(oktobar 2002.)

Glava 3: Razmatranje plana osvetljenja

<< Prethodna | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |Sledeća >

GLAVA 3: Razmatranje plana osvetljenja

U prošlosti, projektovanje spoljne rasvete je bilo jednostavno. Najuobičjeniji pristup je bio poplaviti neku površinu sa koliko god je svetla to bilo izvodljivo, vodeći malo ili nimalo računa o efektivnosti i efikasnosti sistema. Ali u ovim vremenima, kada smo prinuđeni da vodimo računa o energiji, ovakav pristup je neodgovoran i nepotreban. Danas, svetleća su tela napravljena da pruže zadovoljavajuće osvetljenje po celoj ciljnoj površini, dok u isto vreme smanjuju rasipanje, blještanje i prekomernu potrošnju energije. Nažalost, nije uvek lako naći put ka tome kroz tržište u kome nastavljaju da dominiraju loše dizajnirana rešenja koja su nazadna i nepromišljena.

Prvo, da bi se dizajnirao efikasan sistem za osvetljavanje, neophodno je razumeti koji su razlozi zbog kojih nam je noćno spoljnje osvetljenje uopšte potrebno. Svrha spoljnjeg rasvetnog sistema može biti sažeta u tri osnovna cilja:

• Osvetljavanje kolovoza i trotoara radi lakšeg i sigurnijeg odvijanja saobraćaja;
• Bezbednosti korisnika, i
• Bezbednost od vandalizma, lopovluka i drugih kriminalnih radnji.

Da bi se objedinila sva tri ova različita cilja, Severnoameričko društvo za inženjering osvetljenja (IESNA – the Illuminating Engineering Society of North America) je ustanovila preporuke za nivoe osvetljenja kod vanjske rasvete.

Mnoge gradske i oblasti predgrađa ignorišu ovaj savet rezonujući da ako je malo svetla dosta, tada je više svetla još bolje. Studije IDA-e i drugih agencija dokazuju da je ovo varljiva pretpostavka; u stvari, previše svetla može biti kontraproduktivno. Većina projektanata razmatraju samo količinu, ignorišući kvalitet svetla.

Rasvetni sistem lošeg kvaliteta će biti “zaraženi” preteranim blještanjem, izgubljenim rasutim svetlom, pomračujućim senkama, što sve vodi lošoj privremenoj adaptaciji. Direktno blještanje je glavni problem kod većine spoljne rasvete. Blještanje može izazvati nervozu, nelagodnost i smanjenje vidljivosti. To se javlja kad je jačina osvetljenja izvora svetlosti mnogo veća nego ona okoline na koju se oko priviklo, kao što je jarko osvetljena zgrada smeštena u tamnu okolinu.

Verovatno je najbolji primer toga kada se vozite mračnim putem, pa vam iz krivine u susret naiđe drugi auto. Prejaka svetlost farova može privremeno da zaslepi vozača. Isti efekat se može doživeti kada se vozi loše osvetljenim putevima, kada se smenjuju osvetljeni i neosvetljeni delovi. U takvim slučajevima, oko se nikada neće privići na uslove koji se stalno menjaju. Premda se blještanje i rastur svetlosti nikada ne mogu potpuno izbeći, dobro projektovana rasveta će puno doprineti da se efekat smanji.

Još jedna zabluda je da će obilato spoljnje svetlo smanjiti broj krivičnih dela. Studija provedena 1977. od strane Nacionalnog instituta za primenu zakona i krivično pravo a za potrebe Ministarstvo pravosuđa SAD zaključuje:

Ne postoje statistički signifikantni dokazi da ulično osvetljenje utiče na nivo krivičnih dela, dok postoji jaka indicija da pojačano osvetljenje smanjuje strah od istih.

Dalje, IDA navodi da loše projektovano i izvedeno osvetljenje, koje rezultira u blještanju i loše usmerenom svetlu, mogu u stvari dovesti u pitanje osnovne ciljeve zbog kojih je osvetljenje i postavljeno.

Prema IES priručniku za osvetljenje, blještanje se prema posledicama koje izaziva može podeliti na dve kategorije: onesposobljavajuće blještanje i blještanje koje izaziva neprijatnost. Prvo, takođe nazivano i “zaslepljujuće”, odnosi se na našu smanjenu sposobnost da opazimo neko telo zbog preosvetljenosti ili loše projektovanog svetla koje je pogrešno usmereno. Blještanje koje izazive nelagodu ima za rezultat napetost i naprezanje očiju, ali ne utiče na posmatračevu sposobnost da opazi neki objekat. Činioci koji utiču na količinu blještanja koju oko opaža uključuju veličinu i ugao rasipanja svetlosnog izvora, dužinu izlaganja i kretanje.

Premda nije moguće izbeći ove posledice blještanja, moguće je smanjiti njihov uticaj pravilnim usmeravanjem svetlosnog fluksa sa svetiljki. Svetlost koja se zrači sa svetiljki mora biti usmereno postavljena i raspodeljena zavisno od potrebe, uzimajući u obzir visinu postavljanja svetiljke, njihovo međusobno rastojanje, količinu svetla usmerenu prema ciljnoj oblasti i veličini ciljne oblasti.

Da bi se razumelo kako svetlosno zagađenje blještanjem i rasipanjem svetla može da nepotrebno troše energiju, neophodno je pogledati karakterističnu distribuciju svetlosnog fluksa sa svetiljke. Ove distribucione vrednosti, obično izražene kao procenat ukupno proizvedenog svetla, predstavlja lumene distribuirane u okviru zadate zone, kao što se vidi na slici 6.

Slika 6: Distribuciona terminologija

Smanjenjem blještanja i rasipanja svetlosti, ulice i trotoari mogu biti mnogo efikasnije osvetljeni dok se istovremeno smanjuje potrošnja energije.

<< Prethodna | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |Sledeća >

| Home | Sadržaj | Galaksija | Sunčev sistem | Teorija i praksa |
| Instrumenti | Istorija i tradicija  | Efemeride |

vrh