Dipl. ing. Drago I. Dragović dragovic@net.yu

Kalendar kroz istoriju Molim te objasni mi Popust

nastavak
<< Prethodna strana

Ubrzo nakon što se 2000. godine analogni "Buran" pojavio na vazduhoplovnom šou MAKS, NPO "Molnja" ga je prodala australijskoj kompaniji "Buran Space Corp." koja ga je prikazala na Olimpijadi u Sidneju 2000. godine. Mada su novi vlasnici planirali veliku turneju po velikim gradovima Australije i Azije, slaba prodaja karata u Sidneju srušila je njihove planove i kompaniju dovela do bankrota. Pokušaj da se analogni "Buran" proda na aukciji za makar $6 miliona je propao, i letilica je, ostavljena na nemilost vandaliznu i rđi, čekala ispod obične cirade preko godinu dana pre nego što se pronašao novi kupac. OK–GLI je brodom odnešen u Bahrein, gde je u luci Manama Port bio prikazivan tokom Letnjeg festivala 2002. godine. Međutim, i novi vlasnici su ubrzo bankrotirali, i "Buran" je morao da bude bačen na lokalni otpad, a vlasnici su nastavili sudski spor oko nenamirenih računa sa NPO "Molnjom", ruskom firmom koja je prodala letilicu. Možda bi ova izuzetna letilica pala u potpuni zaborav da nemački novinari nisu 2004. pokrenuli kampanju i potstakli javnost i bogataše na akciju [2]. "Auto & Technik Museum" iz Zinshajma nekoliko puta je nudio ček sa 6 cifara, ali je sudski spor uvek sprečavao Nemce u kupovini.

Drugi modeli ruskog šatla su služili za brojne svrhe, uključujući testove naprezanja i vibracija, zagrevanja i ponašanja u vakuumu, ili za razvoj metoda za kačenje orbitera za noseću raketu "Energija", kao i procedure za održavanje i transport. Jedan od takvih test–modela u razmeri 1:1 kasnije je završio u moskovskom parku Gorki, gde danas služi deci i omladini za razonodu. Bilo je planirano da ovaj model, koji je ranije predstavljao OK–TVA statičku i dinamičku letilicu, bude pretvoren u specifičan restoran u kome bi se služila hrana slična onoj koju jedu kosmonauti u svemiru. Pošto je ta ideja propala, OK–TVA je pretvoren u parkovsku atrakciju, gde su putnici mogli da dožive simulaciju puta u svemir. U prtljažni prostor je smešteno 30 sedišta opremljenih motorima koji su mogli da simuliraju g naprezanja tokom uzletanja i sletanja, kao i bestežinsko stanje. Tokom takve vožnje, na velikom ekranu ispred i pored putnika prikazivan je film sa jednog od "Buranovih" letova. Posetioci su takođe mogli da posete i maketu pilotske kabine u nosu letilice, vrlo sličnu onoj u pravom orbiteru. Međutim, uskoro je atraktivnost projekta počela da opada kao i prodaja karata, tako da od 2000. godine čitav "trip" danas traje manje od 10 minuta.
 

OK–TVA danas u parku Gorki

Informacije prikupljane sa tih letilica i modela za testiranje kulminiralo je krajem osamdesetih, kada je izveden prvi uspešan let "Energije" i "Burana". "Energija" je izvela svoj prvi uspešan operativni let 11. maja 1987., i sve je proteklo u najboljem redu. Taj uspeh je ohrabrio Sovjete da sledeće godine pokušaju prvi zajednički let ansambla "Buran–Energija". Lansiranje je obavljeno sa lansirne rampe 110 u 6 sati ujutro 15. novembra 1988. sa kosmodroma Bajkonur, u današnjem Kazahstanu. Za razliku od američkih šatl misija, ovaj let je obavljen bez ijednog člana posade. Prva misija je izvedena bez kosmonauta zato što sistemi za održavanje života posade još uvek nisu bili odobreni ili u potpunosti instalirani, a softver za displeje u kabini nije bio kompletan. Međutim, primarni cilj misije je bio testiranje mogućnosti automatskog lansiranja, orbitalnog manevrisanja, i sistema za ateriranje razvijenih za orbiter. Rukovodstvo je smatralo apsolutno nepotrebnim da rizikuju živote kosmonauta u jednoj takvoj misiji.
 

"Buran" prikazan na svom prvom i jedinom letu

Mada je prvi let obavljen sa više od 4 godine zakašnjenja, misija je doživela kompletan uspeh. Sekvenca automatskog lansiranja protekla je besprekorno, a "Energijini" busteri su podigli letilicu u privremenu orbitu, nakon čega je "Buran" odvojen baš onako kako je planirano. Nakon što se motorima podigao na višu orbitu i napravio dva puna kruga oko Zemlje, orbiter "Buran" je uključio svoje retrorakete i otpočeo spuštanje. Posle 206 minuta misije, letilica se bezbedno spustila na pistu u Bajkonuru, izgubivši samo 5 od svojih 38.000 termalnih pločica. Ovaj let bez ljudske posade je prvi put u istoriji pokazao da je moguće jednu letilicu te veličine i složenosti lansirati, manevrisati njome u orbiti, uvesti je u atmosferu, i konačno je bezbedno prizemljiti koristeći isključivo automatske kontrole. U slavu tog uspešnog leta, "Buran" je 1989. godine trijumfalno prikazan na pariskom Sajmu aeronautike, Le Buržeu, gde je stigao montiran na leđima Antonova An–225 Mrija".
 

	"Buran" na leđima grorostasa An–225

U nastavku, Sovjeti su prvobitno planirali da naprave 4 svemirska orbitera. Radovi na sva četiri su otpočela, ali do pada Sovjetskog Saveza nijedan nije dovršen. Dodatne informacije o njima date su u sledećoj tabeli.
 

Od navedenih letilica, prve dve su najviše bile odmakle u finalizaciji. Na njima su testirana vrata za tovarni prostor, manipulatorski kran, sposobnost pristajanja na svemirsku stanicu "Mir", i mogućnost ostajanja orbitera u svemiru oko tri nedelje. Mada je samo prvi orbiter nosio ime "Buran", drugi po redu nikada nije stigao da dobije zvaničan naziv. U nekim neslužbenim papirima se navodi da je njegovo ime trebalo da bude "Ptička" ("Ptičica"), dok drugi kažu da su tako bile nazivane sve neimenovane letilice. Naredne tri letilice su pripadale sledećoj generaciji šatlova, predviđenoj za letove s ljudskom posadom, koji su trebali da imaju poboljšanu letačku kabinu, sisteme za boravak posade i sedišta za katapultiranje. Nijedan od njih nije dobio zvaničan naziv, mada se šaputalo da bi treći trebalo da se zove "Bajkal".

Nažalost, ambiciozni planovi za dalji razvoj "Burana" i njegovih sestara su zbog različitih vojnih i naučnih razloga otkazani. Radovi na programu su stopirani praktično odmah nakon prvog uspešnog lansiranja, i niko nije brinuo o njemu i pre nego što se Sovjetski Savez raspao. "Buran" nikada više nije poleteo, i mada nikada zvanično nije otkazan, predsednik Jeljcin je 1993. prekinuo svaki dotok novca [3]. Ubrzo nakon toga, direktor NPO "Energija", Jurij Semjonov je potvrdio obustavu projekta objavom da je čitav plan konačno mrtav. Procenjuje se da su konačnoj sudbini projekta najviše kumovali ogromni troškovi, koji su se procenjivali između 14,5 i 20 milijardi rubalja. To breme je bilo tako teško i zahtevalo tolike napore tadašnje nacionalne ekonomije da je najlakše bilo otarasiti ga se. Danas su "Buran", "Ptička", i ostale test–letilice u Bajkonuru vlasništvo Kazahstana i ostaće tamo u zamenu za prava Rusije da nastave da koriste lansirna postrojenja u Bajkonuru.
 

"Buran" u bajkonurskom hangaru aprila 2002. godine

Ipak, ostalo je pitanje da li je projekat ikada mogao da vaskrsne i eventualno upotpuni flotu američkih šatlova, naročito nakon gubitka "Columbije" u februaru 2003. Sâmi Rusi su nešto pominjali da bi možda oni reaktivirali projekat nakon 2001. Mnoge komponente se nalaze po različitim magacinima, uključujući i onaj orbiter koji se nalazio na skoro kompletiranom busteru "Energija" i postavljen u zgradu pod nazivom"lokacija 112" u Bajkonuru.

Nažalost, budućnost ovog projekta je danas mračnija nego ikada. Dvanaestog maja 2002. veliki deo krova ogromne zgrade na lokaciji 112 se srušio i zatrpao orbiter "Buran" i raketu buster "Energiju". Davanja države za održavanje objekata su bila tako mala da više od decenije u zgradu nije bila uložena ni kopejka. Krov je intenzivno prokišnjavao i propadao od težune snega zimi. Ti propusti su na kraju izazvali rušenje krova zgrada, i tada je poginulo 8 radnika a "Buran" je potpuno uništen.
 

	Tužan kraj nekada velike ideje i hiljada sati vrednih i pametnih ljudi
	Pogled na potpuno uništenu kabinu "Burana". Krov objekta 112 je zapravo pao na sred letilice i ona je tom prilikom potpuno uništena, tako da nije ni bilo pokušaja da se izvadi ispod šuta.

Nakon "Burana", drugi orbiter "Ptička"je skoro bio kompletno dovršen kada je program odlukom "sa vrha" stopiran 1993. godine. Brod je takođe bio smešten u bajkonursko skladište, i veruje se da je u relativno dobrom stanju. Treći orbiter je bio oko 40% završen kada su radovi na njemu zaustavljeni, a on prodat kao muzejski eksponat. Pločice termalne zaštite i drugi delovi su poskidani i mogli su se naći u ponudi preko interneta. Radovi su bili otpočeti i na petom orbiteru, ali je 1995. izbačen iz proizvodne hale. Priča se da je ranija fabrika za sklapanje orbitera vremenom pretvorena u pogone za sklapanje autobusa, brizgaljki i dečjih pelena.

Gubitak jedine letilice koja je mogla da poleti, i jadno stanje infrastrukture koja je davala podršku ruskim šatlovima u vidu proizvodnje, lansiranja i održavanja, skoro sigurno znači definitivni kraj projekta "Buran" za svagda.

<< Prethodna strana

(29.06.2008.)

vrh

priključite se

Buran - još jedna priča o Buranu

 

Google Earth

Buran.kmz

Poslao: NShappy