|
1. LETELICA "SPACE SHIP ONE" Svemirski turizam je dobio podršku u iznosu od 10 miliona dolara 4-og oktobra ujutro iznad pustinje Mojava u Kaliforniji kada je raketna jedrilica "Space Ship One" osvojila "Ansari X" nagradu pošto je postala prva privatna letelica sa ljudskom posadom koja je dva puta odletela do svemira i to u roku od dve nedelje.
"Space Ship One" je dizajnirao inžinjer Burt Rutan a čiji je rad finansirao milioner Paul Allen iz Microsofta. Letelica je lansirana sa eksperimentalnog aviona "White Knight" koji je takođe dizajnirao Rutan. "White Knight" je izneo "Space Ship One" na visinu od 14 km, gde su se dve letelice odvojile, nakon čega je "Space Ship One" uključio svoju, odletevši na visinu od 112.000 km, što je za oko 12 km više nego visina određena za dobijanje nagrade. "Ansari X" fondacija definiše suborbitalni svemir iznad 100 kilometara. Letelica je nakon dostignute visine meko prizemljila gde ju je dočekalo slavlje. Ubrzo nakon postignutog uspeha započela je i lavina objava svemiriskog turizma u šta je uključena i nova nagrada od 50 miliona dolara onome ko prvi pošalje privatnu letelicu u orbitu oko Zemlje kao i objavu o "X Prize" kupu, seriji raketnih takmičenja koja imaju za cilj ohrabrivanje pronalazačkih i sigurnih komercijalnih dizajna raketa a koja će započeti tokom 2006. godine.
Pre nego što su i primili nagradu od 10 miliona dolara, Rutan i Allen
su objavili sklapanje Ovaj projekat bi ipak mogao biti "prizemljen" zbog regulacija. Zakonodavci još uvek nisu načisto u vezi statusa komercijalnih letova u svemir, a "Federal Aviation Administration", vladina organizacija za letove i aviosaobraćaj, nije ni blizu objavljivanja sigurnosnih peopisa u vezi privatnih raketa sa putnicima. Ovaj pažljiv pristup nikoga ne čudi i sasvim je razuman sa obzirom da Nasini letovi sa ljudskom posadom i redovno otkazivanje lansiranja satelita imaju veoma loš rekord. "Space Ship One je iskusio seriju nekontrolisanih okretanja tokom leta 29. septembra, usled čega ceo dizajn mora pretrpeti veliki broj izmena pre nego što se karte za putnike puste u prodaju. Naš cilj je da sigurnost bude ne viskom nivou" izjavio je Rutan. Više o ovoj misiji potražite ovde. 2. ROVERI NASA-E PRONAŠLI DOKAZE
Nasini roveri blizanci, "Spirit" i "Opportunity" su stigli na Mars u januaru sa jednim ciljem: dokazati da je crvena planeta nekada bila puna vode. Tokom nedelja koje su sledile, "Opportunity" je u tome uspeo. Rover je detektovao visoku koncetraciju sulfatnih minerala zajedno sa hloridom i bromidnim solima u jednoj hrpi kamenja. Ovo je navelo na razmišljanje, ali nije bilo i odlučujući faktor za zaključak o prethodnom postojanju vode na planeti. Na drugom mestu rover je pronašao "jarosit", koji se na Zemlji formira jedino u vodi. Konačno, rover je identifikovao komenje, nazvano "kupina" (bluberry), bogato hematitom koji je takođe vodeni mineral. Na kraju više nije bilo sumnje: "Meridiani Planum gde je Opportunyti sleteo je nekada bilo deo plitkog marsovog mora. Nakon toga u oktobru rover je otkrio dokaze da je Meridiani Planum ne jednom, već dva puta bilo pokriveno morem. Napukline u grupi ravnih stena ukazuju da je originalno more presušilo milijardama godina ranije, posle čega je mnogo kasnije region ponovo postao vlažan, moguće nakon otopljavanja ledenog sloja.
Planetolog Steven Squyres sa Conell Univerziteta, vođa naučnih timova
oba rovera je Teško da je to bio jedini veliki uspeh. Rover Spirit je došao do sličnih otkrića koja ukazuju na još jednu veliku vodenu masu na drugoj strani planete. Rover je kasnije pronašao kamenje bogato hematitom veličine lopte, prekriveno kvrgastim tačkicama koje naučnici još uvek ne razumeju. U isto vreme evropski Mars Express orbiter je načinio odlične snimke
iz orbite. Predivni Pitanje koje se sada nameće nije kada je Mars imao tečnu vodu na svojoj površini, već da li je ta vlažna, topla faza u istoriji planete trajala dovoljno dugo za nastanak života. Nasina "Phoenix" misija, koja će bušiti i istraživati polarni led na
Marsu bi trebala pružiti Više o ovoj misiji potražite ovde. 3. ZDRAVO SATURN (astronomija)
Sa svojim kompleksnim prstenovima i enigmatičnim mesecima, Saturn nije samo najspektakularnija planeta u solarnom sistemu već i jedna od planeta koju najmanje razumemo, zahvaljujući ogromnoj udaljenosti od Zemlje. Ovo je počelo da se menja juna meseca, kada je Cassini-Huygens
letelica opremljena sa 18 naučnih instrumenata prispela u prvu od 78
predvidjenih orbita oko Saturna. Tokom četvorogodišnje misije letelica bi trebala da načini fotografije većine od planetinih meseca i to po prvi put iz velike blizine. Jedan od ovih meseca, Titan čini planetarne naučnike nestrpljivim. Instrumenti na letelici su u oktobru nazreli površinu planete, kao sveta dugo zaklonjenog organskom narandžastom atmosferom. Januara 14. Huygens sonda će uleteti u atmosferu Titana spuštajući se padobranom tokom 2,5 sata za koje vreme će sakupljati informacije i fotografisati. Naučnici se nadaju da će biti u mogućnosti da potvrde hipotezu da je sastav Titana sličan sastavu rane Zemlje. Projekat je zajednicki poduhvat NASA, ESA i Italijanske Svemirske Agencije. Više o ovoj misiji potražite ovde. 4. TELEPORTACIJA JE POSTALA STVARNOST (fizika) Ove godine naučno-fantastična teleportacija je postala stvarnost, barem na skali atoma. Dve naučne grupe predvođene eksperimentalnim fizičarom Rainer Blatt-om sa Univerziteta u Innsbrucku, Austrija i David Wineland-om sa Tehnološkog nacionalnog Instituta u Coloradu, SAD su u nezavisnoj naučnoj publikaciji opisali korišćenje laserskih pulseva za transferovanje informacija iz jednog atoma ka drugom na različitoj lokaciji. Iako su njihovi metodi malo različiti, rezultati su totalno identični: drugi atom postaje kompletno isti kao prvi, isto kao kada bi informacija nestala iz jednog atoma i pojavila se u drugom atomu bez putovanja kroz prostor među njima. Uključena razdaljina je mala, manja od 200 mikrometara, i tehnika funkcioniše samo za informacije o atomima ne i za same atome, čineći tehniku daleko od one koju vidimo u transpoteru u seriji Zvezdane Staze (Star Trek). Bez obzira na to, kvantna teleportacija je ogroman korak ka jednom od najambicioznijih ciljeva fizike: izradi kvantnog kompjutera - ultrabrzog, supersigurnog sa ogromnom memorijom i računanjem koji koristi atomske čestice umesto tranzistora za čuvanje i proces informacija. Teleportacija je moguća zahvaljujući nastranosti kvantne mehanike, koja dozvoljava česticama da razmenjuju informacije čak iako su fizički odvojene. Ovaj fenomen poznat kao "entanglement", (teškoća, zapreka, nezgodan položaj, smetnja, neprilika) je toliko čudan da ga je Albert Ajnštajn okarakterisao kao "avetinjsku akciju na distanci". Dva eksperimenta su potvrdila ne samo da se ovaj proces dešava, vec da bi mogao biti i praktično iskorišćen. "Entanglement" je kritičan za kvantni kompjuter zato što će omućiti uređaju da prenosi informacije napred i nazad bez da se dodiruju. Teleportacija je prethodno demonstrirana sa česticama svetlosti, odnosno fotonima, koji su previše krhki i kratkotrajni da bi se mogli koristiti za čuvanje informacija. Blatt i Wineland planiraju da unaprede njihove eksperimente i prikažu teleportaciju kroz više međusobno povezanih atoma, što bi bio još jedan korak ka kvantnom kompjuteru. 5. KRATER U AUSTRALIJI BI MOGAO BITI ODGOVORAN ZA MASOVNO IZUMIRANJE (paleontologija) U masivnom izumiranju pre 250 miliona godina, 90 procenata vodenog sveta i oko 80 procenata kopnenog sveta je nestalo. Neki naučnici ukazuju na "Veliko Umiranje" kao rezultat udara velikog asteroida ili komete, sličnom onom koji je udario u Meksiko 185 miliona godina kasnije i kada su dinosaurusi nestali. Maja meseca istraživači su objavili lociranje onog što bi mogao biti "ožiljak" velikog podvodnog kratera blizu severozapadne obale Australije. Prethodna istraživanja su ukazivala na nešto "vanzemaljsko" u vezi velike podvodne kupole, nazvane "Bedout" (izgovara se be-doo). Prvo zato što je izdignuta ivica uobičajen znak kratera. Drugo, zato što rezultati ukazuju da je starost kratera oko 250 miliona godina, u istom vremenskom periodu kada se desilo i izumiranje. Zainteresovani, geohemičari Luann Becker sa Kalifornijskog univerziteta i njene kolege su izvadili uzorke iz zemlje duboko ispod dna kupole. U uzorcima su pronađeni staklasti minerali sa neorganizovanim kristalnim strukturama karakterističnim za nasilno udareno i unutrašnje rearanžirano kamenje. "Izgleda kao da je kamenje prošlo kroz veoma katastrofalni eksplozivni događaj" kaže Becker. "Unutra se nalaze minerali koji nastaju samo kao rezultat udara". Becker i njen tim su precizno utvrdili starost materijala na 250,7 miliona godina. Oni su takođe locirali rastopljene minerale slične starosti širom Australije i drugih delova sveta, koji su u to vreme formirali južni superkontinent zvan Gondwana. Seizmička i gravitaciona merenja ukazuju na prsten koji okružuje centralnu kupolu, slično Meksičkom krateru, Chicxulub. Skeptici smatraju da bi struktura mogla biti vulkanske prirode, na
šta Becker
odgovara da se Bedout nalazi na pasivnoj kontinentalnoj ploči, gde je
vulkanska aktivnost tradicionalno odsutna. Krater veličine 200 km bi
mogao nastati udarom objekta veličine 9-15 km u prečniku, što je
dovoljno veliko da izazove velike geološke promene. Becker takođe
ukazuje da krater odgovara početku cepanja Gondwana superkontinenta i
otvaranju Indijskog okeana, kao i velike vulkanske aktivnosti duž
Sibirskih ravnica, i naravno, masovno izumiranje. 6. PRONADJENE POTPUNO FORMIRANE GALAKSIJE Kao što bi učitelj bio začuđen da uđe u učionicu osnovne škole punu studenata sa univerziteta, astronomi su se zaprepastili kada su otkrili potpuno formirane galaksije u udaljenom delu svemira za koji su smatrali da sadrži relativno male grupice zvezda. Otkriće koje je jula objavio Karl Glazebrook sa John Hopkins Univerziteta, izaziva predominantnu teoriju o tome kada i kako su se Mlečni Put i ostale galaksije počele formirati. Po toj, važećoj, teoriji potrebne su milijarde godina da se male grupe zvezda sakupe i evoluiraju u masivne i odrasle galaksije. Testiranje ovog modela je veoma teško zato što je grupiranje zvezda na udaljenosti od 8 do 11 milijardi svetlosnih godina od nas, toliko bledo da one imaju tendenciju da nestanu u pozadinskom sjaju Zemljine atmosfere. Koristeći veliki Gemini North teleskop na Havajima i novu tehniku anuliranja sjaja neba, Glazebrook i njegov tim su analizirali spektar iz 300 galaksija. "Ovo je prvo iscrpno istraživanje svih tipova galaksija unazad do 3 milijardi godina nakon Velikog Praska" kaže Glazebrook. Zbog rezultata, Glazebrook je morao da napravi pauzu jer nije očekivao da pronađe masivne galaksije iz perioda od pre 9 milijardi godina kao što teorijski model predviđa, po kome se ovako masivni objekti zadnji formiraju. U stvarnosti, masivne galaksije ne da su se samo pojavile u istraživanju već i "da su mnoge zvezde koje vidimo u galaksijama u ovoj epohi, već veoma stare, što znači da su se formirale mnogo ranije" tvrdi dalje Glazebrook. Evidentno je da nešto veliko nije u redu sa našim mišljenjem o evoluciji galaksija. Novi model je potreban da bi se objasnilo kako se veliko grupisanje zvezda dešava mnogo brže nego što trenutni kosmološki modeli predviđaju. "Mi zaista ne razumemo kako masivne galaksije pretvore njihov gas u zvezde. Moramo naći način da otkrijemo kako se ovo dešava" završava Glazebrook. 7. JAPAN POSTAVIO JEDRA U SVEMIRU (svemir) Solarna jedra se smatraju za jedno od najperspektivnijih načina pokretanja letelice do najudaljenijih delova solarnog sistema. Inžinjeri Instituta za Svemir i Aeronautičke Nauke iz Japana su avgusta uspešno isprobali dvoje 10 metarskih solarnih jedara, od kojih je svako tanje od 1/3000 inča (1 inch = 2,5cm.), a koja su dopremljena u svemir raketom na čvrsto gorivo. Na visini od 120 km jedno jedro se otvorilo kao list deteline, dok se drugo jedro u obliku lepeze otvorilo na visini od 160 km. Solarna jedra dobijaju pokretnu snagu iz energije solarnih fotona koji
se reflektuju sa
jedra čija je površina slična ogledalu. Snaga dobijena ovim fotonima je
mala ali istrajna. Zato
što je zaliha sunčeve svetlosti praktično neiscrpna, solarna jedra bi
mogla ubrzavati mnogo duže
nakon što bi konvencionalnoj raketi nestalo goriva.
Japanski tim je konstruisao svoja dva prototipa jedra od "polyamida",
tanke plastike dovoljne Menadžer projekta Junichiro Kawaguchi kaže da je jedan od najvećih izazova, sama činjenica da su se krhka jedra razvila bez nabora i preloma. "U našem eksperimentu, jedra su se razvila pasivno uz pomoć prirodnog okretanja". Pravim, nezavisnim solarnim jedrima će trebati mehanizam koji će ih razviti bez pomoći prirodnog okretanja rakete. Kawaguchi i njegov tim se nadaju da će testirati jedan ovakav mehanički uređaj na balonu tokom maja meseca 2005. godine. U međuvremenu, Planetary Society iz SAD i jedna privatna Ruska svemirska
organizacija
konstruišu "Cosmos 1", prva potpuno funkcionalna solarna jedra koja
planiraju da lansiraju
marta 2005. godine, iako je lansiranje već nekoliko puta odloženo. Ogromna solarna jedra bi mogla jednog dana pokretati svemirske brodove dovoljno velike da na njima bude i putnika, tvrdi Kawaguchi. "Povratna putovanja izmedju Zemlje i drugih planeta nisu snovi, već realna mogucnost". 01.02.2005
|
