|
Nije čekala njegov odgovor. Zasula ga je bujicom pitanja, a on je samo zurio u nju. Bio je zaprepašćen naglom promenom situacije. Osetio je kako ga obuzima nelagodnost, zbunjenost a onda i strah. Neće valjda, pomislio je. Ne, to nikako. Moraćeda je spreči. Njen otac nestao je u unutrašnjosti Svetinje zauvek. Nije želeo da i ona pođe stopama svog oca. - Uhvatio je zaramena i snažno prodrmao. - Smiri se, Isa. Šta ti je odjednom? - Ne mogu više da izdržim! - histerisala je. - Ne mogu, Kule! - oborila je pogled i zajecala. Kul pogleda oko sebe, pa kad vide da niko ne obraća pažnju na njih dvoje, zagrli Isu i reče jo: - Hajdemo odavde. Hajde da te otpratim do kuće. Potreban ti je odmor, Isa - govorio joj je smirujućim glasom. Ona klimnu glavom. - U redu - rekla je. - Otprati me do kuće. - o - Kul se prenu iz sna. Osvrnuo se oko sebe, kao da nastoji da sazna gde se nalazi. U sobi je vladao potpun mrak. Polako je ustao iz kreveta i uključio lampu. Svetlost ga obasja. Seo je na krevet i prineo ogledalo licu. Kako samo jadno izgleda. Kao čovek koji noćima ne spava. Njegovo lepo lice poprimilo je izmučen izgled. Razmišljao je o tome šta mu dalje valja činiti. Preostala mu je samo jedna mogućnost, koje se najviše bojao i koju je prezirao. Sa Isom je poslednji put bio pretprošle noći. Na rastanku, kada je otpratio do kuće, dogovorili su se da se nađu sutradan. Ali, Isase nije pojavila. Zle slutnje najednom su zaokupile njegov um. Kad se nije pojavila ni sledećeg dana, rešio je da ode do nje. Na vratima ga je sačekala njena majka. Iznenadila se kad ga je videla. Iznenadio se i on. Izgledala je zapušteno, izborano, kao starica. Plakala je dugo i tiho. Stvarnost se poklapala sa njegovim slutnjama. Isa Jal od one noći nije dolazila kući. Kul se osećao prevarenim i odbačenim. Rastali su se u šumici, pedesetak metara dalje od njene kuće. Tom rastanku prethodio je prijateljski razgovor. Rekao joj je da odbaci sve misli koje su je vodile ka crnom Obelisku i odgonetanju njegove tajne. Tada mu je, po prvi put, ispričala sve o nestanku svog oca, sve što je čula od rođaka i prijatelja. Želja da sazna šta se dogodilo sa njenim ocem godinama je proganjala, a u poslednjih nekoliko meseci postala je tako intenzivna da ona to više nije mogla da izdrži. " Ali, sada je sve u redu ", rekla mu je veselo. Poljubila ga je i zamolila ga da ode. " Videćemo se sutra " , rekla je. A on, budala, okrenuo se i otišao. Kako je bio glup i naivan. Verovao joj je, a nije znao da je želja, koja je tinjala u dubini Isinog bića, bila jača od nje. Kul zavrte glavom. Ipak će morati da ode, i to odmah. Više nije mogao da čeka. Morao je da ode na Gusovo polje, morao je... Uskoro će ponoć. Njegovi su sigurno zaspali. Sačekaće ipak još malo, a onda će izaći. Na brzinu se obukao, otvorio vrata kuhinje i uzeo sa stola mali nož. Verovao je da mu nikakvo oružje neće biti potrebno, ali ga je ipak poneo sa sobom. Ovako se osećao sigurnijim. Izašao je iz kuće. Bilo je vedro i toplo. Zvezde su menjale mesto prelazeći lagano duž nebeskog svoda planete. Udaljio se od kuće. Nekoliko minuta kasnije, stigao je na Geusovo polje. Pri svetlosti zvezda Obelisk je izgledao mističnije nego ikada ranije. Kul oseti strahopoštovanje. Polako je prišao Svetinji i počeo prstima da prelazi po njenoj glatkoj površini. Osećao je hladnoću pod prstima, dok je jeza nadolazila poput plime. Bujica sećanja navre u trenutku... ... I već sledećeg časa on se nađe u unutrašnjosti Obeliska. Vrtelo mu se u glavi. Video je zvezde na nebeskom svodu, mada nije uspeo da shvati kako je tako nešto moguće. Ako ga sećanja ne varaju, maločas je ušao u unutrašnjost zdanja. Ali, zvezde je jasno mogao da vidi. Ritam njegovog disanja, rad njegovog srca, postali su brži, a okretanje se neprestano pojačavalo. Uporedo s tim raslo je i osećanje izdvajanja. Izgledalo je to kao rastakanje, čupanje iz normalnog stanja. Nebeska vrata se otvoriše i jedna stvarnost ustupi mesto drugoj. Sve se dogodilo u deliću sekunde. Njegov sat zaustavio se onog trenutka kada je ušao u Svetinju. Kazaljke su sada ponovo počele sa radom. Kretale su se... Kul zažmuri. Učinio je to još jednom, a onda je protrljao oči. Nije mogao da poveruje! Kazaljke su se kretale unazad! Kad se povratio iz šoka, osvrnuo se oko sebe. Nalazio se na livadi okruženoj šumom. Sunce je upravo zalazilo za okolna uzvišenja. Osećao je da srce snažno udara u njegovim grudima. Neverovatno! Kada je ulazio u Obelisk bila je noć. Kako je onda moguće da sunce tek sada zalazi, kada je biop siguran da se u unutrašnjosti Svetinje nije zadržao duže od nekoliko sekundi, a možda ni toliko? Njegov razum kao da je sasvim zakazao. Njegova logika, takođe. Nije bio kadar da shvati. Pitanja su se nametala sama po sebi, ali odgovori... Uzdržao se da ne opsuje. Pa ipak, u čitavoj situaciji koja mu je izgledala nedokučiva, najvažnije je bilo da je živ. A ako je tako, onda postoji šansa da pronađe Isu. Ostalo mu je jedino da se nada da se i ona obrela na istom mestu. Preostalo mu je da je potraži. Pre nego što je krenuo, još jednom se osvrnuo oko sebe i pogledao u Obelisk. Bogovi, da li je moguće, ili on to možda sanja?! Ubrzo je odbacio sumnju da je sve to samo san. Nalazio se u središtu jedne nove realnosti. Obelisk više nije bio crn. Bila je to sada bela, glatka pravougaona ploča. Zagledao se u Svetinju. Van svake sumnje dimenzije su joj ostale nepromenjene, oblik takođe. Pretpostavljao je da je i dejstvo Obeliska ostalo neizmenjeno. U to je lako mogao da se uveri, ali nije to želeo. Kad se već našao na ovom čudnom mestu potražiće i Isu Jal, a kada je pronađe vratiće se ovamo. Kuda bi sada mogao da krene? Nigde nije video put, nigde nije bilo nijedne kuće. Sve je izgledalo pusto, beživotno. Odlučio je da krene prema šumi. Ni sam nije znao zašto. Da li mu je možda intuicija govorila da krene u tom pravcu? Prepustio se svom nevidljivom vodiču. Kad je zašao dublje u šumu video je kako je protrčalo nešto malo i belo. Zastao je i oslušnuo. Nešto je šušnulo u obližnjem grmu. Mahinalno je izvadio nožić iz džepa svojih iznošenih pantalona, kad iz grma istrča ono stvorenje i brzo nestade u šumi. Kul odahnu s olakšanjem. Zec, pomislio je. Uplašio se običnog zeca. Nastavio je kroz šumu i posle izvesnog vremena začuo neki čudan zvuk. Napregao je sva čula, dok mu je u svesti neprestano bilo isto pitanje: šta bi to sada moglo da bude? Zvuk je bio jednoličan i nalikovao je žuborenju. Kul shvati. To potok žubori! Izašao je na čistinu i ugledao potok. Osećao je nesnosnu žeđ od zapare koja je ovde vladala. Čučnuo je i zahvatio malo vode u dlan. Prineo je šaku usnama. U delu sekunde uočio je nešto što do tada nije mogao ni da sanja. Voda je bila bistra, ali crvena poput krvi. Osetio je mučninu. Prosuo je vodu i krenuo dalje. Išao je sve dok nije osetio da su mu noge teške kao olovo. Više nije mogao da izdrži. Seo je na jedan kamen da se malo odmori. Znao je da je krenuo u pogrešnom pravcu. Dokle god je dopirao njegov pogled pružala se pustoš, samo kamen i pesak. Nigde ni traga od civilizacije, pomislio je. A i životinje su ovde, izgleda, prava retkost. Od svega mu je najčudnije bilo što je još uvek dan. Po njegovoj proceni, mrak je odavno trebalo da se spusti, da prekrije ovaj zamarajući svet. Ali, tama kao da nije želela da ga poseti. Čak ni sumrak. Kul zavrte glavom iscrpljen neobičnostima i apsurdnostima ovog sveta. Nastojao je da odbaci ono što mu je tog trenutka osvajalo um, ali to mu nije polazilo za rukom. Bio je siguran da se ne smrkava, već da svanjava. Ma kako mu to izgledalo nemoguće, sunce se ubrzo pojavi iza udaljenih planinskih masiva. A onda koprena poče da se razilazi i nešto stade da se pojavljuje pred njim. Najpre je to bila senka, malo kasnije počele su da se naziru konture, da bi se, napokon, pred njegovim očima punim neverice pojavio Tunel. Materijalizacija nevidljivog.Materijalizacija ni iz čega, ili gotovo ni iz čega. Kul zažmirka i priđe otvoru neobičnog zdanja. Ko ga je sagradio? Kako se najednom pojavio? Kuda vodi ovaj put? Njegov um nije bio kadar da shvati ustrojstvo ovog sveta, baš kao ni ustrojstvo samog Univerzuma. Ali, ma šta predstavljao Tunel, on je morao negdse da vodi. Lagano i neodlučno načinio je nekoliko koraka, baš kao dete koje uči da hoda... a potom je počeo da se kreće sve brže. Neobična svetlost, koja je dopirala sa svoda, obasjavala mu je put. Kretao se brzo, ali mu se činilo da Tunel zapravo nema kraja. Svetlost najednom zgasnu, kao zvezda u kosmičkoj tmini. Nešto ga je ščepalo za vrat. U magnovenju je izvadio nož i zaparao nevidljivog napadača. Jeziv krik odjeknu Tunelom, ali pritisak oko Kulovog vrata nije popuštao. Osećao je kako se guši, kako mu nestaje dah, kako snaga ističe iz njegovog tela. Trenutak pre no što ga je svest napustila, shvatio je da napadača ima mnogo, znatno više nego što bi ikada mogao da pomisli. (APRIL 2003.)
|
