Galaksija

Mlecni put

Suncev sistem

Planete

Planete

galksija

---

Vansolarne planete (I)

     

mkaja@ptt.yu

Znamo da oko Sunca kruzi devet planeta, a postavlja se pitanje da li postoji jos neka zvezda oko koje mozda kruzi neka planeta.

Ova pomisao je cisto logicna i ni malo nije savremena. Sta vise, ovo pitanje je staro nekih 2 000 godina. Uzimajuci u obzir dimenzije univerzuma, moze se reci da je gotovo nemoguce da negde oko nas ne postoji bilo kakav planetarni sistem, a i neki poput Suncevog. Danasnja posmatranja ukazuju na postojanje oko 50 milijardi galaksija, pri cemu najvece sadrze hiljade milijardi zvezda koje se mogu posmatrati modernim teleskopima. Pored tolikog broja zvezda moze se slobodno tvrditi da postoje zvezde oko kojih kruze planete raznih velicina, a s tim i da Suncev sistem nije jedinstven...

Mogucnost postojanja nekog ekstrasolarnog sistema pre svega se zasniva na verovatnoci. Ako se uzme u obzir broj galaksija i broj zvezda koje sadrze te galaksije verovatnoca za postojanje drugih planetarnih sistema je vise nego velika. Ove statisticke pretpostavke postoje vec duze vreme.

Sezdesetih godina dvadesetog veka jedan poznati naucnik je zapisao:

"With 10 to the 11th stars in our galaxy and 10 to the 9th other galaxies, there are at least 10 to the 20th stars in the universe. Most of them may be accompanied by solar systems. If there are 10 to the 20th solar systems in the universe, and the universe is 10 to the 10th years old -- and if, further, solar systems have formed roughly uniformly in time -- then one solar system is formed every 10 to the negative 10 yr = 3 x 10 to the negative 3 seconds. On the average, a million solar systems are formed in the universe each hour."

Carl Sagan

Sagan zapravo razmislja o traganju za vanzemaljskim zivotom, ali da bi se utvrdila mogucnost njegovog postojanja mora se prvo utvrditi mogucnost postojanja vansolarnih planeta.

Nijedna od vansolarnih planeta se ne moze videti direktno, odnosno kroz teleskop ili fotografijom. U poslednjih nekoliko godina istrazivanja su sve ucestalija, a tehnike sve usavrsenije. Postoji nekolicina uspesnih indirektnih metoda za detektovanje vansolarnih planeta...

POCETAK TRAGANJA ZA VANSOLARNIM PLANETAMA

BERNARDOVA ZVEZDA I VAN DE KAMPOVE PLANETE

1916. godine E. E. Bernard je otkrio jednu manje-vise beznacajnu zvezdu, koja je bila cudna po jednoj osobini - kretala se velikom brzinom za jednu prosecnu zvezdu (oko 10.3” u godini). To kretanje delovalo je krajnje cudno, s obzirom da, na primer svim poznatim sazvezdjima treba po 2 000 godina da promene svoj oblik, odnosno da se zvezde tog sazvezdja pomere (jer su zvezde jako daleko). Zato je ovo otkrice izazvalo interesovanje astronoma. Ustanovili su da je Bernardova zvezda crveni patuljak (sto je cini uobicajenom zvezdom, jer crvenih patuljaka ima najvise u nasoj galaksiji), zatim da je od Zemlje udaljena 1.82 pc (5.95 sg), sto je u astronomskim razmerama cini komsijom, kao i to da nam se priblizava. Sve ove osobine ucinile su zvezdu pogodnom za dalja posmatranja i odredjivanje njenih ostalih fizickih parametara.

Pre nastavka price treba napomenuti sta su to astrometrija i perturbacije. Astrometrija je grana astronomije koja se bavi proucavanjem kretanja nebeskih tela u funkciji od vremena. Perturbacije predstavljaju anomalije u kretanju nebeskih tela, koje nastaju usled gravitacionog uticaja nekih drugih nebeskih tela, bilo vidljivih ili ne, pored kojih prolazi posmatrano telo. To znaci da uzrocnik perturbacija moze biti i nekakva planeta koja se krece oko posmatranog nebeskog tela, na primer zvezde.

Peter Van de Kamp je u periodu od 1938. do 1962. godine napravio preko 2000 snimaka Bernardove zvezde. Na tim snimcima videle su se perturbacije u kretanju. Stoga je Van de Kamp zakljucio da oko te zvezde revoluira neko telo koje je uzrocnik uocenih perturbacija. Po njegovim proracunima to telo je planeta 1.6 puta veca od Jupitera cija revolucija traje 24 godine. Nakon toga Van de Kamp je objavio serijal radova koji govore o pratiocu Bernardove zvezde, jer je nastavio da snima Bernardovu zvezdu. U godinama koje su sledile on je menjao parametre pratioca Bernardove zvezde.

Marta 1969. godine objavio je ispravku da je revolucija pratioca 25 godina, putanja jako izduzena, a da je pratilac velicine 1.7 mase Jupitera. Avgusta iste godine objavljuje da Bernardova zvezda nema jednog, vec dva pratioca, da su im putanje kruzne, revolucije 26 i 12 godina, a mase 1.1 i 0.8 mase Jupitera.

1975. godine iz novih astrometrijskih podataka objavljuje da su mase pratioca 0.4 i 1.0 mase Jupitera, a revolucije 22 i 11.5 godina.

Van de Kamp se ni ovde nije zaustavio. Nastavio je sa svojim procenama i 1982. godine objavljuje da su pratioci 0.7 i 0.5 mase Jupitera, revolucije 12 i 20 godina.

Dok se Van de Kamp mucio sa svojim snimcima, astrometristi Gatewood i Eichhorn su 1973. fotografisali Bernardovu zvezdu kroz 20-incni i 30-incni refraktor i zakljucili da u njenom kretanju nema perturbacija kakve je video Van de Kamp. Ukratko, nema perturbacija, nema pratioca.

Iste godine John L. Hershey je analizirao Van de Kampove snimke. Zakljucio je ne samo da Bernardova zvezda pravi perturbacije u kretanju vec i 12 drugih zvezda koje su se nasle u istom vidnom polju na snimcima. Sve u svemu, posto je nemoguce da sve zvezde sa snimka imaju pratioce, zakljuceno je da pratioca nema i da su ti snimci posledica koriscenja izvesnog teleskopa.

Par godina kasnije Harrington, a potom i Fredrick takodje su snimanjem zakljucili da Bernardova zvezda nema pratioce.

Van de Kamp je prosveio vise od 40 godina svoga zivota ovoj zvezdi koju je cesto nazivao njegovom. I bez obzira na sve nove podatke on se i dalje drzao svoga misljenja o postojanju dva pratioca…

1995. godine Gatewood je astrometrijskim putem zakljucio da oko Bernardove zvezde ne moze postojati braon patuljak (koji je mnogo masivniji od Jupitera), dok mozda moze postati nekakva planeta cija je masa manja od Jupiterove.

Ispitivanje Bernardove zvezde trajalo je vise od pola veka, a opet do dana danasnjeg ovaj slucaj nije sasvim zakljucen.

[novembar 2001]

vrh