Teorije o nastanku planeta, druga strana

Katarina Miljković

Teorije o nastanku planeta

Ima li života oko najbližih zvevda? (nastavak)

epsilon eridani

Epsilon Eridani je, takođe, pripadnica glavnog niza H-R dijagrama i Sunčeva komšinica. Nešto je manja i hladnija od Sunca. Pripada tipu K. Ovakve zvezde imaju dugačak životni vek i druge su po redu zastupljenosti u Galaksiji. Njihova nastanjiva zona je uža i bliža zvezdi.

Ova zvezda je idealan kandidat za vanzemaljski život kakav mi tražimo. Slična je Suncu, te stoga oko nje mogu kružiti planete slične Zemlji, plus nema nijednog zvedanog saputnika koji bi ometao nastanak planeta. Oko nje je detektovan bledi prašnjavi disk prečnika oko 60AJ.

Ova zvezda je bila jedna od prvih meta SETI programa 1960. godine i u bliskoj budućnosti se očekuje rešenje pitanja života oko ove zvezde.

tau ceti

Zvezde spektralne klase G su najočiglednije mete za potragu za vanzemaljcima, jer je Sunce iste te klase. Tau Ceti je jedna od njih. Ona će sijati odgovarajućim ujednačenim sjajem još oko 10 milijardi godina što je sasvim dovoljno vremena za razvitak i opstanak najkompleksnijih oblika života.

Tau Ceti je oko dva puta manje luminoznosti od Sunca i njegova nastanjiva zona je široka oko 1/3AJ, ali je dovoljna za razvitak planete tipa Zemlje. Međutim, pošto je gotovo za svaki planetarni sistem uobičajeno da u njemu postoji i jedna džinovska gasovita planeta koja kruži blizu zvezde, onda bi to u ovom slučaju bilo malo nepogodno. Zapravo, ta gasovita planeta bi se nalazila u nastanjivoj zoni pri čemu ne bi bilo mesta za nastanak neke druge planete. Jedina mogućnost je da se život razvije na nekom od brojnih satelita te džinovske planete koji bi slučajno bio veličine Zemlje…

Klima na mesecu oko Tau Ceti bi definitivno bila drugačija od klime na Zemlji. U zavisnosti od udaljenosti orbite, nije isključen nijedan poznati oblik života na ovom mesecu.

uv ceti

UV Ceti pripada zvezdama koje su male mase (oko 1/10 Sunčeve mase) i slabog sjaja, te se i ne mogu nazvati suncima. Međutim, ove tamne zvezde sačinjavaju više od 70% zvezdane populacije u Galaksiji, tako da su vredne pažnje. Zvezde M klase zrače jako malo, te su u mogućnosti da maltene žive čitavu večnost (od 50 milijardi do 50 biliona godina, u zavisnosti od njihove mase).

Crveni patuljci su slabog sjaja, tako da je njihova ekosfera jako uska i blizu zvezde, negde oko 0,04-0,2AJ. Zbog blizine planeta će vremenom prestati da rotira, što znači da će na jednoj strani potencijalne planete stalno biti dan, dok na drugoj noć. Prvo se smatralo da na ovakvoj planeti ne bi mogla da postoji zadovoljavajuća klima. Međutim, naučnici kažu da ako bi atmosfera sadržala min 150mbar ugljendioksida, dnevna strana bi efektom staklene bašte zarobljavala dovoljnu količinu toplote koja bi se vetrovima prenela i na drugu stranu planete i učinila da se atmosfera na toj strani ne zaledi i da razlika u temperaturama ne bude veća od 40°C.

Još jedna nezgoda jeste ta da crveni patuljci većinu svoje energije emituju u infracrvenom delu spektra. Zračenja potrebnog za fotosintezu bi bilo vrlo malo, tako da zelene biljke ovde ne bi opstale.

Pošto bi planeta orbitirala jako blizu zvezde, sila gravitacije zvezde bi izazivala jake plimske talase stvarajući planeti aktivnu unutrašnjost. Pošto nema efektivne fotosinteze, živi organizmi bi preživljavali koristeći geotermalnu energiju, što znači da bi mogli da žive i na tamnoj strani planete. Ova pomisao bi mogla da reši još jedan problem. Naime, karakteristika crvenih patuljaka jesu zvezdane erupcije. To su nagla povećanja sjaja u roku od par minuta. Atmosfera potencijalne planete bi stoga ublažavala ove promene čak i kad bi one trajale mesecima, te ne bi bilo značajnih promena u klimi.

Ne mora da znači da oko crvenih patuljaka nema života. Tamo bi život bio totalno drugačiji, sa stanovnicima koji ni malo ne liče na Zemljane. Ipak, univerzum umire, a poslednji koji će umreti jesu crveni patuljci tako da će oni biti jedina mesta gde se neka napredna civilizacija može nastaniti.

gde je u svemu tome zemlja?

Iz svega ovoga zaključujemo da je naše Sunce jedinstvena zvezda u svome “ćošku” svemira. Sunce, kao prvo, nema zvezdane pratioce, što omogućuje planetama, pre svega, stabilne putanje. Kao drugo, spada u 10% zvezda našeg zvezdanog komšiluka koje su dovoljno masivne da bi bile dovoljno svetle i tople, ali koje će sijati dovoljno dugo za nastanak i razvitak života, uz stvaranje kiseonika i prilagođenje planete životu, kakva je danas. Takođe, izgleda da se u Suncu nalazi 50% više težih elemenata nego u drugim zvezdama Sunčevog tipa i starosti, što je dobro zato što su teški elementi neophodni za izgradnju “kamenih” planeta. Sunce ima manje promenljiv sjaj od njemu sličnih zvezda što je značajno u tom smislu da nema velikih izliva štetnog zračenja Sunca.

Sunce ima neobičnu putanju oko galaktičkog centra. Putanja mu je manje ekscentrična u odnosu na druge zvezde njemu slične po tipu starosti i zahvaljujući tome Sunce ne zalazi dublje u Galaksiju gde su česte supernove. Takođe, putanja jedva da je malo nagluta u odnosu galaktičku ravan što ide u prilog tome da nema iznenadnih poremećaja Ortovog oblaka zbog čega bi komete često bombardovale Zemlju.

Naravno, nije još otkrivena nijedna zvezda koja je identična Suncu…

pošaljite svoj komentar: zivot@astronomija.co.yu

< 1 | 2

(septembar 2002.)

vrh