|
Međunarodna ekspedicija Davne 1999. godine ili što bi se reklo još u prošlom veku imao sam sreću da vidim nešto tako fascinantno kao što je totalno pomračenje Sunca. Naravno da sam i pre toga o tome čitao i gledao po pisanim i elektronskim medijumima o tome no tada u Balčiku u Bugarskoj na obali Crnog mora sam počeo da razumem one koji sebe nazivaju „zavisnicima od eklipse“. Tada sam delimičmo i ja postao deo tih fanatika i već od tada počeo sam maštati o odlasku u Tursku za sedam godina. Ta tema se godinama provlačila u našem društvu u nekim neobaveznim razgovorima ali nekako posle ove polsednje nove godine stvar se počela zahutavati iz dana u dan. Ja sam rešio ići pa taman da to moram sam uraditi. Počeo sam aktivno da vrbujem ljude u društvu i da zovem prijatelje sa ovih prostora da mi se pridruže u avanturi nazvanoj totalitet. Bilo je puno prijavljivanja pa otkazivanja i broj se iz dana u dan menjao. Negde pred sam kraj puta se iskristalizirao broj od 17-oro jahača eklipse. Sada bi bilo red da ih ukratko i predstavim. Iz Hrvatske su bili Bobo, Martina, Kim i Petra. Iz Italije Elena, Cinzia i Frančesko, a sve njih je dovela naša Tanja koja sa njima studira u Bolonji astronomiju. Pored naše Tanje koja je u stavri deo makedonskog tima iz Makedonije su bili još i Biljana, Andreja, Darko, Toni, Dejan, Martin, Branko, Sašo i autor ovih redova, Radan. Polako ali sigurno smo se skoro u zakazano vreme našli ispred kombija i ako se izuzme to što je Sašo zaboravio pasoš pa se morao vraćati sve je ipak teklo po planu i kasnili smo u polasku samo 15-ak minuta što je po meni bilo sasvim OK. Krenuli smo na put preko Sofije, pa Plovdiv i dalje na prema graničnom prelazu kod Svilengrada. Sa nama su bili dva šofera i to su Ramiz kao košofer i glavni šofer i vlasnik agencije (Kamelijaturs) koja nam je organizirala ovo putovanje, Zoran. Oni su moram odmah reći svoj posao izvršili na najbolji mogući način. Stajali su na svaki naš zahtev, a bogami bilo ih je nekoliko koji su njima bili verovatno čudni tj da se slika zalazak Sunca ili Meseca. No vratimo se našem putu. Iz Skoplja smo krenuli sa oblacima iznad naših glava, a već kroz Bugarsku nam se počelo razvedravati i već na Bugarsko-Turskoj granici se potpuno razvedrilo i nekako kao da nas je Turska simbolično dočekala sa svojim obeležjem na nebu. Prekrasan pogled mesečevog srpa sa Venerom iznad njega nije mogao proći a da se to ne registruje i fotoaparatima. Ne smem zaboraviti i obavezan običaj kada putujete kroz Bugarsku da će vas momci plavom pljačkati celim putem bez ikakvih raloga. O njihovoj službi na granici i da ne pričam. Reketarstvo je blaga reč za ono šta se tamo dešava. A oni će skoro u Evropu. Da se ubiješ od muke. I Turska nije puno bolja ali je za nijansu suptilnija ali otom potom. Ako putujete Turskom nemoj da ste slučajno prešli 1 km/h više jer bi to moglo da vas košta oko 150 evra.
U nedelju ujutru smo stigli do trajekta i ubrzo potom do Troje gde smo proveli dva sata a planirali jedan sat. Po meni ništa naročito ali eto i to smo videli. Drveni konj ofarban u neku simptomatichnu kaki braon boju. Možda neko to voli, ja ne pa sam zato potpuno nemerodavan bilo šta o tome pričati.
Posle Troje čekao nas je dug put do Kušadasija i vidi čuda. Baš u tom momentu nam je Sunce zalazilo na pučini. Zamolili smo šofera i on je stao na potpuno zabranjenom mestu i svi koji su imali aparate su istrčali iz kombija ko padobranci i ubrzano hvatali kadrove jer smo imali nepunih dva tri prečnika Sunca nad horizontom. Operacija je bila uspešna i ima tu puno lepih slika ali je zeleni bljesak izostao. Posle ove fotosesije smo otišli u hotel Panorama u Kušadasiju koji je lepo hotel samo je malo visko za ići pešice. Sutradan smo otišli do Efesa koji je tu odmah pored Kušadasija i tu
se zadržali opet oko sat vremena više od planiranog. Eh da je tada neko
prodavao vreme bogami dobro bi se opario. Posle Efesa krenuli smo ka Pamukkaleu koji se nalazi blizu grada Denizli. E sa Pamukkaleom je druga priča. To je prirodan fenomen koji je zaista impesivan i stvarni je vredelo videti ga i toplo ga preporučujem svima koji budu išli u Tursku. Izdaleka to je bela hridina no izbliza je to prekrasno remek delo prirode. I ako se moralo pešačiti dugo, bilo je pravo zadovoljstvo bosonog kroz te mokre predele gledati te bazene i oblike koje je priroda napravila. Lepo vreme je privuklo masu turista da bosonogi sa cipelama u rukama šetaju gore dole. Fotoaparati su škljocali u petoj brzini. Mogao bih puno o Pmukkaleu ali to nije tema ove odiseje. Naravno i ovde smo prekoračili termin i kasnili smo više od sata od dogovorenog polaska za Antaliju. Horor hotel Od ulaska u Tursku pratilo nas je lepo vreme i skoro da oblake nismo ni videli. Ali čim smo napuštili Pamukkale počelo je da se naoblačuje i negde na 30 km od Antalije imali smo provalu oblaka sa gradom. Tada je počeo da me hvata strah da će nas možda vreme zeznuti za sredu. Odmah po dolasku u Antaliju gde je inače bilo suvo otišli smo u hotel Erdem koji je blago rečeno bio katastrofa (da ne ulazim u horor pojedinosti) i evo toplo vam preporučujem da ga izbegavate ako odete u Antaliju. Znači hotel Erdem nikako. Nekako smo tamo prenoćili u sutradan smo krenuli prema Manavgatu gde je bila centralna linija pomračenja. Usput smo gledali lokacije na kojima bi eventualno postavili teleskope i ostalu opremu i svratili smo do nekog mesta gde smo uspli da se na brzinu i okvasimo u Sredozemnom moru a neki su se i okupali. Kao mala dečica smo skoro mokri do gole kože teška srca napustili to mesto (koje sada i neznam kako se zove) i ušli u kombi i krenuli ka Mangavatu i tamo nismo našli ništa interesantno. Tu je u blizini bilo malo mesto Side koje je u stvari bilo centralno mesto gde su se okupljali svi koji su bili tu blizu. Side je prekrasno mesto sa antičkim gradom i amfiteatrom koje vredi posetiti. Toplo preporučujem da se ode ako ste tamo negde. Tu smo prvo imali nekoliko sati slobodno za prošetati i onda smo imali sreću da naiđemo na nekog našeg turčina iz Skoplja koji nam je našao prekrasno mesto u starom gradu sa nekom malom livadicom i doneo nam je nekoliko stolova i stolica i jedan suncobran. Potom smo se vratili da prenoćimo u onom horor hotelu (da mu ne pominjem opet ime) i tu smo prvo otišli na net da proverimo kakvo će vreme biti sutra, a usput smo dobijali SMS poruke koje su slali oni koji su ostali kod kuće i sve su najavljivale dobro vreme. Ali to meni nije dalo mira i skoro da nisam cele noci zaspao. Uspavao sam se negde tek posle 3 h, a morao sam se buditi u 6 h. Stalno sam se plašio da nešto ne zaboravim. Tako sam sa strane odvojio odmah beli čaršav (koji sam „pozajmio“ iz hotela) da bismo snimli senke pomračenog Sunca sa raznih predmeta koji su to omogućavali. Posle doručka krenuli smo na zakazano mesto gde nas je čekao čovek sa stolicama i stolovima isve je išlo po planu. Oko 9:30 h već smo bili spremni sa svim teleskopim i fotoaparatima. Bilo je malo vremena viška pa smo se podeliliu dve grupe da bi se još malo pršetali Sideom. Tamo smo videli zilion ljudi sa teleskopima i aparatima i raznih TV kuća sa svojim vozilima koji su se spremali za prenos totaliteta. Tamo je bio mravinjak. Ne znam ni sam kako je tamo uopšte neko mogao raditi ali valjda su se ljudi i za to pobrinuli. Ulicom su se delile naočare za posmatranje Sunca no neki su ipak i prodavali. Iz trenutka u trenutak gužva se povećavala i reka ljudi je ulazila i Side. Približavali su se momenti prvog kontakta i svi su se prihvatili dvogleda, teleskopa, fotoaparata, naočara itd. I počelo je I počelo je. Adrenalin se vec nekoliko dana počeo nagomilavati zajedno sa strahom od lošeg vremena ali od momenta prvog kontakta sve je to bilo multiplicirano nekoliko puta. Zauzetost oko fotgrafisanja dvogledi, naočare i sevdah. Užiiiiivaj. Fotoaparati su radili punom parom. Bobo svojom kamerom beleži sve što je značajnije.
Od opreme smo imalo sledeće. Celestron 80mm ED na Orion montaži, a na njemu Canon Eos 300D. Teleobjektiv 100/1000 sa Canon Eos 300 na filmu Fuji 100 ASA. Dva Canona takođe na filmu slikaju multi ekspoziciju sa ambijentom i jedan Zenit sa filmom koji slika star trail ali kod njega smo kiksali jer sajla koja je trebala da okine iz neznam kog razloga nije okinula. Bobo je nosio svoj Pentax i slikao sa Canonom 20D i neku kameru koju je pozajmio od nekog prijatelja. Ja sam imao dvogled 7x50, a Bobo neki novi 10x50. Bobo je nosio i svoj Nikon aparat na fimu i svo vreme je na njemu slikao i potrošio mali milion filmova što crno-belih što onih u boji.
Kim je nosila Konus refraktor koji je bio samo za posmatranje i za slikanje u okularnoj proekciji. Fina mala mašinica koja se pokazala veoma dobro. Elena iz Italije je nosila neki aparat na filmu sa 200 mm objektivom ako se dobro sećam. A tu su bili i puno onih malih digitalaca koji su uhvatili puno lepih momenata. Sećam se pomračenja 1999 u Bugarskoj i ne sećam se da je temperatura pala toliko puno kao sada u Turskoj. Neki od nas su počeli da oblače topliju odeću, a ja sam rešio da izdržim pa kud puklo da puklo. Malo je i vetar počeo da duva pa se sve to činilo puno hldanije. Puno mi je krivo što nisam sa PMF’a uzeo neki dobar termometar za ovu priliku, a planirao sam ali zbog organizaciskih i drugih obaveza sam jednostavno to prevideo. Svetlost se sve više i više smanjivala i atmosfera uokolo je bila vanzemaljska. Pogled uokolo je bio čaroban i ne znam da li je ikako moguće to nekako veštački simulirati. Poklici oduševljenja
Slikali smo na onom čaršavu iz hotela proekcije faze pomračenja i sve je to veoma lepo ispalo. Nekoliko minuta pre totaliteta zamenjeni su filmovi na aparatima i stavljeni novi i polako se približavalo vreme totaliteta. Uzbudjenje je došlo blizu svog vrhunca. Par sekundi pre totaliteta sam skinuo naočare jer više nisam mogao da izdržim i video prvi dijamantski prsten, a onda se video samo blago crveni obris i odjednom evo je. Korona. U svom svom sjaju. Veličanstveno. Ne znam koliko vredi to opisivati i da li za tako nešto upošte postoje reči da bi se totalitet i korona opisali. Ali pokušaću. Svuda uokolu se čuju poklici oduševljenja. Korona je poprilično velika i sjajna. Na rubovima pomračenog Sunca se golim okom daju videti crvenkaste tačkice tj protuberance koje su tog momenta bile na Suncu. Kroz dvogled je to još puno upečatljivije. Protuberance više nisu tačke nego sa lepom formom, a da ste videli onaj pogled kroz teleskop, za poludeti od oduševljenja. Samo par sekundi koliko sam imao vremena na njemu pamtiću duuugo.
Totalitet u Sideu je trajao 3 minuta i 45 sekundi. Duže nego 1999. ali ipak čini mi se da delim mišljenje svih da je i ovo prebrzo prošlo. Posle tih magičnih 3 minuta i 45 sekundi pojavio se još jedan dijamantski prsten da objavi kraj totaliteta i svuda naokolo su se čuli gromoglasni aplauzi propraćeni uzvicima oduševljenja koji su bili verujte mi na reč do stadujuma nekog frenetičnog obožavanja. I glavno je prošlo. Ostalo je da se odradi i ostatak pomračenja i već se od odmah videlo da je masa ljudi počela da napušta mesto dogadjaja. Ostali su samo oni najuporniji i koji su došli da uživaju u celom događaju. Kada se sve završilo kao da smo i mi malo splahnuli od umora a naročito oni koji su fotografisali. Polako smo se spremili a neki su otišli da se okupaju na obižnjoj plaži. Oko 17:30 h smo se konačno sakupili i rešili da krenemo direktno ka Skoplju bez zastoja po hotelima. Taj put je bi vožen u jednom dahu sa par pauza i jedino vredno pomena je to što su nas Turci u nekoj kafani pored puta zaklali sa cenama. Plaćali smo hranu u menzi kao da smo u nekom finom restoranu. Veliki deo puta sam prespavao tako da od Istanbula nisam ni „I“ video. Skoplje i poslednji snimci Na granici puno hodanja od šaltera do šaltera za moj ukus ali smo sve prepreke uspešno prošli. Put do Skoplja se nastavio rutinski i polako smo svi bili savladavani umorom i taman kada su se šoferi ponadali da će se rešiti naših ludih prohteva za slikanjem na 50 km ispred Skoplja smo ugledali prelepu sliku srpa mladog Meseca koji kao da nas je pozivao da ga uslikamo. To je bila prva faza od jučerašnjeg pomračenja, pa nismo mogli odoleti izazovu koji je Mesec nudio. Šoferi su zastali kao na 5-10 minuta a ispalo je oko 20 minuta. I tu je bio kraj foto sesija. Za oko sat vremena smo stigli u Skoplje pozdravili se jedni sa drugima i otišli kućama. I eto dragi moji strpljivi čitaoci to bi bilo to. Ako je i od mene mnogo je ali još uvek sam pun utisaka pa nisam odoleo da vas malo ugnjavim. Do sledećeg totaliteta u Kini koje će trajati oko 7 minuta. (30.03.2005.)
|
Neke zanimljivosti u vezi pomračenja Pomračenja do 2081. godine - tabela pomračenja Sunca do 2081. koja će se videti iz naših krajeva. Totalna pomračenja do 2020. - grafički prikaz. Verovanja - narodna verovanja o pomračenjima. Zanimljivosti o pomračenjima, Pomračenja za istoriju - pomračenja Sunca koja su ušla u istoriju |
_resize.jpg)
