|
- Dakle? - Da, razgovarali smo o Svetinji, oče. - Aha. A da li ti je Isa ikada predložila da otkrijete tajnu Obeliska? Kul se uzvrpolji. Stvarno neprijatno pitanje. - Ne - rekao je mirno. - Nikada? Kul zavrte glavom. - Ne verujem! - odbrusi mu Pitel. - Ona je to svakako učinila, samo što ti nećeš da kažeš! - A zašto bih krio? Reci mi, oče, zašto bih krio? - Kul počeda lupka prstima po stolu. - Kunem ti se da me nikada nije nagovarala da otkrijemo tajnu Svetinje. A sada mi objasni kakva je to tajna? Pitel se nakašlja, pogleda u sina očima punim sete i reče drhtavim glasom: - Njen otac je prvi čovek koji se usudio da oskrnavi sveto mesto na Geusovom polju. Ranije nikada nikome nije palo na pamet da zaviri u unutrašnjost Obeliska. - Pitel uzdahnu. - Fose Jal je prvi to učinio. Kul se najednom zainteresova za ono što mu je otac govorio. Bio je iznenađen i ubuđen, ali se trudio da prikrije emocije i da govori smirenim glasom. - Šta se dogodilo sa Isinim ocem? - upitao je. Pitel zavrte glavom kao da nastoji da odagna neku zlu slutnju koja je zaokupljala njegov um, dok mu u očima zaiskriše suze. - Nestao je - tiho je rekao. - Iščezao. Od onog trenutka kada je ušao u Obelisk, u nastojanju da odgonetne tajnu drevne građevine, nije se pojavio, niti se ikada saznalo za sudbinu kojaga je zadesila. - Pitel ućuta na trenutak. Okrenuo je glavu u stranu nastojavši da od Kula sakrije ono što nikako nije mogao da sakrije. Suze su mu se slivale niz obraze, a glas mu je podrhtavao. - On je jedini čovek koji je saznao tajnu Obeliska i narušio drevni mir i spokojstvo Svetinje. - Da li si ga poznavao, oče? - Da, poznavao sam ga, Kule. - Uzdahnuo je i šakom obrisao suze. - Bili smo nerazdvojni sve do njegove odluke da poseti unutrašnjost Obeliska. Od tada do danas prošlo je više od dvadeset godina. - Dvadeset godina! Ma, da li je moguće? - iznenađeno upita Kul. - Da, sine, dvadeset godina. Neposredno po Isinom rođenju, na dan Velikog Praznika, dogovorili smo se da odemo na Geusovo polje. Sećam se tog dana, bilo je toplo letnje vreme. Fose je bio srećan, raspoložen. Šalio se sve vreme dok smo išli ka Geusovom polju. Ti si tada bio mali. - Ućutao je na trenutak, a onda je nastavio: - Kad se svetkovina završila Fose Jal me je zamolio da ostanemo još neko vreme na Geusovom polju. Mrak je osvojio okolne predele, a Fose Jal me je upoznao sa svojim razmišljanjima i planovima. U početku mu nisam verovao. Milsio sam da se šali. Ali, on je bio uporan. Uporan i ubedljiv. Kada sam shvatio na šta cilja, i uverio se u ozbiljnost njegovih reči, nastojao sam da ga odvratim od namere, ali nisam uspeo. Bio je neumoljiv. Predlagao mi je da pođem s njim. Nisam to želeo. Zapravo, bojao sam se da to učinim. Plašio sam se da oskrnavim sveto mesto. - Uzdahnuo je. - Tako smo se razišli. On je ostao na Geusovom polju, neprestano posmatrajući Obelisk, a ja sam se vratio kući. Sutradan ga nisam video. Nakon par dana odlučio sam da posetim njegovu ženu Ekvineo i saznam razlog Foseovog nedolaska. Znaš, Kule, Fose Jal bio je čest gost u našoj kući. Ah, - uzdahnu Pitel glasnije nego maločas. - Možeš da zamisliš kako sam se osećao kad mi je Ekvineo rekla da se od one noći nije pojavljivao. Ona je bila u jadnom stanju. Nije znala gde da ga traži, šta da čini. Isa je tada imala svega nekoliko dana. Bio sam jedini koji je mogao da pretpostavi šta se dogodilo sa Foseom... - o - Sumorno kišno prepodne zamenio je period sunčanog razdoblja u ranim popodnevnim časovima. Onda se ponovo naoblačilo i ponovo je počela da pada kiša. Sipalo je kao iz kabla sve do šest. Pola sata pre početka Svetkovine kišaje prestala, a kroz guste, crne i teške oblake pojavljivalo se sunce. Kul se na brzinu spremio i pošao na još jednu ceremoniju pobožnog klanjanja Obelisku i njegovim moćima. Tog popodneva nije video nikog od ukućana. Kul nije znao kada i kuda su otišli. Nisu mu ništa rekli o tome. Ponajviše ga je iznenadilo što ni Knu nije bila tu. Pretpostavljao je da su je Pitel i Rida poveli sa sobom. Bilo gde da su otišli, najverovatnije je da neće da propuste priliku da dođu na Geusovo polje, razmišljao je dok je prolazio kroz šumu uređenom stazom koja je vodila od njihove kuće do Obeliska. Deset minuta kasnije izašao je iz šume i ugledao masu sveta okupljenu oko Svetinje. Zastao je pored jednog stabla i čekao da se Isa pojavi. Došla je. Ispunila je obećanje. Dok se kretala ka njemu, veselo poskakujući i neprestano se osmehujući, vetar se poigravao njenom dugom crnom kosom, mrseći je i sklanjajući je sa čela. Na sebi je imala košulju boje meda i široku suknju. Približila mu se toliko da je osetio njen dah na svom licu. Poljubila ga je punim, vlažnim usnama. - Hajde da se pridružimo ostalima, hoćeš li? - upitala ga je melodičnim glasom. Kul se zaljubljeno zagleda u nju. - Stvarno to želiš? - Da - rekla je i povukla ga za ruku. Kul se odvoji od stabla i pođe za njom. Išli su kroz travu koja se povijala pod njihovim nogama. Kul je zagrli oko struka i privuče je k sebi. Ovlaš je poljubio u obraz, pa u usne. - Volim te, Iso Jal - rekao je šapatom. Nasmejala se i pogledala ga veselim očima boje abonosa. - o - Svetina se sjatila na isto mesto na koje je dolazila nebrojeno puta ranije da se pokloni velikom crnom monolitu, pravougaonoj ploči koja se pri vrhu sužavala gradeći trougao. Svetkovina je uvek započinjala misom koju je otvarao časni otac Reino, visok i koščat starac duge i sede brade i izboranog lica. Misa bi trajala pola sata, a onda bi se narod okupljao oko Obeliska, mrmljao reči koje su nalikovale molitvi i ljubio stub, klanjajući se njegovoj veličini i moći. Kad je otac Reino završio sa govorom, ljudi su počeli da prilaze Svetinji. Otpočele su molitve. Kul je čekao da dođe na red. Isu je čvrsto držao za ruku, kao da se bojao da je ne izguvi u gužvi. - Posle ovoga idemo u Egel, važi? - U Egel? - Kul je pogleda iznenađeno. Nasmešila se. - Aha - rekla je. - Odavno nisam bila tamo. Kul slegnu ramenima. - U redu - složio se. - Ako baš hoćeš... - Da, hoću. Stegla ga je za ruku. Završili su molitvu i pošli u Egel. Kul je stalno pred očima imao sliku kako Isa ljubi abonosnu ploču. Nije postojala sumnja. Ona je prstima pretraživala povrešinu Obeliska. Dugo je trajala njena molitva, znatno duže nego ikada do sada. Neke događaje već je mogao da nasluti. Smračilo se, a svetla počešeda trepere neobično živim bojama: narandžastom, žutom, crvenom, zelenom, ljubičastom. Ušli su u Egel. Egel je bio veliki Zoo vrt. Bil je tu životinja različitih vrsta iz svih krajeva planete, velikih i snažnih četvoronožaca duguljaste glave i razvijenih čeljusti, džinovskih zmija, krokodila, slonova... Isa nasloni glavu na Kulovo rame. On je zagrli i poljubi u kosu. - Da li si sada zadovoljna? - upitao je, osmehujući se. - Da, veoma sam zadovoljna. Prišli su jednoj zastakljenoj kućici. Nešto se kretalo unutra, vijugalo na purpurnoj svetlosti koja se probijala kroz debelo staklo. Kul se zagleda. - Šta je ovo? - upitao je iznenađeno. - Nikada ih ranije nisi video? Kul odmahnu glavom. - To je jedan njihov predstavnik - reče Isa. - Humenotrop. Kažu da je veoma inteligentan, a osim toga sisar je baš kao i mi. - Isa Jal se zagonetno osmehnu. - Šta misliš da je evolucija kojim slučajem krenula drugim tokom? Zamisli samo Humenotrope kao uspravna stvorenja. Kako bi čudovišan bio njihov svet - rekla je više za sebe. - Vidiš li kako nas posmatra, kao da nas proučava. Kul se stresao. Stvorenja se naslonilo prednjim udovima na glatku površinu stakla i gledalo u njih. Imalo je crne, nemirne oči, telo zmije i dva para udova. Na trouglastoj zmijskoj glavi nalazio se izraštaj crvene boje u obliku kreste. Bilo je teško odrediti njegovu pravu veličinu. Moglo je da bude dugačko između pola metra i metar. - Sviđa li ti se? - upita ga Isa. Nije odvajala pogled od stvorenja. - Još pitaš! Gotovo da sam se zaljubio u tog tvog Humenotropa. Isa ga uhvati pod ruku. - Šta misliš o Svetinji? - odjednom ga upita. - Šta li je u njenoj unutrašnjosti? Šta misliš, kako se otvara? (APRIL 2003.)
|
