To ,,ovuda'' je bio hodnik, kao što sam i pretpostavljao, osvetljen indirektnim svetlom neonki iza spuštenih delova plafona. Niz od pet dvokrilnih vrata je vodio iz hodnika pa malo zastadoh u nedoumici. ,,Gospodine Tihomire !'', iza sebe začuh glas vratara – možete bilo gde, '' pa pošto sam očito izgledao kao neko kome nije baš sve jasno, dodade:,, evo ovde'' i pokaza na prva vrata. Nisam bio mnogo pametniji kako me to očekuju u svakoj kancelariji, ali čim sam otvorio vrata videh u čemu je stvar. Celom dužinom hodnika se prostirala sala u koju su vodila sva ona vrata. Na drugom kraju, koji je bio nešto niži, uzdignuti podijum sa govorni-com, tri stolice i gomila papira na stolu. Unazad su redovi stolica bili sve viši, ali ne tako naglo kao u amfiteatrima fakulteta, već pre kao u starinskim bioskopima, na šta je sala i ličila. Po zidovima su bile postavljene ploče, mermerne ili gipsane, sa zlatotiskom na gipsanim i crno ili belo po mermeru, sa nazivima društava i udruženja, parolama ili mudrim izrekama. Očito da je služila različitim skupovima i namenama. Odmah iza i iznad podijuma je zategnut natpis na platnu: INTERPLANETARNO, SAMOINICIJATIVNO, NOMENKLATURNO DRUŠTVO, a ispod toga još: OGRANAK ISTOK. Ovo je već bilo nešto. Bolje zagledah lica na podijumu, mada je dim koji se podizao prema tavanici malo izobličavao sliku. Odmah sam prepoznao doktora Klasa, matemati-čara i specijalistu iz nebeske mehanike, profesora doktora Stevanovića sa opservatorije Beli kamen na Vidojevici, dok me lik predsedavajućeg, iako vrlo poznat, nije trenutno asocirao ni na jedno ime. Doduše, ispred je stajala pločica ali sa ove daljine se nije naziralo šta na njoj piše. Za govornicom, napravljenom premasivno, provirivao je čovečuljak sa belom kosom uperenom na sve strane, i očitom namerom da liči na Ajnštajnovu, za koga bih glavu dao da stoji na stoličici, ekstrapolirajući njegove vidljive dimenzije. Prebacih pogled na salu. U ne raskošnim, ali udobnim stolicama se nalazio, slobodno se može reći, cvet interplanetarne statističke kartografije, interdisciplinarci, egzoanalitičari svih sojeva, ,,obični'' matematičari, teoretski astronomi, istraživači praktičari i jedna grupa mlađih osoba, bronzanih lica i smelih ledenih pogleda, za koje je očito da su piloti kosmičkih brodova, iskusni vakuumovci, navikli na opasnosti koje krije ledeni ponor vasione. Videh tu i neka poznata lica na čijim brodovima sam putovao i delio dobro i zlo. Kapetan Kosta, mali rastom ali ljudina u srcu, koji se prvi spustio na trošnu površinu 13-te planete, nostromo Đordi specijalista za prevođenje brodova kroz Ortov oblak na krajnjim granicama sistema, odakle se Sunce ne razlikuje od svetlijih zvezda i još neki, sve prekaljeni zvezdani putnici i pustolovi. Ovde, na kraju sale u polumraku, niko nije obraćao pažnju na mene pa oslušnuh šta se priča za govornicom. U međuvremenu je ,,Ajnštajna'' zamenio široko građen čovek sa crnim gustim obrvama koje su se bahato raširile preko čela i na kraju se uvijale u šiljak pravo na gore prema vrhu slepoočnice. Tako karakterističan lik se ne zaboravlja i odmah se setih imena: Dikran Mardikjan doktor nebeske mehanike, vrstan matematičar, dopisni član Kornel univerziteta, počasni doktor filozofije na Itonu, redovni profesor katedri za astrodinamiku na domaćem univerzitetu, širokih interesovanja, član mnogih udruženja i foruma. Njegovo prisustvo još pojača utisak koji su na mene ostavila lica koja sam već prepoznao.

,,I samo postojanje jednog ovakvog tela ruši mnoge naše predstave i večne istine'' govorio je on, ,,i otvara pitanje klasifikacije ovog tela, kako u okviru Sunčevog sistema, tako i po pitanju same njegove prirode''. Tu još više načuljih uši jer se, očito, radilo o nekoj važnoj stvari. ,,Njegova velika gustina govori o zvezdanom poreklu, kao i zračenje u infracrvenom delu spektra, mada po masi od svega 2,23 posto Sunčeve, to teško da može biti zvezda.'' Tu je usledio niz podataka u prilog dokazivanja zvezdanog porekla nepoznatog objekta, ali i nekih koji su to isključivali. Nikako nisam mogao da odgonetnem o čemu se radi, koji je to objekat mogao da pobudi toliko interesovanje i okupi najučenije glave planete. Svakog dana se otkrije niz novih vansolarnih planeta i objekata druge vrste, ali je to postala rutina i trebali ste redovno da pratite razne biltene i elektronske cirkulare istraživačkih timova sa raznih univerziteta, pa da budete u toku i evidentirate ta otkrića. Profesor Mardikjan je u međuvremenu prešao ponovo na normalan jezik reči, a ne brojki:

,,Na osnovu poznatih parametara putanje, mase i brzine tela, matematičke simulacije nam govore da će ući u putanju oko dvadeset puta udaljeniju od sistema Pluton-Haron, te da će u vrlo ekscentričnoj, ali stabilnoj orbiti, zauzeti svoje stalno mesto u Sunčevom sistemu.'' Ma o čemu on to !? Kroz misli mi prohujaše slike svih mogućih katastrofa. Znači zato je to organizovano ovako tajno. Da se ne uznemirava javnost ! Koja je tu zavera ćutanja morala da se sprovede, da se ovakva vest ne pročuje u širim krugovima. Sledila je kraća priča o parčetu zvezde, koja je ko zna kakvom kosmičkom katastrofom razbijena i čiji je deo, polako se hladeći, dospeo u blizinu naše matične zvezde. Moguće je da se radi i o patuljastoj graničnoj zvezdi izbačenoj iz višestrukog sistema, tamo negde iz centra Mlečnog puta. Sa vrlo niskom površinskom temperaturom mogla bi se opisati kao crni patuljak mada će još milionima godina isijavati višak zračenja u svemir. Ukoliko bi se u vrlo bliskoj satelitskoj orbiti oko nje našlo neko telo, primalo bi dovoljno toplote za život bića prilagođenih na zrečenja u infracrvenom delu spektra. Profesor se neko vreme zadrža na opisivanju mogućeg dejstva novog tela na odnose među postojećim planetama – starosedeocima i opasnostima koje iz toga proističu po ljudski rod i njegove naseobine svuda po sistemu, od planeta, satelita velikih planeta, naseljenih unutrašnjosti asteroida i samostalnih zajednica na minijaturnim veštačkim svetovima. Po njegovim rečima stvari tu i nisu stajale tako loše. Pa čak i na protiv ! Mogla se tu izvući i neka korist. Mislio sam da će se tu zapodenuti oštra diskusija, međutim, kao da je to negde već prežvakano i zaključeno da nema opasnosti, pa se publika oglasi samo mlakim pljeskom poštovanja za, izgleda, već poznatu istinu. Glavni deo je tek nailazio. ,,No'', cenjeni profesor tu preteći dignu prst u vazduh, guste obrve, zajedno sa čelom, krenuše jedna prema drugoj u bezuspešnoj nameri da se spoje, i nastavi: ,,postoje zle namere našeg večitog protivnika, mrsko mi je da i izgovorim njegovo ime, da ovu zvezdu na umoru, putnika iz samog središta naše galaksije, označe kao trećerazrednu planetu na samom rubu našeg zvezdanog sistema i daju joj šarlatansko ime Lucifer, po nekom starom romanu ! '' Sada mi je već bilo sve jasno. Nakon razdvajanja jedinstvenog nomenklaturnog društva, jedinog ovlašćenog da katalogizira novootkrivene objekte u svemiru, na istočni, ortodoksni, ogranak i zapadni, mnogo slobodniji ali često i prenagljeniji u davanju ocena nekih pojava, dolazilo je do stalnih sukoba između njih. Ovaj, čiji sam gost trenutno bio, zadržao je više starog članstva, poznatih naučnika i stručnjaka. Drugi se više oslanjao na mladi kadar, na brzinu reagovanja i imao izraženu komercijalnu stranu u radu. Ne jedno istovremeno otkriće je pripalo njihovim članovima iz prostog razloga što su ga prvi prijavili, često ne izvršivši višestruku proveru kako je to predviđeno. Problem je, međutim, bio u tome što konačnu arbitražnu odluku donosi telo, inače formirano odlukom establišmenta nakon podele Interplanetarnog nomenklaturnog društva, vrlo korumpirano i kod koga naučni, često nisu bili i glavni argumenti. Uostalom kao i sva tela sastavljena od političara. Dva ogranka razbijenog društva su zadržala samo savetodavnu ulogu a preporuke su im vremenom sve manje uzimane u razmatranje. Kruže glasine da su neki članovi novog tela odigrali glavnu podstrekačku ulogu u raspadu starog jedinstvenog društva.

Profesor Dikran je na kraju preložio da se novi objekat okarakteriše kao zvezda, da se njegova orbita definiše po numeričkim elementima rastojanja i kretanja u odnosu na zajednički centar gravitacionog privlačenja dva tela, i da mu se da konzervativno ime SOL 2 . U tom momentu su u prednjim redovima otkrili uhodu iz zapadnog ogranka društva koji je celo vreme, mada vrlo perfidno, pokušavao da upadicama izazove raskol i zbuni govornike. Dok ga je obezbeđenje vuklo napolje, uz pogrdne reči prisutnih, vapaja ,,izdaja'', a bogami i neki bubotak kišobranom i savijenom fasciklom, reših da napustim eminentni skup. Dok sam stajao kod vrata, na podijum izađe neka uvažena starina koju dočekaše razbijenim aplauzom, očito još pod utiskom nemilog događaja od pre nekog minuta. Kad ovaj poče od metoda za otkrivanje ostataka novih i supernovih u udaljenim krakovima galaksije, izađoh u hodnik a zatim, ne videvši vratara koji je verovatno učestvovao u odstranjivanju uljeza, otključah ulazna vrata i skliznuh u mrak.

Smog se povukao, sinule zvezdice, stari prijatelj Mars se nekako stidljivo crveneo. Negde daleko i Sol 2, ili Lucifer, prema tome koja struja bude pobedila, kružio je oko Sunca, ili su kružili oko zajedničke ravnotežne tačke već kako ko na to gleda. Dok se u sali spremala strategija i vodila borba mišljenja, one na koje se to odnosilo su mirno sjale, kao što su radile i prethodnih milijardi godina kada nije bilo ljudi, i kao što će raditi narednih milijar-di kada ih više neće biti.

Ovo nije bio poziv za nas iz prve linije istraživača ali veče mi nije uzalud prošlo. Još jednom se videlo koliko se dragocenih naučnik-sati gubi zbog nesloge, politikanstva, sebičnosti. Optimisti mogu na to da gledaju sasvim drugačije: Koliki latentni potencijali mogu da se pokrenu u slučaju potrebe. Ipak, glavno je da se napreduje ! Nekad brže, nekad sporije. Postepeno ili u skokovima. Korak nazad pa opet napred, takva je priroda ljudskog društva. Dok su mi se misli već udaljavale od tema sa skupa, krenuh da potražim taksi.

(20.01.2006.)

vrh

 

SF Pisci

DO MESECA I DALJE

U SUSRET U SUSRET KOLONIZACIJI SVEMIRA

Lazar Komarčić  jedan od prvih srpskih sf pisaca

IZMEĐU LJUTE ZIME I ROŠTILJ LETA

Košmari (naše?) budućnosti

Rat svetova (2005)

Veliko okupljanje Trekijevaca