Kosmički poliritam

Kada različiti uticaji na satelite počnu da deluju sinhrono, tada situacija postaje vrlo složena. Naprimer, kada se ritam precesije podudari sa ritmom okretanja matične planete oko Sunca, kažemo da je je mesec u evekcionoj rezonansi. Neki drugi suptilniji efekti solarnog uticaja mogu vremenom da se akumuliraju i da destabilizuju orbite; orbitalne elipse se izdužuju do te granice da se satelit ili sudari sa planetom (ili nekim od velikih satelita), ili "probije" Hilovu sferu i padne u gravitacioni zagrljaj Sunca. Progradni sateliti su juš ranjiviji od retrogradnih. Ako pretpostavimo da su u početku nepravilni sateliti mogli ravnopravno biti i progradni kao i retrogradni, ovakva rezonanca bi mogla da objasni zašto je danas većina satelita (oko 83%) ipak retrogradna.

Sledeći tip rezonance, poznat kao sekularna ili Kozai rezonansac[6], predstavlja spoj nagiba (inklinacije) i oblika (ekscentriciteta) orbite. Sateliti koji su odvučeni u nagnute orbite, na kraju završavaju na jako razvučenim elipsama, što će ih potencijalno učiniti kandidatima ili za uništenje ili za izbacivanje iz sistema. Možda je to razlog zbog koga astronomi nisu nailazili na mesece sa nagibima putanja između 50 i 130 stepeni. Ukratko, ovi brojni nepravilni sateliti koje danas vidimo predstavljaju one koji su preživeli selekciju gravitacionih interakcija koje su počistile ostalu braću.

[6] Nazvana 1962. godine po japanskom astronomu Yoshihideu Kozaiu, koji je proučavao orbite asteroida. Danas je to jedan od bitnijih faktora koji određuje oblike, ali i restrikcije orbita u Sunčevom sistemu, kao i orbita kod nekoliko novootkrivenih vansolarnih planeta i multizvezdanih sistema.

Pored gravitacije, i druge osobine utiču na svojstva orbita. Svi sateliti pripadaju određenim grupama, ili porodicama, kojima su zajednički slični parametri orbita. Svaka Jupiterova grupa, na primer, ima po 17 članova. Najčešće pominjana teza je da su svi članovi tih grupa zapravo ostaci jednog većeg meseca koji se raspao usled sudara, i da svi jednostavno prate istu orbitu. Ako je to tačno, onda mnogi nepravilni sateliti koje danas vidimo predstavljaju tela druge generacije – sledeći korak od originalne populacije.

David Nesvorný i saradnici sa "Southwest Research Institute" iz Bouldera u Koloradu, detaljno su razradili modele različitih poremećaja satelita nastalih usled međusobnih sudara. Utvrdili su da je u današnje vreme vrlo mala šansa da dođe do sudara jednog satelita sa drugim, nekim međuplanetarnim telom ili kakvom kometom. Prema tome, postojanje satelitskih porodica predstavlja tragove nekih prošlih vremena, kada je populacija nepravilnih satelita ili kometa (ili oboje) bila daleko brojnija nego danas i kada su kolizije bile mnogo češći.

Pored proučavanja noviteta vezanih za orbite nepravilnih satelita, astronomi su pronikli i u neka druga njihova svojstava. Većina njih je toliko slabo vidljiva, da nam vrlo malo govore o svom sastavu. Tommy Grav sa CfA i Terry Rettig sa Univerziteta Notre Dame su otkrili jednu zanimljivost – svi sateliti pojedinih grupa poseduju slične boje. Boja može mnogo da nam kaže o njihovom sastavu, tako da nam je to otkriće mnogo kazivalo o zajedničkom poreklu, dajući snažan vetar u jedra postojećoj teoriji da su svi nepravilni sateliti jedne grupe samo fragmenti nekog većeg, davno nestalog roditelja.

Jedan od nekoliko nepravilnih satelita o kome astronomi znaju sve jeste Saturnov mesec Phoebe, koga je sredinom juna 2004. godine posetila NASA–ina letilica "Cassini–Huygens", i sa samo 2.068 km u vrlo visokoj rezoluciji snimila površinu veoma gusto načičkanu kraterima [7]. U spektru odbijene Sunčeve svetlosti, detektori "Cassinija" su pronašli tragove vodenog i ugljen–dioksidnog leda. Dva nepravilna meseca Neptuna koje je snimio "Voyager 2", Triton i Nereid, takođe imaju ledom pokrivenu površinu. Ledena kora nam sugeriše da su ti objekti nastali negde relativno daleko od Sunca, kao komete. Jupiterovi nepravilni sateliti su upadljivo tamni i izgleda da su lišeni leda, verovatno zato što su bliži Suncu i pretopli da bi led tamo bio stabilan. U tom smislu, Jupiterovi nepravilni sateliti su veoma slični kometama koje su izgubile svoj isparljivi omotač.

[7] Ovaj najveći Saturnov nepravilni satelit snimio je i "Voyager 2" još 1984. ali sa 2,2 mil. km, te su slike bile vrlo loše za dublju analizu.

*****

Prethodna | 1  2  3 | Šta koči

AM SCG