežđa našto manje od jednog stepena severno- severozapadno od Phi Persei, i oko 8 stepeni jugozapadno od Velikog dvostrukog jata u Perseju.

Ovaj objekat se smatra najbleđim od svih Mesijeovih objekata, a takođe i kao jedna od najepravilnijih planetarnih maglina. Maglina je u obliku pravougaonika veličine 2' x 1'.

Ova maglina je slična spoljašnjim delovima poznatije "Dumbell" (M 27) magline, odakle joj potiče i ime. U NGC katalogu je zavedena pod dva objekta, NGC 650 i NGC 651.

M 76 je otkrio 1780. P. Mechain, samo šest nedelja pre Mesijea koji je opisao ovaj objekat u svom katalogu kao "male zvezde sa maglinom...".

Uprkos malom obliku pri pogledu kroz amaterski teleskop, M 76 je jedna od najvećih maglina u svojoj klasi. Njena tačna udaljenost nije poznata pa daljina kao rezultat različitih posmatranja iznosi između 1750 s.g. do 2510 s.g. Ako bi udaljenost bila 1750 s.g. onda bi centralna zvezda bila između 16-te i 17-te magnitude, dok bi prečnik cele magline bio skoro celu svetlosnu godinu sa 2-3 sjajnosti Sunca. Po ovim podacima, centralna zvezda bi morala imati apsolutnu magnitudu od +8 ili 0.07 sjajnosti Sunca. Ako bi udaljenost bila veća, oko 2.000 s.g., onda bi centralna zvezda imala sjajnost identićnu Suncu.

NGC 869 NGC 884

Ovo je poznato "Dvostruko zvezdano jato" u Perseju, pozicija R.A. 02 17,2 DEC. 56 54

Predivan objekat za posmatranje u srednjim teleskopima i jedan od najomiljenijih objekata kod amatera. Dvostruko jato je vidljivo i golim okom kao mutan objekat između sazvežđa Perseja i prepoznatljivog W sazvežđa Kasiopeja. Mali teleskop prikazuje da se ovaj mutan objekat u stvari sastoji iz dva predivna otvorena jata zvezda u istom vidnom polju, koja zajedno formiraju jedan od najlepših i najimpresivnijih objekata na celom nebu.

Pominjući ponovo mitologiju, Dvostruko jato predstavlja "dršku mača" i u mnogim atlasima je obelezeno kao "h - Chi" Persei, gde je "h" u stvari NGC 869, a "Chi" NGC 884. Ovaj objekat su pominjali i Ptolemy i Hipparcos još 150 godina p.n.e.

Okular malog uvećanja i širokog vidnog polja od najmanje jednog stepena je potreban da bi se oba jata videla zajedno u istom vidokrugu.

Oba jata sadrže nekoliko stotina zvezda od kojih su najsvetlije magnitude između 6,3 i 8,5, A i B džinovi sa apsolutnom magnitudom od -7,3 do - 4,9. Najsjanije zvezde u jatu imaju sjajnost skoro 60.000 Sunca i mogu se porediti sa superdžinovima kao što je Rigel na primer. U centralnom delu jata se nalazi još 17 zvezda čija je apsolutna magnituda -2.

Oba jata formiraju objekat veličine 7 x 5 stepeni i oko 70 svetlosnih godina u prečniku, sa preko 100 zvezda ranih tipova spektralnoih tipova O, B i A čija apsolutna magnituda iznosi između -3,3 i -7,5.

Veoma interesantno je da jato sadrži M-tip crvene superdžinove koji mogu biti viđeni i u amaterskom teleskopu. Ukupno devet od ovih zvezda može biti viđeno ako teleskopom možete dostići do 10,5 magnitude. Tri crvena superdžina se nalaze u samom jatu NGC 884, ni jedan superdžin se ne nalazi u drugom jatu NGC 869, četiri se nalaze između jata i dva u spoljašnjem delu objekta. Ove zvezde su prvi članovi jata.

Celo jato ima sjajnost oko 200.000 Sunca i nalazi se u najbogatijem delu Mlečnog puta u sazvežđu Perseja.

NGC 869 je mlađe jato sa procenjenom starošću od 6 miliona godina i udaljeno je oko 7.200 s.g, dok je drugo jato NGC 884 staro oko 14 miliona godina i udaljeno je oko 7.500 s.g.

U blizini ova dva jata se nalazi i treće jato NGC 957, oko 1,5 stepen istočno- severoistočno.

NGC 1275

Neuobičajena galaksija, veoma interesantna i kontroverzna, magnitude 12,7. Pozicija R.A. 03 16,4 DEC. 41 20.

Ova galaksija je najsjajnija u grupi galaksija koje se nalaze oko 2 stepena istočno od Algola. Obližnja eliptična galaksija NGC 1270 je član iste grupe udaljene oko 300 miliona s. g.

NGC 1275 je jak izvor radio zračenja i obeležava se sa u radio katalozima kao 3C84, poznatija kao "Perseus A". Fotografije ove galaksije načinjene velikim teleskopima prikazuju S0 ili veoma kompaktnu spiralnu galaksiju na cijem severnom obodu se nalazi ogroman oblak prašine i gasa.

Postoje indicije da se ovde u stvari radi o dve galaksije koje prolaze jedna kroz drugu, od kojih je jedna spiralna a druga eliptična.

(septembar 2003.)

vrh