|
- o - Kul se prenu i pogleda oko sebe. Nalazio se u zastakljenoj prostoriji koja je imala dimenzije sobe. Ležao je na krevetu, dovoljno prostranom da se smeste dve osobe. Sa leve strane kreveta nalazio se ormar od njemu nepoznatog, svetlucavog materijala, a sa desne mali televizijski prijemnik i video - rikorder. Ustao je iz kreveta i uputio se prema uglu sobe. Ispružio je ruku i dodirnuo zastakljenu površinu. Istog trenutka pojavi se otvor u staklu i on kroči u skrivenu prostoriju. Bio je to WC sa kupatilom, tako dobro napravljen da mu se na trenutak učinilo da se nalazi u nekom luksuznom hotelu. Prišao je umivaoniku i odvrnuo slavinu. Voda je potekla. Stavio je šake pod mlaz bezbojne tečnosti i zahvatio vodu. Nekoliko trenutaka neodlučnosti, a onda prinese šake žednim ustima. Halapljivo je gutao vodu, vlažeći osušeno grlo; pljuskao se po licu, vratu. Voda mu se slivala niz bradu, kvasila mu grudi, ali to mu nije smetalo. A sada, da vidi gde se nalazi? Postoji li ovde, možda, još neka skrivena prostorija? Ponovo je dodirnuo staklo rukom i našao se pred otvorom. Kročio je unutra. Kuhinja! Bestraga, ovako nešto nije mogao ni da sanja! Frižider je bio pun hrane i pića. Tek sada je shvatio da ga mori nesnosna glad. Uzeo je komad mesa u ruke i zubima otkinuo pozamašan zalogaj. Počeo je da žvaće. Nema šta, morao je da prizna da je meso ukusno a osim toga, već nakon nekoliko zalogaja bio je sit. Vratio je ostatak mesa u frižider. Sve prostorije bile su od stakla; i pod, i tavanica, i zidovi, ali nije to bilo obično, prozirno staklo na koje je on navikao. Ovo je bilo drukčije, debelo i neprozirno. Od te neprozirnosti vrtelo mu se u glavi. Posle izvesnog vremena provedenog u pretraživanju, zaključio je da više ne postoji nijedna prostorija. Sve je bilo savršeno zatvoreno. Ali, gde su vrata? Gde su prozori? Najednom je počeo da shvata svu bezizlaznost svog položaja. Izgledalo mu je kao da je uhvaćen u stupicu iz koje nema izlaza. Očajan, vratio se u prostoriju koja je trebalo da predstavlja sobu i legao na krevet. Istog časa začuo je neki piskav zvuk i okrenuo se u tom pravcu. Staklo najednom postade providno i on ugleda nešto od čegamu zastade dah, a krv poče da se ledi u žilama. Na njegovu sobu nadovezivala se druga zastakljena prostorija u kojoj je video Isu Jal! Skočio je i dotrčao do uglačane providnosti, ali tu je naišao na nevidljivu barijeru. Mahnito je počeo da udara pesnicama po staklu. Nije se čuo nikakav zvuk. Počeo je da viče, ali je glas ostajao negde u njegovoj glavi. Pokušao je ponovo, bez rezultata. Njegova sećanja se aktiviraše. Setio se onog trenutka kad je sa Isom Jal otišao u Egel i kada je, po prvi put u svom životu, video Humenotrope. Setio se njenih reči koje su mu sada izgledale tako jezivo, sablasno i nestvarno. Traka saznanja najednom poče da se odmotava. Njegov um stade da pojmi ono što je za njega uvek predstavljalo najveću nepoznanicu. Svetinja! Taj abonosno crni Obelisk sa Geusovog polja bio je neka vrsta mosta između dva sveta. Beli Obelisk, sa kojim se susreo na ovom svetu, trebalo je da ga vrati natrag - planeti kojoj je pripadao, vremenu kome je pripadao, ali on je sada bio odviše daleko od belog Obeliska spasa. Isa Jal iščile pred njegovim očima, kao mehur od sapunice pred naletom vetra. Izvesno vreme ništa se ne dogodi, a onda se pred njim ukazaše dve uspravne prilike sa telom i glavom zmije. Humenotropi. Kezili su se i upirali svoje patrljke u njegovom pravcu dok su reči Ise Jal, reči koje više nisu bile samo nagađanje već stravična istina, proticale njegovim umom. (APRIL 2003.)
|
