Medjutim, ništa se u svemiru ne dešava jedanput. Sve dok ovaj svemir možemo velikim delom objasniti zakonima matematike i fizike, odnosno zakonima prirode, nužna je i pretpostavka da se, ma koliko slučajan i komplikovan proces nastajanja života bio, još negde desila ista ovakva kombinacija prirodnih uslova. Nažalost i ova tvrdnja je samo donekle relevantna. Naime, svemir može da bude otvoren i beskonačan i u njemu će se zaista desiti da postojimo potpuno isti mi, ali to nema neke naročito velike veze sa nama pošto će ti drugi mi biti isuviše daleko - sasvim sigurno van našeg kosmičkog horiznota.

Drugo i jedino preostalo rešenje jeste to da su Oni tu, ali da ih mi ne vidimo. Može se reći da je 30 godina kratak period "slusanja" SETI-ja. Prisetimo se faktora L iz Drejkove jednačine, tzv. faktora samouništenja. Ako se sve civilizacije koje dostignu naš nivo razvoja, odnosno one koje su u mogućnosti da emituju radio talase, brzo posle toga samoubiju ili budu uništene na neki drugi način, neće dovoljno dugo emitovati signale i samim tim mi imamo manje šanse da ih detektujemo. Naravno, to znaći da svaku naprednu civilizaciju čeka kobna sudbina, što važi i za nas.

Iako je možda teško zamisliti da se kraj naše civilizacije bliži, postoji ideja koja dokazuje baš to. U pitanju je Argument Sudnjeg Dana (Doomsday Argument) koji je najpoznatiji primer takozvanog Antropičkog Principa, specifične škole filozofske misli koja je dobila posebnu pažnju u poslednjih deset godina. Srz svih Antropičkih ideja je takozvani Self-Sampling Assumption, princip rezonovanja po kojem svaki posmatrač samog sebe tretira kao slučajni uzorak neke grupe. Reč posmatrač je ovde izvučena iz osnovnog konteksta i koristi se za bilo kakav slučajni uzorak u antropičkom rezonovanju.

Vratimo se na Doomsday Argument. Zamislimo dva ćupa: u jednom se nalazi 10 kuglica obelezenih brojevima od 1 do 10, a u drugom 100 kuglica, takođe redno obeleženih. Sada zatražimo od nepristrasnog posmatrača da pogodi u kojem ćupu se nalazi 10 kuglica. Očigledno je da bez ikakavih drugih informacija posmatrač ima 50% šanse da pogodi. Sada iz jednog cupa izvlačimo jednu kuglicu i dajemo je posmatraču. Na kuglici je napisan broj 8. Šanse za tačan pogodak se sada značajno pomeraju, jer je mnogo veća verovatnoća da se izvuče broj osam iz ćupa sa 10 kuglica nego iz ćupa sa 100 kuglica. Kada se srede verovatnoće, šansa da je broj 8 izvučen iz ćupa sa 10 kuglica nešto je veća od 90%. Sada je posmatraču mnogo lakse da pogodi.

Nadogradimo još malo ovaj misaoni eksperiment i recimo da nema spoljnog posmatrača već da je kuglica posmarač - to je primena Self-Sampling Assumption-a. Recimo, takođe, da u ćupovima nisu kuglice već svi ljudi koji su ikada živeli i koji će ikada živeti. Dobro, to zaista moraju da budu veliki ćupovi, ali može nam se - ovo je misaoni eksperiment. Do današnjeg dana je živelo otprilike 60 milijardi ljudi, zato stavimo dvostruko toliko u ćup u kojem je bilo deset kuglica. U drugi ćup stavimo 20 puta po 60 milijardi ljudi. Sada izvucite sami sebe iz ćupa. Vaš broj bi bio negde izmedju 55 i 60 milijardi. Sta mislite iz kog ćupa ste izašli? Naravno, verovatnoća je ista kao i kod kuglica - 90% da ste izasli iz ćupa sa 120 milijardi ljudi. Ako je ćup naša civilizacija sa malo matematike dolazimo do kraja našeg postojanja za nekih 200 godina možda i manje, pošto je rast broja ljudi eksponencijalan - samo u prošlom veku rodilo se 15 milijardi od onih 60 milijardi ukupno. Svakako ćete se pobuniti i reći da je sve ovo vrlo apstraktno i u suštini nestabilno. Ipak, do danas Doomsday argument nije opovrgnut. Činjenica je da cela priča zvuči kao razbibriga za dokone filozofe, ali ako se malo zamislimo nad trenutnim stanjem našeg sveta videćemo da je opasnost više nego realna. Danas, posedujemo oruđa sopstvenog uništenja - nuklearno i hemisko naoružanje, globalno zagrevanje i zagađenje, prenaseljenost, kao i staromodni ratovi koji potresaju planetu. Tu su i uvek prisutne opasnosti od kosmičkog uništenja kao što su udari kometa ili asteroida.

Ne moraju sve civilizacije da budu uništene zamahom kosmičke sudbine. Preživele civilizacije jednostavno mogu da izgube interesovanje za dalju potragu za drugom inteligencijom ili se presele na neki drugi nivo postojanja, manje vezan za fizički svet (npr. u Virtuelnu Realnost). Efekat je sličan samouništenju, pošto civilizacija prekida svaku vrstu emitovanja EM talasa i slanja ekspedicija. I naša civilizacija se trenutno nalazi na jednom takvom raskršću: pitamo se da li je takva vrsta potrage opravdana. Fermijev paradoks je jedan od jačih protiv-argumenata.

Sve u svemu, civilizacije koje dostignu dovoljno visok intelektualni i tehnološki nivo, možda jednostavno ne žele da se bave kolonizacijom svemira. Možda su jednostavno zadovoljni svojim malim kutkom Galaksije u kojem sede i piju pan-galaktički grgolj blaster, što ne mora da znači da se ne bave istraživanjem.. Možda su se odlučili za dalekometno istraživanje Galaksije, što bi bio nekakav pandan našem SETI programu. Postoji i tehnološki zahtevnija, mada aktivnija, opcija, tzv. von Neumann-ove mašine. John von Neumann, jedan od ranih mislilaca koji je radio na konceptu nanotehnologije, predložio je ideju o specijalnim mašinama koje bi bile u stanju da lete do drugih zvezdanih sistema, spustaju na planete i, koristeći materijal sa njih, same se repliciraju i šalju svoje kopije na dalje putovanje u svemir. Ta tehnologija zahteva nanomašineriju, kao i veštačku inteligenciju, tako da se može reći da spada u domen visoko razvijenih civilizacija i SF-a.

Takođe, jedna od mogućih opcija jeste neka vrsta globane "zavere" vanzemaljskih civilizacija. Naime, možda se svi oni kriju od nas na sve moguće i nemoguće načine: preselili su se negde gde ih ne možemo videti (za ideje se obratiti Hichijima iz "Kapije" Freda Pola), komuniciraju međusobno isključivo nekom vrstom zračenja koja nije elektromagnetna ili su možda (ovo će se svideti 'Zoni Sumraka') već doputovali u naš Sunčev sistem i posmatraju nas sa bezbedne udaljenosti. Ovo poslednje se naziva "hipoteza zoološkog vrta". Svaka od ovih ideja se može zamisliti, ali je zaista teško poverovati da svaka civilizacija koja postoji u ovom svemiru ima želju za sakrivanjem od nas. Pa, nismo valjda toliko ružni ? A šta ako smo mi, u stvari, potomci kosmičkih kolonista? Možda su nekada davno oni ovuda prošli i ostavili tragove za sobom - nas (Mislite li da ste potomak zelenih ljigavaca, Kenga i Kodosa? ) !

Slika 2. Keng i Kodos

Ovoj teoriji svakako daje kredibilitet i legenda o Atlantidi za koju se smatra da je bila sjajna tehnološka civilizacija koja je nestala posle udara komete i za koju mnogi misle da je kolevka čovečanstva. Ipak, nedostatak dokaza ovu priču smešta u domen naučne fantastike.

Ideja Frenka Tiplera je varijacija na problem kosmološkog fine-tuninga. Naime, kako to da su osnovne fizičke konstante našeg svemira tačno takve da omogućavaju stvaranje inteligentnog života na bazi ugljenika? Da je, recimo, ekspanzija ranog univerzuma posle velikog praska bila malo brza, svemir bi se raširio previše brzo i ne bi bilo vremena za stvaranje galaksija. Sva materija bi sada bila u obliku razređenog gasa vodonika. Sa druge strane, da je ekspanzija bila malo sporija, svemir bi kolapsirao nazad u deliću sekunde i ne bi bilo vremena za stvaranje života. Odgovor koji je dalo antropičko rezonovanje je da je univerzum tako fino podešen baš zato što je jedino u njemu moguć život. Da nije takav, mi ne bismo bili u njemu i ne bi mogli da ga posmatramo. Naravno, moguće je postojanje multiverzuma u kojem će biti još bezbroj različitih univerzuma sa drugačijim fizičkim uslovima, ali u njima jednostavno nema inteligencije koja bi o tome svedočila. Tipler je slično objasnio nedostatak vanzemaljaca: ovaj naš svemir je dovoljno velik za tačno jednu civilizaciju. Iako je antropički odgovor za kosmoloski fine-tuning problem vrlo elegantan, on ipak deluje malo nelogično kada se primeni na vanzemaljce.

Možda je naš kutak Galaksije dovoljno "zabačen" tako da talas kosmičke ekspanzije do nas još nije stigao, pa ih zato još nema. Izgleda da nisu skrenuli levo kod Albukerkija .

Međutim, postoji i treće moguće rešenje. Da li ste skoro videti neki leteši tanjir, a da niste bili u restoranu u kome su se gadjali hranom, ili svedočili svađi mladog bračnog para? Većina ljudi se podsmeva pričama o letećim tanjirima i vladinim zataškivanjima, ali te stvari ipak nisu nemoguće. Sta više, dovoljno ljudi veruje u njih da časopisi sa slikama vanzemaljskih beba rodjenih po ruralnim oblastima Balkana imaju sasvim dobru prođu. Iako nema nikakvih pravih dokaza za potvrdu ovih priča, otpisivanje te mogućnosti će nam uskratiti sate i sate zabave...

Mislite li da ce Alf jednog dana zakucati na vasa vrata? Nece, posto je serija potpuno propala… Slika 3. Alf & Co.

The happy end…

(februar 2002.)

<< prethona strana

vrh