2. Svet iz ”kese za đubre”
(1
2 3)
Kako je uopšte začet život, glasi drugo pitanje. Da li se
to desilo ovde, na Marsu ili negde drugde? Postoje dva potpuno različita
pogleda na tu temu. Pre svega, tu je svet RNK i udvajanje molekula. RNK je
ribonukleinska kiselina, odnosno jedan veliki molekul koga modifikuje DNK.
Spajanjem i udvajanjem ovih molekula vremenom su stvarani drugi molekuli da
bi na kraju nastalo živo biće. Teorija da je život nastao “iz kese za đubre”
zauzima drugo mesto. Ideja ove teorije jeste ta da je život otpočeo u malim
“kesama za đubre”, membranama napravljenim od različitih čestih hemikalija
koje su upijale vodu punu ko zna kakvog “đubreta”. Svet RNK je standardna
teorija, prihvaćena od strane većine stručnjaka biohemije i genetike.
Stručnjaci vole RNK zato što je poprilično pogodna za eksperimentisanje.
Otkad je Thomas Cech 1986. godine otkrio da se RNK ne samo udvaja i
regeneriše, već i da se ponaša kao enzim za katalitičke reakcije između
drugih molekula, stručnjaci smatraju ovu teoriju vodećom. Ribozomi, enzimi
RNK čine važnu ulogu u svakoj ćeliji, jer pre svega bez njih ne bi postojao
život.
Teorija o životu iz “kese za đubre” nije toliko elegantna
niti dovoljno prihvaćena. Dvadesetih godinama prošlog veka postavio ju je
ruski biolog Oparin. Međutim, Oparin je bio na lošem glasu i smatran lošim
čovekom, te se i njegova teorija smatrala lošom. Na našu sreću, loši ljudi
katkad postavljaju dobre teorije. Danas ovu teoriju propagira hemičar sa
izraelskog instituta, Doron Lancet. I ja preferiram ovu teoriju, delom zbog
toga što volim da budem u manjini, a delom zato što s hemijske strane
gledano smatram ovu teoriju boljom i adekvatnijom. Ideja ove teorije jeste
da je od nasumično sakupljenih molekula na jednom mestu (u jednoj “kesi za
đubre”) moguće da neki sadrže katalizatore za stvaranje novih molekula, koji
će biti u stanju da sintetišu nove molekule i tako dalje. Veoma se retko
dešava da se sakupi takva kombinacija molekula koja bi vremenom omogućila
sintezu čitave polulacije. U jednoj “kesi” skupina molekula se reprodukuje,
ali nasumično, ne tačno i precizno. Takva “kesa” sakuplja sveže “đubre” iz
spoljašnje sredine i raste. “Kesa” se s vremena na vreme turbulentnim
kretanjem može podeliti na dve manje “kese”. Kolika je verovatnoća da će
ćerka kesa nastaviti samostalan život reprodukcije? Verovatnoća veća od 50
procenata kaže da roditelj u proseku proizvede više od jedne ćerke-jedinke
koja bi nastavila da vodi sasvim funkcionalan život sa mogućnošću
reprodukcije, udvajanja i eto, život takve vrste je otpočeo.
Život koji na ovaj način nastaje jeste život iz “kese za
đubre”. To je svet malih proto-ćelija koje imaju metabolizam i mogućnost
periodične reprodukcije. Molekuli koje “kese” sadrže se ne repliciraju u
potpunosti. Reprodukcija nije isto što i replikacija. ]elije se mogu
reprodukovati, ali se samo molekuli mogu replicirati. Darvinova evolucija
putem prirodne selekcije ne zahteva potpunu replikaciju. Darvin nikad nije
čuo za DNK ili RNK ili za potpunu replikaciju kada je razvio svoju teoriju
evolucije. Periodična reprodukcija je sasvim dovoljna osnova za prirodnu
selekciju. Kada otpočne reprodukcija proto-ćelija u “kesi za đubre”
prirodnom selekcijom se vrši odabir zarad poboljšanja kvaliteta katalizatora
i preciznosti reprodukcije. Ne bi bilo iznenađujuće da za nekih milion
godina selekcije nastane proto-ćelija sa svim visoko razvijenim hemijskim
osobinama koje ima i moderna ćelija.
Život sačinjavaju dve stvari, metabolizam i replikacija,
pri cemu se ove dve stvari mogu razdvojiti. Metabolizam je normalna hemijska
aktivnost žive ćelije. Replikacija je precizno kopiranje gena. Odavdee slede
dve logična zaključka od čega je život mogao nastati. Ili je život nastao
samo jedanput, gde su metabolizam i replikacija vezane u jednoj funkciji od
samog nastanka, ili je život nastajao dva puta, pri čemu je jedna vrsta
sposobna da vrši metabolitičke procese bez precizne replikacije, a druga
sposobna da vrši replikaciju bez metabolizma. Ako je život nastao jednom,
verovatno bi bio u pitanju svet RNK. Ako je život nastajao dva puta, prvi
početak bi ličio na život iz “kese za đubre”, sa stvorenjima koji sadrže
razne molekule. Ova stvorenja bi nezavisno jedni od drugih mogla da postoje
veoma dugo, možda jednu ili dve milijarde godina, pri čemu bi samo jeli,
rasli i razvijali metabolizam. Drugi početak bi nastao tako što bi paraziti
koristili produkte metabolizma ovih stvorenja za sopstveni opstanak, odnosno
da bi otpočeli sopstvenu replikaciju.
Još jedna neophodna stvar za opstanak života u svemiru
jeste simbioza. Simbioza je spajanje dve jedinke različitih vrsta, vrsta
koje su do pre same simbioze imale različite evolutivne puteve. Tako se
simbiozom dobija nova vrsta, do tada nikada viđena u prirodi. Biologija je
pokazala da sve više biljke i životinje koriste simbiotičke bakterije za
izvođenje mnogih sopstvenih životnih funkcija. Sjajan primer su bakterije u
koje su specijalizovane za varenje celuloze koje se mogu naći u stomaku
svake prosečne krave. Lynn Margulis je dokazala da je simbioza odigrala
jednu od ključnih uloga u razvitku moderne ćelije iz bakterije. Dokazala je
da su mitohondrije i hloroplasti, koji su danas važni sastavni delovi
moderne ćelije, nekada bili nezavisna živa stvorenja. Oni su nekada davno
napali pretka ćelije sa spoljašnje strane, da bi se vremenom adaptirali i
postali deo nje. Takva ćelija se navikla da kontroliše aktivnosti novih
delova, zarad nastanka kompleksne strukture koju nijedna od te dve sad
srasle strane ne bi mogla da dostigne individualno. Na ovaj način simbioza
omogućuje velike korake u evoluciji. Neko simbiotičko stvorenje može od
proste postati složena jedinka mnogo brže nego neko stvorenje koje se korak
po korak samostalno razvija mutacijom. Ja pretpostavljam da je rani skok od
stvorenja iz “kese za đubre” do ćelije sa modernim genetickim aparatom
nastao simbiozom. Nukleinske kiseline, koje su poreklom paraziti na
stvorenjima iz “kese za đubre”, vremenom su navikle na svoje domaćine, a
njihovi domaćini su naučili kako da ih tolerišu i eksploatišu zarad precizne
replikacije. Zajedno, ove dve komponente su razvile modernu ćeliju koja je
bila toliko efikasna, kako u metabolizmu, tako i u replikaciji, da je
bukvalno zbrisala sve ostale vrste tadašnjih živih organizama.
Simbioza je takođe dominantni faktor u evoluciji neživog
univerzuma. Simbioza je na nebu česta isto onoliko koliko i u biologiji.
Astronomima su dobro poznate simbiotičke zvezde. Glavni razlog zašto je
simbioza važna u astronomiji jeste dvostruka priroda gravitacije. Kada
gravitacija utiče na ravnomerno raspoređenu materiju u velikom prostoru,
prvi efekat gravitacije je sakupljanje te materije u grudvice. Te grudvice
se dalje sakupljaju i razvijaju nezavisno na razne načine. To za cilj ima
formaciju različitih vrsta nebeskih objekata. Nakon toga, dolazi do drugog
efekta gravitacije. Ona teži da te formirane grudvice, objekte spoji u
parove. To je sporadičan proces i često treba puno vremena da parovi
nastanu. Međutim, univerzum ima i više nego dovoljno vremena. Posle nekoliko
milijardi godina, u simbiotički sistem se veže veliki broj objekata raznih
veličina, bilo da su u parovima ili u jatima. Kad se jednom tela
gravitaciono vežu, disipacioni procesi teže da ona tela vezu još bliže.
Približavanjem, tela međusobno interaguju pri čemu čari simbioze dolaze do
izražaja.
Primeri astronomske evolucije na koju je uticala simbioza
mogu se naći bilo gde na nebu. Na najvećoj skali, parovi i grupe galaksija
su vrlo česta pojava. Kada galaksije dođu u kontakt jedna sa drugom, njihova
unutrašnja evolucija se skoro uvek značajno promeni. Čest znak simbiotičke
aktivnosti je aktivno galaktičko jezgro. Aktivno jezgro se na nebu vidi kao
izuzetno jak izvor svetlosti u središtu galaksije. Aktivna galaktička
jezgara mogu biti vrlo različita. Najverovatniji razlog za veliki intenzitet
svetlosti u aktivnim jezgrima jeste gas koji pada u crnu rupu u centru jedne
galaksije, što je posledica gravitacionih poremećaja koje je izazvao bliski
susret sa drugom galaksijom. Često se događa da veća galaksija prosto
proguta manju. Jezgro manje galaksije se tada vidi unutar veće, kao kosti
miša u trbuhu zmije. Taj oblik simbioze se naziva galaktički kanibalizam.
Ipak, ovaj govor bi trebao da bude o životu i zato ne smem
više da skrećem u astronomiju. Vratimo se na temu. Sa životne tačke
gledišta, najvažnija astronomska simbioza je simbioza Sunca i Zemlje. Ceo
sistem Sunca, planeta i satelita, sistem koji mi nazivamo Suncev Sistem,
predstavlja tipični primer astronomske simbioze. Na početku, kada se
formirao Suncev sistem, Sunce i Zemlja su rođeni sa potpuno različitim
hemiskim i fizičkim osobinama. Sunce je napravljeno pretežno od vodonika i
helijuma, dok je Zemlja napravljena od težih elemenata kao što su kiseonik,
silicijum i gvožđe. Sunce je fizički jednostavno - sfera od gasa zagrevanog
iz sopstvenog centra reakcijama fuzija vodonika u helijum, sfera koja
jednostavno sija i sijaće postojano milijardama godina. Zemlja je, sa druge
strane, fizički komplikovana - pola čvrsta, pola tečna sa površinom koju
konstantno potresaju sve moguće nepogode. Simbioza ova dva toliko različita
sveta je omogućila život. Zemlja je obezbedila raznovrsnost hemiskih
elemenata i razvijanje života. Sunce je obezbedilo fizičku stabilnost,
stalni izvor energije na koji se život može osloniti. Kombinacija zemljine
raznovrsnosti i Sunčeve stabilnosti su temelj na kojem život evoluira i
cveta.
Pored Sunca, planeta i njihovih satelita, u Suncevom
Sistemu postoji i veliki broj asteroida i kometa, malih objekata
gravitaciono vezanih za Sunce koji nemaju pravilne i postojane putanje kao
planete. Asteroidi i komete su važan deo simbiioze koja drži sistem na
okupu. Pošto imaju neuređene putanje, ovi objekti se često sudaraju sa
planetama i proizvode katastrofalne efetke u lokalnoj sredini. Tragovi ovih
udara se mogu videti na Zemlji, a još su vidljiviji na Mesecu. Pre nekoliko
godina mogli smo da posmatramo ogromne ožiljke na Jupiteru koje je ostavio
udar komete Schumacher-Levy. Dovoljno veliki udari koji na Zemlji mogu
izazivati izumiranje vrsta na globalnoj skali dešavaju se od prilike jednom
u 100 miliona godina. Nasumično uništenje kompletnih ekoloških celina od
strane kometa je bilo deo istorije života na Zemlji od samog njemog
nastanka. Verovatno su te katastrofe pogurale evoluciju napred time što su
uništavale vrste koje su bile previše dobro adaptirane na statička
okruženja, ostavljajući prostora vrstama koje su se lako prilagođavale težim
i promenjivim uslovima. Bez povremenih katastrofičnih udara koji su
nagrađivali prilagodljivost, teško da bi evolucija došla do naše rase. Mi
smo jedna od najprilagodljivijih vrsta, potpmci simbioze u kojoj su Sunce,
planete, asteroidi i komete igrali ključnu ulogu.
Najpoznatije eksperimentalno istraživanje nastanka života
izveo je Stenli Miler na Berkliju 1953. godine. Miler je napunio zatvorenu
posudu redukujućom atmosferom sačinjenom od metana, amonijaka, vodonika i
vode, pustio električnu struju kroz nju. Rezultat je bila supa različitih
elemenata koja se sastojala većim delom od interesantnih organskih
jedinjenja. Ponovio je ovaj eksperiment koristeći oksidujuću atmosferu, a
zatim koristeći neutralnu atmosferu od azota, ugljendioksida i vode. Drugi
naučnici su ponovili ovaj eksperiment u još više različitih verzija.
Rezultat je uvek isti. Sa redukujućom atmosferom se dobija puno različitih
organskih jedinjenja. Sa oksidujućom ili neutralnom atmosferom se ne
dobijaju nikakva organska jedinjenja.
Danas znamo da je zemljina redukujuća atmosfera, ako je
ikada postojala, nestala u isto vreme kada su prestale meteorske kiše koje
su potresale Zemlju, pre 3.8 milijardi godina. Milerova zavodljiva priča o
poreklu života, priča o maloj bari obasjnoj Sunčevim zracima pod redukujućom
atmosferom u kojoj se nalaze rastvorene hemikalije, danas je opovrgnuta. U
skorije vreme, pojavila se nova zavodljiva priča koja je zamenila
malopređašnju. Po novoj priči, život je potekao iz vruće, duboke, mračne
male rupe sa dna okeana. Četiri eksperimentalne potvrde te teorije su se
pojavile u vrlo kratkom roku. Prvo, otkriće bujnog života na obodima izvora
vrele podzemne vode na dnu okeana. Voda koja ulazi u okean iz tih izvora je
bogata vodoničnim i metalnim sulfidima, tako da je obezeđena redukujuća
sredina nezavisno od atmosfere na površini. Drugo, otkriveno je da
bakteriski život postoji u slojevima stena pod zemljom, na mestima gde je
kontakt sa spoljašnjim oblicima života nemoguć. U nekim slučajevima, te
podzemne baterije ne pripadaju nijednoj poznatoj vrsti. Treće, u
laboratoriji su primećeni fenomeni neverovatno slični životu, kada se topla
voda obogaćena gvožđe-sulfidima ispusti u hladnu vodu. Sulfidi se odvajaju
od vode kao membrane i formiraju želatinaste balone. Ti baloni izgledaju kao
mogući preci živih ćelija. Površine membrana absorbuju organske elemente iz
rastvora i metalni sulfidi katalizuju niz različitih reakcija na površini
membrane. Četvrto, otkriveno je da su mnoge drevne porodice bakterija
termofilne, što znači da su specijalizovane za život u vrelim sredinama.
Mnoge od njih se i danas mogu naći u vrelim izvorima gde je voda često na
ivici ključanja.
Ova četiri dokaza, sa okeanskih grebena, iz dupokih naftnih
bušotina, iz laboratoriskih eksperimenata i iz genetičkih analiza zajedno
daju verodostojnu sliku života koji potiče iz vrelih dubina. Pošto nemamo
nikakvo konkretno znanje o poreklu života, ne možemo ni jednu sredinu
otpisati kao više ili manje verovatnu za život pre nego što je istražimo.
Slika života koji nastaje u nekoj pukotini na dnu okeana je čista
spekulacija i ne može se ni u kom slučaju smatrati za dokazanu teoriju. Ona
ima vrlo važnu posledicu. Ako je teorija tačna, to znači da je nastanak
života poprilično nezavisan od uslova na površini planete. Iz toga se može
zaključiti da je život mogao da nastane na Marsu isto koliko i na Zemlji.
Moj prijatelj, Tomas Gold, po profesiji astronom je stalno pun ideja. Sve
njegove ideje nisu potpuno lude. Skoro je napisao knjigu po imenu “Duboka
vrela biosfera”. On tu izlaže da se u Zemljinoj kori još uvek nalazi vrela
biosfera. U knjizi iznosi neke dokaze u korist tvrdnje da se u podzemnoj
biosferi nalazi biomasa iste veličine kao u površinskoj biosferi koju
poznajemo. On primećuje: “Ako je takav život zaista nastao u dubinama
zemljine kore, onda se u Sunčevom sistemu nalazi barem još deset nebeskih
tela koja su imala slične šanse za nastanak bakteriskog života. Ne znam na
kojih deset obekata Gold misli. Na listi su svakako Mars, Evropa, Titan i
Triton. Evropa je Jupiterov satelir, Titan Saturnov, a Triton Neptunov. Sva
tri satelita imaju hladne površine, ali tople unutrašnjosti u kojima se
možda krije život.
Postoji moguća analogija između porekla života i porekla
konstrukcija viših organizama. Pre pola milijarde godina, kada je život
postojao već oko tri milijarde godina, došlo je do iznenadnog bujanja
kompleksnih konstrukcija organizama. To bujanje je poznato kao “Kambrijska
eksplozija” i tada su se za geološki kratko vreme razvili najvažniji
organizmi iz kojih su nastali svi današnji viši organizami. U Kanadi su
pronađeni fantastično očuvani fosili tih organizama, zarobljeni u šalitri.
Stefan Gould ih je opisao u svojoj knjizi “Čudesni život”. Mora biti da se
neposredno pre Kambriske epohe dogodilo nešto što je omogućilo genetsko
programiranje kompleksnih organizama. Ono što se možda dogodilo je
pronalaženje koncepta “indirektnog razvoja”, sistem u kojem embrion odlaže
sa strane grupu ćelija koje su predodređene da izrastu u odraslu jedinku,
odnosno sistem kojim se odvajaju buduće strukture embriona i jedinke.
Prednost ovog sistena je taj da je u ranom periodu razvitka buduca jedinka
zaštićena u fazi embriona, dok kasnije jedinka može da slobodno se razvija u
komplikovane strukture nezavisno od prethodne strukture embriona. Trojica
kaliforniskih paleontologa, Davidson, Peterson i Kameron, su sakupili dokaze
za tvrdnju da velika većina današnjih vrsta potekla od indirektnog
planiranja. Ova činjenica je dosta dugo ignorisana pošto su dve najpoznatije
vrste, kičmenjaci i zglavkari, izuzeci od pravila. Ljudi i jastozi rastu
direktno iz embriona u odraslu jedinku. Kičmenjaci i zglavkari, dve
najuspešnije grupe životinja, verovatno počinju kao ostali sa indirektnim
razvojem, ali su negde kasnije otkrili prečicu kojom izrastaju direktno iz
embriona. Ako se prvo pojavio sistem indirektnog razvoja to znači da su
višećeliski organizmi evoluirali u dva koraka. Prvi korak je bilo razviće
embrionskih formi ograničene složenosti, kojima je nedostajala genetska
mašinerija za programiranje specijalizovanih struktura. Drugi korak je
razvitak odraslih organizama sa razijenim sistemom genetske kontrole i
razvitak embrion koji je obezeđivao uslove za razvitak. Ja se zalžem za tezu
da je rana evolucija života pratila ista dva koraka kao i evolucija viših
organizama. Prvo se pojavljuje embrionski stadijum života, ćelije sa
kompletnim metabolizmima ali bez genetskog aparata zbog čega nisu mogle da
evoluiraju preko tog primitivnog nivoa. Posle toga dolazi odrasla faza,
ćelije koje imaju razvijeme genetske sisteme što im omogućava da razvijaju
složeniji i prilagođeniji metabolizam, dok je ponovo tu prva faza koja daje
podršku tokom razvoja druge faze.
Za mene, jedna od najprivlačnijih ideja iz teorije “kese za
đubre” za poreklo života jeste to da ona pokazuje da život prati istu
logiku, veliki evolutivni korak podeljen na dva zasebna skoka, u tri
najbitnija perioda u svojoj istoriji. Prvi period je, kada je pre četiri
milijarde godina život nastao, imao dva skoka – metabolizam i razmnožavanje.
Drugi period je po Margulisu bilo vreme nastajanja modernih ćelija, pre oko
dve milijarde godina, kada su dva skoka bila parazitski napadi i simbioza.
Poslednji, treći period je bio razvoj viših organizama, od pre oko 500
miliona godina, kada su dva skoka bila embrioni i paketi ćelija koji
izrastaju u odrasle jedinke. U sve tri malopre pomenute revolucije prvi
korak se oslanjao na grube i jednostavne načine nasleđivanja, a drugi korak
je pravio skokove na nove nivoe sofisticiranosti u prevođenju genetskih
jezika u anatomsku strukturu.
Oko 150 miliona posle Kambriske eksplozije, život je
napravio jedan od najvećih skokova prelaskom iz mora na kopno. Da bi
preživeo na kopnu morao je izmisliti pluća, kosti za nošenje sopstvenog
tereta i kožu kojom bi sprečio gubitak vode. Prve životinje koje su izašle
na kopno nisu još uvek imale nepropusnu kožu. Bile su amfibije, životinje
nalik žabama koje su se izlegale iz jaja u vodi i živele samo deo svog
života na kopnu. Dehidrirale su i umirale ako su ostajale previše dugo na
suncu. Prošlo je još 50 miliona godina do nastanka reptila, potomaka
amfibija koji su bili potpuno prilagođeni životu na kopnu. Reptili su se sa
svojim nepropusnim kožama raširili po celoj Zemlji i od nje načinili svoj
dom. Oslobađanje života od okeana je omogućilo sve ono što danas Zemlju čini
tako lepom - krzno i perije, drveće i cveće.
<< 1.
Gravitacija je cool 2. Svet iz ”kese
za đubre” 3. Tražeći život >> |