15.11.2006.

Pre nekih pet godina, dok su u potrazi za skrivenim članovima našeg sistema vršili zamorna osmatranja neba na Mauna Kei, David C. Jewitt [1], Scott S. Sheppard [2] i Jan Kleyna, sve bardovi u ovoj oblasti, opkladili su se koliko još ima neotkrivenih satelita u Sunčevom sistemu. Džuit je uložio $100 da će napredna teleskopska posmatranja otkriti još najviše 10 satelita. Razmišljao je logično, jer su astronomi tokom čitavog XX veka otkrili samo nekoliko novih. Šepard je bio optimističniji, jer je polagao nadu u poboljšanje tehnologije osetljivosti teleskopa i hrabro tipovao na oko 20 novih.

Danas je Šepard bogatiji za $100. Od te noći, ovaj tim je otkrio 62 nova meseca koja se okreću oko velikih planeta, sa nagoveštajima da ni tu nije kraj, dok su druge ekipe pronašle još 24 nova. (Gledano striktno astronomski, pravilnije je reći sateliti a ne meseci. Mesec je samo jedan, i to onaj oko Zemlje, ali su i mnogi astronomi prihvatili ovaj sve popularniji način izražavanja.). Niko nije mogao ni da pretpostavi da je Sunčeva porodica tako brojna i da vreba iz senke. Svi oni su označeni kao "nepravilni", što znači da su im orbite dugačke, jako eliptične i nagnute u odnosu na ravni ekvatora domaćinskih planeta. Takozvani "pravilni" meseci, kao što je naš Mesec ili Galilejevi sateliti oko Jupitera, imaju relativno uske, kružne i skoro ekvatorijalne orbite.

Plus toga, većina nepravilnih satelita ima i retrogradne orbite, što znači da se okreću oko svojih planeta u smeru koji je suprotan od okretanja samih planeta. Suprotno tome, pravilni ("regularni") sateliti imaju progradne orbite. Naprimer, ako bismo gledali sa nebeskog severnog pola, videli bismo da naš Mesec putuje u pravcu suprotnom od kazaljke na satu – u istom pravcu kao što Zemlja rotira oko svoje ose i oko Sunca. I druge planete se takođe kreću u istom pravcu kao i Zemlja, najverovatnije prateći pravac vrtloga primordijalnih gasova i prašine od kojeg smo svi nastali pre oko 4,6 mld. godina. Pravilni sateliti dele takvo kretanje zato što su, po mišljenju astronoma, nastali od diska prašine i kamenja koji su postojali oko svake planete, dok suprotno ponašanje nepravilnih satelita jasno ukazuje na njihovo potpuno drugačije poreklo.

Sva ta tela nisu kraj objašnjena prihvaćenim standardnim modelima, što je u novije vreme omogućilo prodor mnogih novih teorija. Ipak, izgleda da su ti objekti proizvod jednog davno završenog perioda, kada su gravitacione sile novonastalih planeta izbacivale – ili privlačile – mala tela sa njihovih prvobitnih orbita. Njihovo proučavanje će sigurno baciti više svetla na najranije faze razvoja solarnog sistema.

 Crna ovca

Mada je prvi poznati nepravilni mesec, Neptunov Triton, otkriven još 1846. godine, većina ostalih je ostala neotkrivena još dugo, jer su bili manji i samim tim teže uočljivi od ostalih konkurenata. Da stvar bude teža, činjenica je da su oni rasuti po mnogo većem delu prostora. Naprimer, najdalji Jupiterov pravilni satelit, Callisto, orbitira na oko 1,9 mil. kilometara od planete, dok je najdalji nepravilni mesec Jupitera udaljen nekih 30 mil. kilometara. Ta daljina je uporediva sa veličinom Jupiterovog gravitacionog područja, ili Hilovom sferom, izvan koje na svaki satelit vreba Sunce. Kada bi bila vidljiva golim okom, Jupiterova Hilova sfera gravitacionog uticaja bi se prostirala unaokolo 10 stepeni – što je na nebu oko 20 puta veća površina od punog Meseca. To je mnogo više nego što je vidno polje većine savremenih moćnih teleskopa.

Skeniranje tako velikog prostora u cilju potrage za novim satelitima zahteva nove i veće digitalne detektore i svake noći analiziranje više od 100 gigabajta podataka [vidi boks niže]. Optički uređaji smešteni na havajskim visovima, gde svoje radno vreme provode momci sa početka naše priče, fokusirani su uglavnom na Jupiter, jer njegova (relativna) blizina omogućava da se otkriju sateliti čije dimenzije su previše male da bi isti bili detektovani oko još udaljenijih džinovskih komšija. Drugi tim, koji predvode Brett J. Gladman[3] (Univerzitet British Columbia), Matthew Holman ("Harvard–Smithsonian Center for Astrophysics" – CfA) i J. John Kavelaars [4] ("National Research Counsil of Canada's Herzberg Institute of Astrophysics"), čine paralelne napore da isto tako ažurno i sistematski istraže prostor oko Saturna, Urana i Neptuna.

[3] Kanadski profesor na Havajima i akademik, koji je otkrio mnoge tela u solarnom sistemu, uključujući i Uranove mesece Caliban i Sycorax. Asteroid 7638 nosi njegovo ime. [4] Postdoktorant iz Ontaria, bivši Džuitov student, koji je do sada otkrio oko 20 Jupiterovih, Saturnovih, Uranovih i Neptunovih nepravilnih satelita i stotinjak malih planeta.

Sve četiri velike i gasovite planete, bez obzira na njihovu masu, imaju upadljivo slične sisteme nepravilnih meseci. Ekstrapolacijom podataka sakupljenih do sada, svi očekuju da će oko svake velike planete biti otkriveno ukupno oko 100 nepravilnih satelita većeg prečnika od jednog kilometra. Jeste da su njihove dimenzije različite, ali oni najmanji su i najbrojniji. U slučaju Jupitera, skala veličina nepravilnih se proteže od najvećeg, JVI Himalie, sa prečnikom od oko 180 km, pa do najmanjih sličnih objekata velićine samo jednog ili dva kilometra.

Orbite tih satelita su među najkomplikovanijim u čitavom Sunčevom sistemu. Tumarajući tako daleko od matičnih planeta, oni su pod uticajem i planetne i solarne gravitacije, i njihove orbite precesiraju [5] jako brzo. Rotacija je tako brza da je njihove putanje lakše predstaviti kao nekakve figure smaknutih elipsi dobijenih pomoću one dečije spravice spirometra, nego kao neke zgusnute elipse.

[5] Način okretanja gde osa rotacije opisuje određeni konus.

| 1  2  3 | Kosmički poliritam

AM SCG