Slika 1. Marvin the Marsian

Mislite li da će Marvin the Martian jednog dana zakucati na vaša vrata? Možda, ako počnemo da slavimo Halloween, ili ako Warner Bros napravi svoje predstavništvo u Beogradu…

Mi znamo da inteligencija postoji na Zemlji!? Parafrazirajuci Rinsvinda, čarobnjaka, svemir je skoro beskonačno veliki, a fizički zakoni dovoljno ograničavajući, iz čega sledi logičan zaključak da mora postojati još planeta, sa savršenim uslovima za život, nalik Zemlji. Šta više, takvih planeta mora postojati čitavo mnoštvo… Ako pretpostavljamo da je pojava inteligencije standardni stupanj u evoluciji života, možemo se zaleteti i pretpostaviti da je Galaksija puna života. Na sreću, Enriko Fermi je otišao na ručak…

Na tom ručku u razgovoru sa prijateljima Fermi se zapitao gde su ti vanzemaljci. Ako je ova galaksija puna vanzemaljaca, jedna od tih silnih civilizacija bi već sada bila dovoljno stara da se raširi po čitavoj Galaksiji. Zaključak: Oni su svuda oko nas. Kako to da se nismo vec sreli. Znak pitanja!

Danas je ovo poznato kao Fermijev paradoks. Da bi ovo uopšte bio paradoks, moramo da pretpostavimo da je Galaksija puna razvijenih civilizacija. To je upravo ono što projekat SETI pokušava da dokaže.

Novembra 1961. godine sakupila se grupa naučnika i inžinjera da se pozabavi mogućim tehnikama radioastronomije kojima bi se doslo do opipljivih dokaza o postojanju inteligentnog života van Sunčevog sistema. Tu se prvi put raspravljalo o danas opštepoznatoj Drejkovoj jednačini. Grupa je dobila ime “The Order of the Dolphin” prema priči o inteligenciji delfina, koja se izmedju ostalog takođe pominjala na tom skupu. Članovi te grupe, tj. ljudi koji su bili na tom skupu su: Dana Atchley, Melvin Calvin, Frank Drake, Su Shu Huang, John Lilly, Bernard Oliver, J. Peter Pearman, Carl Sagan, Otto Struve i Philip Morrison, koji je bez sumnje bio pod uticajem svog kolege, Enrika Fermija.

Prva koraci preduzeti povodom traženja vanzemaljske inteligencije načinjeni su još 1960. od strane F. Drejka. Baziran na tehnikama radio astronomije nastao je “projekat Ozma” koji je ime dobio po dobroj veštici iz ciklusa knjiga o zemlji Oz. Drejkovi sledbenici su, kasnije, sve više usavršavali ovaj način traganja za vanzemaljcima. Mnogi uvaženi naučnici su posvetili svoje karijere SETI programu. Do danas, uhvaćen je izvestan broj “sumnjivih” signala, ali nijedan nije potvrđen, jer, pre svega, nijedan od tih signala nije uhvaćen dvaput. SETI “osluškuje” nebo već 30 godina i opšte je poznato da se još ništa konkretno nije detektovalo. Neki bi rekli da je ovaj period dovoljno velik i da govori u prilog tome da smo jedinstveni i sami u svemiru, mada bi neki drugi tvrdili da je 30 godina mali period da bi se pretražilo čitavo nebo u svim svojim razmerama ograničenom tehnologijom kakvu danas posedujemo. Činjenice idu u prilog potonje tvrdnje, pošto je za ovih trideset godina pretražen zaista mali deo neba u vrlo malom opsegu radio frekvencija, dok su druge vrste elektromagnetnih talasa potpuno ignorisane.

Frenk Drejk, jedan od pionira SETI-ja, postavio je danas slavnu jednačinu. Ta jednačina ima za zadatak da pretpostavi broj vanzemaljskih civilizacija u našoj galaksiji. Ona se pojavljuje u zaista velikom broju različitih oblika, a jedan od elementarnijih glasi:

gde su članovi redom:

– stopa formiranja zvezda u Galaksiji, izražena u broju zvezda po godini,
- procenat zvezda oko kojih se formiraju planete,
- prosečan broj planeta oko svake zvezde koje su povoljne za stvaranje života.
- procenat planeta na kojima se život stvarno pojavi.
- procenat planeta na kojima se pojavi inteligentni život.
- procenat planeta na kojima ima inteligentnog života koji je u mogućnostima da komunicira sa drugim svetovima.
– period u godinama tokom kojih civilizacija emituje signale.

Konačni rezultat N je procena broja civilizacija koje smo u stanju da detektujemo.

Prva tri člana ne prave problema koliko ostali članovi. Posmatranja daju dobru osnovu i pomažu u procenjivanju vrednosti ovih koeficijenata.

Vrednost člana R se prema posmatranjima procenjuje na oko 1 zvezdu godišnje, mada se teorijski pretpostavlja da mnogo toga mi ne vidimo, pa je moguće da sa novim posmatranjima koeficijent R dostigne vrednost izmedju 10 i 20 zvezda godišnje.

"Order of The Dolphin" je procenio da je vrednost fp negde izmedju 0.2 i 0.5, sto je u njihovo vreme bilo manje-više nagađanje, pošto nije bila otkrivena ni jedna planeta van Sunčevog sistema. Danas, sa otkrivenih osamdesetak ekstrasolarnih planeta, možemo mnogo bolje da predpostavimo ovaj broj. Iako još uvek imamo isuviše malo podataka za razgovor o nekim sigurnim vrednostima, možemo sa velikom sigurnošću da tvrdimo da je vrednost fp veća nego što je "Order" predpostavio.

Koristeći Sunčev sistem kao primer, vrednost se procenjuje na 1 do 5 planeta nalik Zemlji. S obzirom da je otkriveno da je Sunčev sistem neobično bogat težim elementima koji su potrebni za nastanak života, moguće je da je ovaj broj mnogo manji.

Vrednosti ostalih članova nije tako "lako" proceniti.

Član fl je procenat planeta na kojima se pojavi život. Kako uopšte nastaje život?

Na to pitanje nemamo ni približan odgovor i zato je praktično nemoguće pretpostaviti ovaj broj. Njegove vrednosti variraju od 0 do 1 . Podjednako teško pitanje je i kako nastaje inteligentni život. Zato je član fi podjednako neodređen kao i član fl, iz čega sledi da i on varira od 0 do 1.

Član fc se odnosi na procenat civilizacija koje svesno ili nesvesno šalju signale u svemir. To zavisi od više faktora, kao na primer da li su dostigli naš tehnološki nivo ili da li su uopšte zainteresovani za komunikaciju.

Konačno, član L predstavlja period vremena u godinama tokom kojeg je moguće detektovati signal neke druge civilizacije. Ovaj koeficijent se često naziva i koeficijent samouništenja. To je možda pomalo nesrećan naziv pošto on ne zavisi samo od toga koliko je vremena potrebno prosečnoj civilizaciji da se samoubije (hemiskim otrovima, atomskim oružijem ili lošim TV programom), već zavisi i od načina unutrašnje komunikacije koju civilizacija koristi. Recimo, ako neka civilizacija koristi samo optičke kablove za komunikaciju unutar svojih granica i nikada u toku svojeg postojanja ne emituje nijedan radio signal, mi ih nikada nećemo "spaziti". Order of the dolphin je primetio da se prethodni članovi manje-više poskraćuju i da Drejkova jednačina dobije mnogo praktičniji oblik N=L.

Vratimo se na Fermijev paradoks. Da bi jedna drevna galaktička civilizacija osvojila celu galaksiju potrebno joj je vrlo kratko vreme u odnosu na starost galaksije, čak i ako se talas ekspanzije kreće brzinama mnogo manjim od brzine svetlosti. To potrebno vreme se u različitim modelima kreće od 5 do 100 miliona godina za našu galaksiju. Iako deluje kao dug period, to je skoro ništa prema starosti same galaksije. Čovečanstvo već sada poseduje ideje i tehnologiju za takva putovanja - da nam je zaista stalo već bismo mogli da počnemo da se bavimo kolonizacijom. Zato je i čudno što nismo otkrili nijednu drugu civilizaciju koja se time već bavi. U galaksiji ima mnogo starijih zvezda od našeg Sunca i u njihovim planetnim sistemima mogu da žive rase mnogo starije od nas, rase koje su imale tih 50 miliona godina. Dakle, zašto ih nema?

Jedno od mogućih objašnjenja može biti to da Oni ne postoje. Moguće je da sve što se desilo na Zemlji i učinilo da život na njoj otpočne jeste isuviše veliki skup slučajnih procesa da bi se ponovio bilo gde u svemiru, što nas čini jedinstvenim. Takođe, naučna pretpostavka jeste to da je Sunčev sistem bogat težim hemijskim elementima koji su potrebni za razvoj života kakav postoji na Zemlji.

vrh