|
5. april. 2008.
*** Veoma je interesantno da i danas na Internetu ima jako malo informacija o ovom događaju, iako se desio čitavih 50 godina pre napada 11. septembra na World Trade Center (WTC). Incident se dogodio 28. jula 1945. godine, jednog običnog, naizgled mirnog i sunčanog jutra u najvećem gradu Amerike. U to vreme, čitava zemlja je bila u napetoj fazi isčekivanja, jer je rat u Evropi već bio završen (9. maja), a Amerika se pripremala za bacanje nuklearnih bombi na Japan čime se očekivala kapitulacija Imperije Izlazećeg sunca i kraj rata (2. septembra).
Jedan od mnogih koji su pružali svoj doprinos u naporima zemlje za okončanje rata bio je i potpukovnik avijacije Bill Smith, odlikovani pilot koji ječitavog rata za Američku vojnu avijaciju (US Army Air Force) leteo na B–17 "Letećoj tvrđavi". Neposredno po povratku iz Evrope, Smith je određen da učestvuje u rutinskom letu kojim je trebalo da preveze jedan avion tipa B–25D "Mitchell" iz Bedforda, u državi Massachusetts, do Newarka, u New Jerseyu. Bombarder, sa oznakom "Army 0577", imao je nadimak "Old John Feather Merchant", a ovog puta je dobio status VIP transporta. Smith je trebalo da u Newarku pokupi jednog visokorangiranog oficira i odleti s njim do Vojne vazduhoplovne baze Sioux Falls u Južnoj Dakoti. B–25 je bio dvomotorni bombarder srednje veličine, mnogo manji od onog na kome je Smith leteo u Evropi, ali samo jedan od mnogih sličnih koji su u velikom broju korišćeni tokom rata. Kao pomoć u ovom letu, Smithu je bio dodeljen potporučnik Christopher Dometrovich i drugar jednog mehaničara iz Mornarice, pod imenom Albert Perna. Perna je zamolio da ga povedu do Brooklina, gde je nameravao da se pridruži roditeljima koji su oplakivali smrt drugog sina i njegovog brata koji je nastradao u akciji na Pacifiku. B–25 je okončao svoju sudbonosnu misiju nešto pre 9 sati ujutro, nalazivši se južno od New Jeseyja. Nakon nepunog sata leta, Smith je dobio upozorenje Gradskog aerodroma u Kvinsu (danas je to aerodrom LaGuardia) da je grad pokriven debelom maglom. Kontrolor sa aerodromskog tornja je zloslutno raportirao: "Nismo u stanju da vidimo vrh Empire Statesa. Predlažemo vam da sletite ovde." Iako je potvrdio prijem poruke, Smith je rešio da je ignoriše i tražio odobrenje za nastavak leta ka Newarku. Avion je bio vrlo blizu LaGvardie, ali izgubljen u gustoj magli koja je smanjivala vidljivost. Letačka pravila su zahtevala da avion iznad grada ostane na visini od najmanje 2.000 stopa (610 m), ali se Smith spustio na polovinu te visine nadajući se da će moći da ugleda zemlju. To bi sigurno i uspeo, ali je pilot pogrešno procenio svoju poziciju i uskoro prestravljen otkrio da se njegov avion nalazi okružen betonskim kanjonom gradskih oblakodera. Uskoro je zvuk motora na visokim obrtajima, koji se odbijao od fasada, počeo da privlači pažnju stanovnika. Oni koji su radili na višim spratovima zgrada znatiželjno su otvarali prozore i užasnuti posmatrali redak prizor aviona koji leti ispod njih i koji se prebacuje s krila na krilo, u poslednjem trenutku izbegavajući prepreke. Jedan od očevidaca je bio i pukovnik Avijacije Frank Covey, koji je kroz prozor svoje sobe u hotelu "Biltmore" posmatrao pomahnitali avion. Sa nevericom je gledao kako kako je teški bombarder za dlaku izbegao zgradu New York Central Officea, ne leteći više od 22–og sprata.
Avion je leteo duž gradskih avenija, prateći poznatu 42. ulicu, i iznenada, u blizini raskrsnice sa 5. avenijom, skrenuo na jug. Taj zaokret se pokazao kao koban, jer je doveo zahuktalu mašinu pravo ispred severne fasade najviše zgrade na svetu. Stan Lomax, lokalni sportski novinar iz radio–stanice WOR, upravo se vozio na posao kada je začuo zvuk propelera približajućeg bombardera. Kako je kasnije pričao, otvorio je prozor svog "Forda" i iz sveg glasa urlao: "Penji se budalo, penji se!" U poslednjim trenucima svog života, potpukovnik Smith je ugledao džinovsku siluetu Empire State Buildinga kako izranja iz magle. Gurnuvši ručice za gas do kraja, u očajanju je pokušao podigne nos svog "Mitchella", ali razdaljina je bila premala. U 9:49 B–25 se konačno zabio između 78. i 79. sprata nebodera, nekih 295 metara iznad tla. Tom prilikom je leteo brzinom od 320 km/h, usled čega se čitava zgrada propisno zatresla iz temelja. Usled velike brzine eksplodirali su rezervoari goriva na avionu, stvarajući vatrenu loptu prečnika 30 metara, dok su zapaljeni benzin i ulje cureli niz fasadu. Vatrena stihija se proširila i po unutrašnjim hodnicima, stvarajući požare pet spratova niže. Sudar je stvorio otvor širok oko 5,5 metara i visok oko 6 metara na onoj fasadi zgrade koja je okrenuta ka 34. ulici. Iako je glavno razaranje bilo između 78. 79. sprata, jedan motor je upao u jedan od liftovskih šahtova i prouzrokovao veliki požar u prizemlju. Drugi motor je proleteo kroz zgradu, i srušivši 7 zidova pao na krov jedne trinaestospratnice sa druge strane ulice, gde je izazvao novi požar. Ostali teški delovi, uključujući stajni trap, izazvali su još oštećenja na Empire Stateu i ubližnjim zgradama, dok je Stan Lomax izjavio da je video veliki deo krila kako je bio katapultiran niz Madison aveniju.
Uskoro je narod počeo da se skuplje u podnožju, da bi izbliza video oštećeni neboder. Prema izveštaju Waltera Danielsa iz "New York Timesa", "Narod je osetio da se radi o nesreći. Svi su trčali ka Petoj aveniji." Pobesneli plamen se probijao kroz pramenove magle koja je sprečavala okupljenu masu da vidi šta se stvarno dogodilo 300 metara iznad njihovih glava. Međutim, kada su zapaljeno gorivo i usijani ostaci aviona i zgrade počeli da padaju odozgo, svetina se povukla i potražila zaklon ispod okolnih zgrada. Nakon napada na Perl Harbor 1941. i dugih godina ratnih razaranja, za većinu je bilo logično da pomisle da se ovde radi o avionskom napadu Japanaca. Kako je kasnije novinarima objasnila Doris Pope, jedna od zaposlenih u zgradi: "Tog dana, baš kada smo se pripremali za kafe–pauzu, čuli smo prvo zastrašujuću buku, a zatim osetili udarac od koga se zatresla čitava zgrada... Kada smo pogledali kroz prozor sa našeg trećeg sprata, videli smo da komadi metala padaju na ulicu. Odmah smo svi pomislili da je Njujork meta bombardovanja." Još jedan svedok nesreće je bio i Donald Maloney, 17–godišnji medicinski tehničar Američke obalske straže. On se baš nalazio u kupovini u blizini, kada je video kako avion udara u soliter. Odmah je otišao na kasu i povikao: "Dajte mi morfijum, špriceve, igle, i svu prvi pomoć! Ovo je hitno!" Maloney je zatim otrčao u Empire State Building i počeo da pruža pomoć unesrećenima. Najveća pomoć je trebala na 79. spratu, gde su se nalazile kancelarije Nacionalne katoličke konferencije. Tog subotnjeg jutra, tamo je bilo prisutno oko 20 ljudi. Većinu su činile mlade žene, koje su organizovale pomoć ratnim stradalnicima. Šest devojaka je na licu mesta nastradalo na svojim radnim mestima, a više njih je izgorelo pokušavajući da se spasu bežanjem. Jedna žrtva je bila i novinarka koja se, saterana u ćošak, bacila kroz prozor. Ipak, nekoliko zaposlenih se spasilo od plamena pobegavši na vreme vatrogasnim stepenicama u više delove zgrade.
Pored tragičnih smrti, desetine ljudi je ipak uspelo da izbegne tragičnu sudbinu. Jedna grupa od 60 ljudi, žena, i dece se tog dana nalazila na vidikovcu na 86. spratu u momentu kada je B–25 udario u neboder. Debeli sloj dima od vatrene stihije ispod njih ubrzo je napunio prostoriju i počeo da ih guši. Vodiči nisu mogli da pronađu ključeve od staklenih vrata koja su odvajala balkon od spoljnjeg prostora, ali su se ubrzo setili i slomili staklo, čime su otvorili put svežem vazduhu. Zatim su se protivpožarnim stepenicama spustili 86 spratova niže, u sigurnost. Kada su bili na 80. spratu, mogli su jasno da čuju sablasno udaranje u zidove i krike ljudi zarobljenih unutra. Na tom spratu su bile kancelarije Daniela Nordana i njegovog pomoćnika Arthura Palmera. Kasnije se Nordan prisećao: "Bili smo odbačeni tri stope u vazduh i bačeni na pod – bio sam siguran da su nas Japanci pogodili bombom." Njih dvojica su pokušali da se probiju do sigurnog hodnika, ali zbog plamena koji je nastao samo sprat ispod njih nisu mogli da prođu. Tamo su naišli na jednu ženu koja je vozila lift, gadno opečenu. Poveli su je sa sobom, a oni su uz pomoć čekića uspeli da probiju neke zidove i dočepaju se stepenicama koje vode ka slobodi. I pored početne jačine, vatra se za oko 35 minuta sama ugasila, ostavivši za sobom ugljenisane ostatke. Ubrzo je na mesto nesreće stigao i gradonačelnik La Guardia, koji je i pored svoje pozamašne težine uspeo da se peške popne do 79. sprata. Kažu da je kada je video šta se dogodilo počeo da viče: "A govorio sam Armiji da ne treba da lete iznad grada!" Kasnije je gradonačelnik odlikovao Donalda Maloneya za hrabrost koju je pokazao tog tragičnog jutra. Još jedan 17–godišnjak je slavljen zbog svoje preduzimljivosti, a to je bio student iz Bruklina, Herbert Fabian, koji je spasao 20 ljudi iz lifta koji se zaglavio između 30. i 40. sprata. Konačan bilans tragedije je bio 14 mrtvih i 26 ranjenih. Među nastradalima su bila trojica avijatičara i 11 zaposlenih u zgradi. Telo nesrećnog stopera Alberta Perna je pronađeno dva dana nakon nesreće na dnu jednog liftovskog šahta, dok su tela dvojice pilota izgorela do neprepoznatljivosti. Nesreća je izazvala štetu od milion (tadašnjih) dolara, ali su za manje od 3 meseca radnici uspeli da saniraju štetu.
Nesreća je bila užasno teška, ali je mogla da bude i gora. Relativno mali broj nastradalih je najviše uzrokovan time što se nesreća dogodila u subotu, kada je radilo samo nekoliko firmi i kada je samo oko 1.500 zaposlenih bilo u svojim kancelarijama. Normalnim radnim danom, u Empire State Buildingu se nalazilo oko 15.000 zaposlenih, a raskrsnicom 34. ulice i Pete avenije svakog dana je prolazilo oko 40.000 automobila i više od četvrt miliona pešaka. Smrtni bilans je mogao da bude i tragičniji da je avion slučajno nosio bombe ili više goriva, ili da je u pitanju bio neki veći model koji bi napravio veću štetu. Srećom, ovaj bombarder je bio na skoro minimumu svoje težine. E sad, kao i mnogim drugima, i meni je bilo nejasno kako to da je Empire State Building pretrpao tako malu štetu, a World Trade Center se onako spektakularno srušio. Pokušaću da to objasnim. Kao prvo, energija udara u zgrade se razlikuje za više redova veličine. B–25 je u trenutku sudara bio težak oko 9.760 kg i leteo je brzinom od oko 320 km/h. Kinetička energija koju je posedovao u trenutku udara je iznosila oko 40 miliona Džula. S druge strane, tornjeve–blizanci WTC su pogodili avioni tipa Boeing 767, koji su leteli dvaput brže i bili 15 puta teži od B–25. Energija udara dva aviona se kretala od 2,6 do 4,1 milijardu Džula, što je 60 do 100 puta više od energije koju je tragičnog dana apsorbobao Empire State. Čak je i ova procena ublažena, jer nije uzela u obzir energiju oslobođenu eksplozijom goriva, kojeg je u Boeinzima bilo mnogo više nego u skoro praznom B–25. Veća kinetička energija omogućila je avionima 767 da se dublje zabiju u tornjeve nego što je to uradio bombarder sa Empire Stateom. Najveći deo udara B–25 apsorbovala je fasada zgrade, dok je unutrašnja struktura doživela samo manja oštećenja. Međutim, prilikom udara 767, avioni ne samo da su napravili tunele kroz spoljašnjost zgrada, već su napravili i ogromnu štetu u unutrašnjosti svakog od blizanaca.
Ali i pored navedenog, svakako da sam udar nije dovoljan da objasni rušenje World Trade Centera. Fatalni faktor su zapravo požari koje su izazvale eksplozije rezervoara sa gorivom. Maksimalni kapacitet rezervoara 767 je oko 35 puta veći nego B–25D. Avion koji je udario u Empire je imao skoro prazne rezervoare, dok su rezervoari 767 bili skoro maksimalno popunjeni. Vatra u Empire States Buildingu je brzo progutala gorivo koje se zapalilo u unutršnjosti, dok je gorivo u WTC zahvatilo nekoliko spratova i gorelo mnogo duže. Takođe moram reći i da je vrsta goriva odigrala svoju ulogu. B–25 je koristio tzv. avgas, visikooktanski benzin koji i danas koriste klipni avioni. B–767 koristi Jet–A, derivat kerozina koji koriste savremeni komercijalni mlazni avioni. Takvo gorivo oslobađa mnogo višu temperaturu nego benzin, te je požar u WTC bio mnogo žešći nego onaj u ESB. Ono što je dalje pogoršalo situaciju su bile dimenzije rupa koje su nastale na fasadama tornjeva. Generalno, vatra u unutrašnjim odajama koristi kiseonik koji se nalazi u njima i najviše utiče na snagu i obim požara. Međutim, poderotine na fasadi su dozvolile ulazak svežeg vazduha i to je podstaklo širenje vatre i paljenje i onih materijala kojima treba viša temperatura. Oštećenja na fasadama WTC su bila mnogo veća nego ona na ESB, što je omogućilo ulasku mnogo više vazduha i razgorevanje većeg požara. Takođe, nije zanemarljivo što je vazduh u Empire Stateu bio vlažan zbog okolne magle, te je možda umanjio širenje vatre kroz unutrašnjost. Takođe, noseća struktura zgrade Empire States je izgrađena od armiranog betona, gde su noseće čelične šipke armature zaštićene betonom debelim 20 santimetara. Ta masa je bila odličan izolator i zaštitila je noseći čelik od vatre. Za razliku od toga, WTC je bio zaštićen laganim sintetičkim izolacionim namazima. Ta izolacija je prilikom udara 767 jednostavno bila oduvana sa strukture WTC, ostavljajući armaturu i međuspratne konstrukcije izložene razarajućoj vatri. Čak se i tip konstrukcije Empire State Buildinga pokazao kao bolji: čitava zgrada je napravljena tako da je svaki sprat imao nezavistan sistem hlađenja i grejanja, šahtovi liftova i instalacija su imali debele betonske zidove, protivpožarne pregrade su odvajale svaki sprat i svaku sobu na svakom spratu, a protivpožarne stepenice su sprečavale prodiranje dima ka višim spratovima. Sve to je umnogome otežavalo vatri da se širi van inicijalnog prostora. S druge strane, WTC je imao velike i otvorene prostore koji su odgovarali zakupcima ali su se pokazali kao jako zgodni za naglo širenje ubistvene vatrene stihije. Štaviše, zbog smanjivanja troškova, sistem za zaštitu protiv požara je bio redukovan, te su avioni presekli većinu vodovodnih cevi i prekinuli dovod vode u protivpožarne prskalice. Iz svih navedenih razloga, i danas ESB spada u sam vrh najsigurnijih selitera u svetu kada su požari u pitanju. Udar aviona od 1945. godine nam pruža interesantan uvid i u napad na Pentagod 11. septembra. Obe građevine su napravljene od armiranog betona, korišćenjem sličnih metoda i materijala, mada je Pentagon dodatno osiguran od mogućnosti napada. Jedan podatak se često koristi u promociji konspirativnih teorija (ima toga i u USA!), a to je veličina rupe koji je Boeing 757 napravio na zgradi Pentagona. Iako 757 ima raspon krila od 38 metara, pristalice određenih teorija navode da je rupa u zidu bila samo 4,5 × 20 metara. Isto to bi mogli da kažemo i za udar u Empire State Building, gde je avion raspona krila 20,5 metara napravio rupu od samo 6 metara u prečniku.
Oba aviona su napravila štetu prema svojoj veličini i strukturi materijala od kojih su bile napravljene fasade. Najveća masa aviona je koncentrisana u trupu, unutrašnjoj konstrukciji krila, i gondolama motora. Ti delovi aviona imaju najveću prodornu moć prilikom sudara, tako da su veličine ulaznih rupa u Empira State i Pentagonu u skladu sa dimenzijama trupa i gondola motora B–25 odn. B–757. Spoljnje površine krila i repa imaju mnogo lakšu strukturu i sadrže uglavnom prazan prostor i lagane materijale. Prilikom sudara sa debelim zidovima od kamena ili betona, te lagane aerodinamične strukture se jednostavno raspadnu. Sudari najčešće stvaraju udubljena oštećenja na površini i male, lokalne rupe, ali lagane strukture letilica uglavnom nemogu da probiju zidove armiranog betona. Proučavanja oštećenja obeju zgrada iz blizine pokazala su postojanje tragove oštećenja koje su napravili sudari krilima. Nakon sudara 1945. godine, pravila letenja iznad New York Cityja su pooštrena a Armija je zahtevala dodatne treninge za pilote koji se prebacuju na domaće letove nakon angažovanja u borbama. Ubrzo nakon popravki nebodera, prvi zakupci su počeli da se vraćaju u svoje prostorije, a katolička zajednica i danas ima prostorije na 79. spratu. I taman kad sam pomislio da je ova zanimljiva priča gotova, pronašao sam podatak da se skoro identična situacija dogodila manje od godinu dana kasnije, u martu 1946. godine. Tada je mali dvomotorac Američke obalske straže, u pokušaju da jednje subotnje noći po magli sleti u Newark, ponovo udario u 58. sprat ali ovog puta jedne visoke zgrade na Wall Streetu. Tom prilikom je poginulo svih četvoro putnika malog aviona.
Nesereća se desila za vikend i noću, kada je zgrada bila prazna. Jedino su u njoj bili čuvar banke na prvom spratu i jedan mornarički oficir koji je čuvao menjačnicu na 36. spratu. Avion se zabio u zgradu, ali su krila i motori ostali da vise van, što govori o maloj brzini letilice. Ova zgrada od 70 spratova, ranije poznata kao Bank of Manhattan Trust Building i jedno kratko vreme najviša zgrada na svetu, a danas je to slavna Trampova zgrada, koju često viđamo i na našoj TV. Ali ni Amerikanci ne uče na svom iskustvi, već se s gađanjem solitera po Njujorku nastavilo i kasnije. Velika zvezda bejzbola iz "New York Yankeesa", pičer Cory Lidle i njegov instruktor letenja Tyler Strange, leteli su East Riverom 11. oktobra 2006. godine ali su se brzinom od 185 km/h zabili u zgradu Belaire Apartmentsa. Lidle je bio vlasnik malog jednomotorca "Cirrus SR20", ali je ostalo nepoznato ko je upravljao i šta se tačno događalo u avionu. Tom prilikom je bio povređen 21 stanovnik, uglavnom od požara koji je nastao. (28.04.2008.)
|
U 30 000 godina do rođenja Hrista vreme je sporo teklo, a život se malo menjao. Ipak, bilo je nekih otkrića i novih saznanja na kojima se zasniva naše današnje znanje. Hronologija otkrića Kratka hronologija astronomije Hronologija otkrića - od starog veka do danas u S.sistemu je
pronađeno preko 70 velikih tela....
|
