20.10.2006

Iz vazdušne baze u Kejp Kanaveralu NASA je 12. avgusta prošle godine lansirala raketu Atlas V–401 koja je u specijalnom kontejneru u nosu ponela najnoviju multifunkcionalnu letilicu nazvanu Mars Reconnaissance Orbiter (MRO) – Marsov istraživački orbiter. Cena ove nove Lokheed–Martinove sonde je bila prava sitnica – $720 miliona! Posle tačno 208 dana leta, 6 glavnih motora letilice je 10. marta ove godine sa 10.500 km/h ukočilo sondu na 6.850 km/h i uspešno uvelo letilicu u veoma eliptičnu orbitu oko Marsa, što je bilo najidealnije za najmanji utrošak dragocenog goriva. MRO je prilično velika sonda, poput autobusa, te je zato vrlo bitno sačuvati gorivo za kasnije[1].

Orbita sonde je podešena tako da će već od novembra omogućiti mapiranje i analizu površine susedne nam planete. Genijalno smišljenim i izvedenim manevrima, tzv. aerokočenjem, najniže tačke orbita će postepeno dovoditi letilicu u sve niže slojeve Marsove atmosfere. Ovu ideju je prvi lansirao Artur Klark u svojoj slavnoj knjizi "2010", kada je njegov brod "Leonov" ulazio u orbitu oko Jupitera. Na filmu su efekti manevra bili vrlo dramatični i zastrašujući, ali u stvarnosti, MRO je samo kačio vrhove atmosfere, tako da je postepeno, sa svakim krugom, kočio i spuštao se sve bliže površini Marsa. Sve je to korak po korak menjalo orbitu, spuštalo je i pravilo sve više kružnom. Kakav izazov za operatore na Zemlji ali i za kompjutere i uređaje na letilici!

Konačno je 11. septembra MRO postavljen u poziciju za početak naučnih eksperimenata. Na samom početku, najviša tačka polarne orbite je bila na 44.500 km od površine, da bi uskoro pala na svega 426 km. Zamislite to – u početku je vreme potrebno za jedan krug bilo vrlo dugačko, a manevar aerokočenja izvođen je svakog dana. Sa promenom oblika orbite, period rotacije je postajao sve manji i kraći, a time je i vreme između dva manevra bivalo sve kraće i kraće. Na kraju je to bilo na svakih dva sata! Teško je i zamisliti kako je bilo iscrpljujuće nadzirati sve to i kroz kakva iskušenja su prolazili članovi JPL tima zaduženih za praćenje manevara i kontrolu leta.

Trenutno su pripreme za naučne radove na svom vrhuncu. Pošto su svi delikatni uređaji na letilici zagrejani, uključeni i testirani, mnogi još pre nego što se ušlo u orbitu, podešeni su na stand–by i čekaju. Među njima se najviše očekuje od HiRISE (High Resolution Imaging Science Experiment) kamere vrlo visoke rezolucije, zapravo jednog reflektujućeg teleskopa od 0,5 m, koji sa 350 km može na Marsovoj površini da fotografiše detalje manje od metra u prečniku [2]! Pored navedenih zadataka, pokušaće da se pronađu i ostaci prethodnih neuspešnih misija, "Mars Polar Lendera" (1999) i "Beaglea 2" (2003). Kvalitet prvih dobijenih probnih slika je neverovatan, što je potvrdilo reči Jima Garvina, glavnog inženjera NASA u naučnom programu Marsovog istraživanja, da je MRO zapravo "mikroskop u orbiti".

Međutim, čak i ako sve bude u redu i letilica bude u funkciji svih 5 planiranih godine, uspeće da snimi visokom rezolucijom i pošalje na Zemlju slike svega 5% Marsove površine. Problem nisu "lenji" uređaji na letilici već ograničenja DSN linija. I pored toga, telekomunikacioni sistemi na MRO će preneti na Zemlju više podataka o Marsu nego sve međuplanetarne misije zajedno do sada (!) a i kasnije će da služi kao relej za neke sledeće misije koje su u planu.

Trenutno na Marsu Amerikanci izvode istraživanja sa pet sondi: dva "Mars Exploration Rovera" ("Spirit" i "Opportunity"), "Mars Express", "Mars Odyssey" i "Mars Global Surveyor". Ne treba reći da je to najveće ekspedicija aktivnih sondi na nekoj paneti u istoriji svemirskih istraživanja.

AM Index