|
|
| am@astronomija.co.yu |
- Galaksije
Evolucija - Tipovi
- Jata: Lokalno
- Mlecni put
- Zvezde
Obelezavanje, evolucija, struktura, spektar.... - Sunce
Struktura, razvoj.... - Univerzum
Hipoteze o nastanju i razvoju - Duboki kosmos
- O tipovima objakata dubokog neba
- Katalog
Mesijeovih objekata
Istorija i sve ostalo o
'M' objektima
- galaksije
- Evolucija
Vise stotina miliona godina nakon sto je vreme pocelo da tece (posle Velikog praska) pod uticajem gravitacije u vasioni su poceli da se izdvajaju u zasebne celine ogromni oblaci gasa. To su bile protogalaksije, spororotirajuci kuglasti skupovi vodonika i helijuma od kojih ce milijardu godina kasnije nastati galaksije. Unutar ovih oblaka slobodno su vrsljale cestice tvari u svim smerovima i svim brzinama, sudarale se, odbijale, ali i lepile jedna za drugu pod dejstvom gravitacionog privlacenja. Vremenom su nastale milijardi grudvi ovih cestica. Vece su privlacile manje i tako se jos vise uvecavale. Pod dejstvom sopstvene gravitacije njihova zapremina se smanjivala, a time se povecavao njihov unutrasnji pritisak. Kod mnogih je pritisak narastao do takvih razmera da su se pokrenuli nuklearni procesi i grudve su se uzarile i zasijale sopstvenom zvetloscu. Tako su nastale prve zvezde, a time i galaksije.
Te prve zvezde bile su sacinjene samo od vodonika (3/4) i helijuma (1/4) jer drugih elemenata nije ni bilo. Ali te zvezde su bile dobra kuhinja za stvaranje novih, tezih elemenata. U eksplozijama supernovih ti elementi su rasuti daleko u medjuzvezdani prostor. Ta nova zvezdana prasina bila je testo za nove zvezde i druga tela.
I same protogalaksije su se sazimale ka svom centru pod dejstvom svoje sopstvene gravitacije. Svaka cestica materije gravitaciono utice na sve ostale cestice, ali rezultanta svih takvih privlacenja je sazimanje oblaka materije ka svom centru. Dakle, zapremina oblaka se smanjuje, a tada na scenu stupa zakon odrzanja ugonog momenta obrtanja i sa smanjenjem zapremine spororotirajuci oblak pocinje brze da se obrce (u literaturi na ovom mestu je neizbezno poredjenje sa klizacicom koja se obrce sve brze sto ruke vise privlaci sebi).
Ali sa brzim obrtanjem raste centrifugalna sila koja sa svoje strane tera cestice od centra rotiranja. Konacno, rezultat uravnotezenja svih kinetickih sila jeste razvlacenje nekada loptastog oblaka u disk. Ili, ako ne u disk ono bar u neku stisnjenu kuglu.
Sve sto se nalazi unutar ove stisnjene kugle vremenom uredi svoje kretanje prema opstem proseku. U sudarima i pod gravitacionim dejstvom svih formi materije sve konacno pocne da se krece uniformno.
Ali zvezde koje su se formirale u spoljnim oblastima protogalaksija nemaju gotovo nikakvu priliku da se sudare. One se krecu kroz ogromna, daleka i pusta prostranstva i izlozena su jedino opstem dejstvu gravitacije galaksije. Te zvezde se tvrdoglavo i danas krecu po svojim starim putanjama sasvim razlicitim od putanja zvezda iz unutrasnjosti diska. Prepoznajemo ih po njihovom siromasnom sastavu posto su nastale u doba kada su postojali samo laki elementi. Cesto se krecu u jatima od nekoliko stotina do nekoliko miliona zvezda. Jedna takva je M13 koja se sredinom leta teleskopom lepo vidi iz nasih krajeva.
To su inace najstarije zvezde koje uopste postoje (destak milijardi godina) i one su svedoci najranijih dana galaksije. Krecu se na nekih desetak hiljada svetlostnih godina iznad i ispod diska galaksije, u prostoru za koji se dugo verovala da je sasvim pust i prazan. Medjutim, oderdjeno, dosta snazno gravitaciono dejstvo, daleko vece od gravitacionog dejstva spoljnih zvezda, se ocitava u ovim oblastima i astronomi danas cvrsto veruju da su ti daleki prostori dobro popunjeni tamnom materijom.