Hipoteticna tela: Nemezis

Istorija astronomije obiluje otkrićima različitih nebeskih tela. Među ovim otkrićima bilo je i objekata koji nikada više nisu posmatrani ili za koje je utvrđeno da su bili samo varka. Ovaj članak će se u nekoliko nastavaka baviti nekim od tih “otkrića”.

Frederic Petit director opservatorije u Tuluzu je 1846. godine ustvrdio da je drugi satelit Zemlje otkriven. Ovaj objekat je prvi put posmatran 21. marta 1846. od strane dva posmatrača sa opservatorije u Tuluzu, kao i od strane još jednog posmatrača sa druge opservatorije. Petit je utvrdio da je orbita eliptična, sa periodom od 2 časa 44 minmuta 59 sekundi, sa apogejom od 3570 km iznad Zemljine površine i perigejom od samo 11,4 km iznad Zemljine površine. Petit je postao opsednut drugim Zemljinim satelitom, tako da je 15 godina kasnije objavio da je napravio proračune u vezi sa malim Zemljinim mesecom koji je izazvao oko 10 neobjašnjivih malih poremećaja u kretanju meseca. Ova dešavanja su bila ignorisana od strane tadašnjih astronoma i bila bi zaboravljena da nisu došla do poznatog pisca Žila Verna. On je iskoristio ovu ideju i u svojoj noveli “Od Zemlje do Meseca” prikazao je prolaz jednog malog tela pored kapsule na njenom putu do Meseca. Ovo je dovelo do toga da problem drugog satelita Zemlje postane veoma poznat. Otkriće ovog objekta bi bila idealna prilika za sticanje slave.

Nijedna velika opservatorija nije proverila ovaj problem, ili ako jeste to je zadržano u strogoj tajnosti. Nemački amateri su pokušavali da uhvate ovo telo, ali nisu.

Pikering je posvetio svoju pažnju sličnoj teoriji: ako satelit orbitira 320 km iznad površine i ako je njegov prečnik 0,3 metra, sa istim albedom kao Mesec, trebalo bi da bude vidljiv u 3 inčnom teleskopu. Satelit veličine 3 metra bi bio vidljiv golim okom, kao objekat 5 magnitude. Ali Pikering nije tražio Petitov satelit već je pokušavao da nađe sekundarni satelit – satelit našeg Meseca (“On a photographic search for a satelite of the Moon”, Popular astronomy, 1903.). Rezultati su bili negativni i Pikering je zaključio da satelit našeg Meseca ako postoji mora biti manji od 3 metra.

Pikeringov članak o mogućnosti postojanja malog drugog satelita Zemlje, pod nazivom “A Meteoritic Satelite”, pojavio se u Popular Astronomy 1922. godine i izazvao je kratku groznicu među astronomima amaterima. Ovo je bilo izazvanom malim tehničkim zahtevom: 3-5 inčni teleskop. Ali, ponovo, nije bilo rezultata.

Originalna ideja, kao sto je već pomenuto, bila je da drugi satelit izaziva desetak poremećaja u putanji Meseca. Ovo znači da je taj objekat veličine nekoliko kilometara, što znači da bi bio primećen još od strane Vavilonaca. Čak iako je toliko mali da se vidi kao disk, njegov uticaj bi bio posledica brzog kretanja, pa bi bio zanimljiv posmatračima kao što su to danas veštački sateliti ili čak i avioni.

Bilo je i drugih predloga za dodatni prirodni satelit Zemlje. Dr Džordž Valtemat iz Hamburga je 1898. tvrdio da je otkrio ne samo drugi mesec nego ceo sistem malih meseca. Valtemat je dao orbitalne elemente za jedan od ovih satelita: udaljenost od Zemlje 1,03 miliona km, prečnik 700 km, orbitalni period 119 dana, sinodički period 177 dana..

Početkom ’50-tih godina 20. veka, kada su počele rasprave o veštačkim satelitima, pretpostavljalo se da će oni sagorevati u gornjim slojevima atmosfere i da će biti vidljivi radarima. Oni koji su verovali da postoje mali sateliti Zemlje su pretpostavljali da će oni poslužiti kao dobro reflektori ovog sagorevanja.

1954. godine objavljeni su podaci da je potraga za ovim objektom urodila plodom. Registrovano je nekoliko satelita i to u oblasti između Meseca i Zemlje, koja je jedno vreme bila zanemarena.

Dalja istraživanja su ukazivala na dve mogućnosti. Jedna je da sam Mesec ima svoj satelit, a druga je da postoje Trojanci, koji se nalaze na Mesečevoj orbiti 60 stepeni ispred ili iza Meseca (kao kod Jupitera).

Ovakve “Trojanske satelite” je prvi prijavio poljski astronom Kordilevski sa Krakovske opservatorije. On je svoja posmatranja započeo 1951. godine sa dobrim teleskopom. U početku je potraga bila neuspešna, jer je on tragao za relativno velikim telima. Međutim njegov kolega Vilkovski je predložio da se traga za mnogo manjim telima. Pošto bi se oni videli kao oblak prašine i čestica, mnogo je bolje za njima tragati golim okom nego teleskopom. Za njihovu potragu je bila idealna vedra noć sa Mesecom ispod horizonta. Oktobra 1954. Kordilevski je video nešto u jednom od dva položaja. Oblak je bio veličine 2 stepena (što je 4 puta veće od Meseca) i bilo je jedva sjajnije od zodijačke svetlosti. U nekoliko navrata kasnije su registrovali oblake na fotografijama veoma blizu očekivanih položaja. U novije vreme, 1990. godine, su ponovo fotografisani malo izvan predviđenih lokacija od strane poljskog astronoma Vinarskog.

Na kraju se može reći da je preko veka duga potraga za drugim Zemljinim satelitom, urodila plodom, bez obzira što konačno otkriće nije ni blizu početnih pretpostavki. Veoma je teško detektovati ih i razdvojiti od zodijačke svetlosti.

Ipak, ljudi i dalje predlažu razne teorije za postojanje drugog Zemljinog satelita. Tako da je bilo objava o novim otkrićima, ali ona nisu potvrđena.

Paul Wiegert (et al) je 1997. godine otkrio asteroid 3753 koji ima veoma čudnu orbitu i može se smatrati pratiocem Zemlje, iako nema direktnu orbitu oko Zemlje.