Poziv je bio delikatno maskiran u plavoj koverti, kao što je dobijamo za sudske pozive. Čak bi i Mile sa prvog sprata, inače bivši radnik Službe bezbednosti, sada u penziji ali jednako, ako ne i više, revnostan u špijuniranju dostupnih mu stanara zgrade, teško zaključio o čemu se radi. Na poleđini nije bilo adrese primaoca a na prednjoj strani poštanskog žiga, što upućuje na to da je donesen i spušten u sanduče svojeručno od pošiljaoca. Otvorih kovertu koja je samo nemarno zatvorena uvučenim poklopcem, da otkloni svaku sumnju verovatno, i na običnom, malo krem peliru, otkucano na kompjuteru sitnim slovima pisalo je: Tihomir Ilić – lovac kometa i malih planeta – lično. Nije bilo zaglavlja ali je pri dnu bio pečat sa bledim otiskom:

Int.plan.sam.in.nom.dr. Šta li bi to moglo biti ? Umesto moje prave titule opisano je moje najveće interesovanje i omiljeni hobi. Za njega su, doduše, vezani i moji najveći amatersko-osmatrački uspesi. Ne jedna mala planeta nosi ime koje sam joj dao, kao što je Tiha III , Ilinka , Laki i Milica od većih, kometa Blam i još desetak manjih objekata koji još nemaju ime, ili su toliko mali da ga neće ni dobiti, već samo oznaku iz kataloga sa koordinatama. Najveći uspeh mi je svakako Milica, inače kamena gromada od 35 kilometara čija će se putanja kroz 3200 godina dodirnuti sa Zemljom, ukoliko ova tada još bude na svom mestu, za koji sam dobio Specijalnu povelju prvog stepena za amatere otkrivaoce malih planeta, od Galaktičkog korpuskularnog statističkog zavoda. Za razliku od toga, omraženo mi talasističko, konkurentsko udruženje istog naziva, tvrdilo je, da je Milica otkrivena još pre 42 godine na fotografskim pločama njihovog člana Berlina Fratelija, pa u njihovim katalozima nosi naziv Frato - po otkrivaocu.

Elem, na sredini papira, između naslova na vrhu i bledog pečata na dnu, stajao je poziv: Molimo Vas da dođete na vanrednu sednicu društva radi važnih konsultacija !!! I ništa više, pa mi propade nada da ću saznati detaljnije o kom se društvu radi. Prema škrtim naznakama iz naslova i sa pečata, verovatno je reč o lokalnom udruženju astronoma amatera kakvih je bilo na stotine, a nicala su kao pečurke posle kiše, nakon otkrića svake nove planete u našem i sistemima okolnih zvezda. U tom uverenju me je podržala adresa održavanja: Donje Međurovo, Ulica baštenska bb . Omladinsko udruženje astronoma amatera sela traži potvrdu svog rada od poznatog istraživača – nije nego ! Nemam važnija posla !

Pogledah na sat, zakasnio sam na večernji orbitalni let za panoramsko razgledanje 17-og svetskog čuda, gigantskog lansirnog tornja izgrađenog na Tibetu. Visine 2o kilometara i prečnika kružne osnove molekularne rešetkaste konstrukcije od skoro 40 kilometara, pružao je impresivnu sliku, naročito pri pogledu iz svemira. Ali da ne bi zauzimao mesta na već prenatrpanoj Zemlji, sagrađen je na paralelnoj bliznakinji udaljenoj od ove naše za jednu piko veličinu stvarnosti, te nije vidljiv golim okom. Problem je rešen upotrebom specijalnih naočari raznobojnih stakala, kao u stereo bioskopima i osmatranjem sa tačno izračunate udaljenosti iz svemira. Udaljenost je određena desetim delom milimetra, a kako je to povezano i sa individualnom frekvencijom svakog pojedinog oka, dešavalo se da pojedinci ni iz sto letova ne ugledaju veličanstvenu strukturu. Zlobnici su čak potpuno negirali njeno postojanje, što je apsurdno s obzirom na stotine uspešnih poletanja dnevno, ali iznošenje njihovih, inače vrlo dobro fundiranih, argumenata i dalja rasprava bi nas odvela u neka filozofska objašnjenja i pravce koji su i sami tako rasplinuti i teško dokazivi, pa čak i teško objašnjivi da bi nam oduzeli previše vremena. U svakom slučaju, to nije ništa smetalo kosmičkoj turističkoj industriji da cveta i ostvaruje veću dobit od one koju donosi lansirni toranj.

Dakle, pošto je to propalo, uključio sam veliki holovizor na sred sobe, od čije visoke sofisticiranosti nije bilo neke koristi, zbog male površine po kojoj bih trebao da se krećem ne utičući na gledani program. A i repertoar nije bio nešto. U modi su bile neuverljive kosmičke drame i stare serije sa Divljeg zapada. U nekim takvim događajima sam i sam učestvovao pa su mi snimljene epizode delovale ili previše mlake ili previše krvoločne, a u prikazivanju starih vestern serija se otišlo tako daleko u prošlost da se trenutno prikazivala Bonanca pa čak i neke crno – bele serije sa početaka kinematografije. Politički forumi su mi bili ogavni. Za partiju golfa je takođe prekasno, pravi momenat je jutro, gde se još oseća svežina noći, oprano nebo se cakli, atmosfera puna kiseonika i ozona od kratkog nevremena, a sa trave već nestaje rosa. Uzdahnuh. Veče je izgledalo neperspektivno kako se samo može zamisliti.

Opet uzeh ono parče pelira. Konačno, šta me košta da izigravam Deda Mraza i učinim ljudima uslugu svojim prisustvom. Samo, da vidimo gde je to ? Plan grada mi je dosta toga rekao ali ne i sve. Zapadno od centra desetak kilometara, ni u prvoj zoni a ni na periferiji. Možda je najbolje uzeti taksi i ne misliti o ulicama, semaforima i pešacima. Obukoh se toplije jer je uveče još znalo da zahladi i spustih se stepeništem sa petog sprata (lift kao i obično nije radio) u rano proletnje veče. Odmah sam stavio tampone u nozdrve jer je pretila opasnost da se ugušim u trenu, i pogledah oko sebe. Ulični lampioni su probijali gustu maglu i kroz grane platana osvetljavali koncentrične isprekidane linije kao kada Severnjaču slikate sa dugom ekspozicijom. Najbliža taksi stanica je na tri skretanja odavde pa stadoh na trotoar da zaustavim neki koji bude prolazio. Kao za inat, ni žive duše, ni auta a kamoli taksija. Nije bilo kiše a na licu su mi se hvatale kaplje kao masne mrlje. Šešir poče da me steže, kao da se i on namokrio pa počeo da se skuplja. Skoro da se pokajah, kad jedan auto sa žutim natpisom na neosvetljenoj tabli kliznu kroz mrak. Dovoljno mu je bilo što sam se prenuo iz one ukočenosti, da pročita namere potencijalne mušterije. U apsolutnoj tišini, kao da je magla prigušivala i zvuke, zaustavi i otvori vrata prema sedištu dijagonalno iza sebe. Papirnatom maramicom sam brisao masne gromuljice čađi sa lica i vrata, a auto krete.

,,Imam filter, reče čovek ne okrećući se, mož΄ se diše˝ i pokaza rukom na proreze u visini glave gde je bila pločica sa natpisom „air condition” . Pogledah prema njemu. Leva strana je odmah iza prednjeg sedišta imala pregradu dok je iza suvozačevog sedišta bilo otvoreno. Video se samo malo, umorni ali dobroćudni profil taksiste koji je, čini se, gledao u volan ili između njegovih ručki u instrument tablu. Kao da je bilo najmanje važno gde idemo. Zato, kad se malo raskomotih, rekoh adresu što sam je zapamtio sa papirića, na šta on samo kimnu: „Aaaa” što je trebalo da znači da mu je mesto poznato, i ne menjajući brzinu nastavi vožnju. Erkondišn je stvarno radio, ali ne regulišući temperaturu, već pročišćavajući vazduh. Upravo mi je ta funkcija i bila potrebna. Izvadih tampone i udahnuh punim plućima. Malo metalnog ukusa, malo na prašinu ali neuporedivo boljeg oseta nego napolju.

Centar smo obišli odozdo, kroz tunel koji je vodio ka izlazu iz grada, bez semafora i raskrsnica. Nije imalo šta da se vidi. Svetlo kao da se štedelo, ili je i u tunel prodrla magla i priguši-vala ga. Nisam ni primetio kada smo izašli. Možda zato što smo dugo išli ispod nekog nadvožnjaka a kada smo skrenuli sa glavnog puta već smo bili u prigradskom naselju, gde je svetlo i onako retko ili polomljeno. Kuće su se polako spuštale i samo je tu i tamo štrčala po koja, ružno glomazna u tom skromnom kraju. Na malom ukrštanju sa sporednim drumom, nakrivljena tabla sa nazivom mog odredišta je pokazivala pravo dalje, ali taksista samouvereno skrenu desno. Nekada je i tu, skoro sigurno, bio asfalt a sada je samo razbacani, krupni šljunak podsećao na bolja vremena. Šofer je pažljivo obilazio nevidljive rupe, balansirao na ivici pravih provalija dok se ne zaustavi pred kraj uličice i ugasi auto.

Začuđeno se osvrnuh oko sebe. Zadnje ulično svetlo smo ostavi-li pre pedesetak metara, u skoro potpunom mraku se nazirala ograda sa crnom kapijom od kovanog gvožđa, čije su uspravne šipke virile iz blata kao da decenijama nije otvarana. Okrenuh se taksisti koji je brisao šoferšajbnu iznutra:

,,Sigurni ste da je to...'' ali mi ne dopusti da završim, očito dobar poznavalac psihologije svojih mušterija:

,,Ništa ne brinite ovo je miran kraj'', a kad vide da ga gledam bledo, dodade:

,, To vam je ta kuća'' i pokaza na ogradu ispred. Dadoh mu napojnicu i on brekćući i tražeći siguran prolaz, kao nostromo u luci, otkrivuda nazad.

Kad nestade na onoj zadnjoj raskrsnici, nastade još veća tama. Malo zažmurih, da mi se oči priviknu, i osmotrih bolje gde se nalazim. Široka, ciglom zidana pa malterisana ograda, sa kratkim tarabicama od gvožđa između povisokih stubova, protezala se daleko, kao tri-četiri prosečna placa. Sa unutrašnje strane su posađene tuje, gusto pa još sečene i potkresane. Pogled nije mogao da probije tu barijeru. Ipak, posle hodanja duž ograde, otkrih malu gvozdenu kapijicu, nadsvođenu polukružno zidanom ciglom. Blagi pritisak na kvaku i uz neznatni škriput se otvori ka stazici od betonskih ploča, između kojih su provirivali busenovi trave. Kuća na kraju staze niska, kao da je nasipanjem delimično zatrpana pa je ispred ulaza imala i jedan stepenik naniže. Niz prozora prema dvorištu, sa spuštenim roletnama koje su sprečavale vidik, ali je pri dnu na nekoliko mesta provirivala sivkasta, svuda ista svetlost, što je ukazivalo da se radi o istoj prostoriji ili nekom hodniku.

Priđoh tamnim hrastovim vratima, kojima su gvozdene šine nadovezane na masivne šarke i prikucane metalnom klinovima, davale težak, okovani izgled, i blago kucnuh na ukrasni zvekir. Ništa se ne dogodi. Pažljiviji pogled otkri malter oko ragastova vrata koji nije bio okrečen kao ostatak zida, što govori o relativno skoroj promeni vrata a onda, ispod lista bršljana, ugledah i zvono. Nisam stigao da ga pritisnem a vrata se otvoriše. Čikica, malo poguren, kukastog nosa, ali sa vitalnim sjajem u očima, nije nimalo bio iznenađen i malo teatralnim pokretom ruke me usmeri unutra:,,Ovuda''.

(20.01.2006.)

vrh

 

SF Pisci

DO MESECA I DALJE

U SUSRET U SUSRET KOLONIZACIJI SVEMIRA

Lazar Komarčić  jedan od prvih srpskih sf pisaca

IZMEĐU LJUTE ZIME I ROŠTILJ LETA

Košmari (naše?) budućnosti

Rat svetova (2005)

Veliko okupljanje Trekijevaca