|
13 .8. 2007.
Među astronomima postoji teorija koja kaže da između Merkura i Sunca postoji asteroidna porodica objekata, podklasa Apohele asteroida [1], na dugoročno stabilnim orbitama. Prosečna udaljenost Merkura od Sunca je oko 0,387 A. J. (oko 57,9 miliona kilometara). Svako telo čija se kompletna orbita nalazi unutar Merkurove mogao bi da bude vulkanid. Međutim, pošto je Merkurova orbita eliptična, moguće je da neki objekat seče Merkurovu orbitu a da ipak bude vulkanid. Kao primer, donji crtež nam prikazuje teorijsku orbitu jednog vulkanida koji povremeno preseca Merkurovu orbitu:
Tokom 2000. godine tim naučnika predvođen dr Danielom D. Durdom (Southwest Research Institute) koristio je slike sa Large–Angle C3 spektroskopskog koronografa smeštenog na svemirskoj letilici “SOlar and Heliospheric Observatory“ (SOHO) i napravio najopsežnija istraživanja do sada. Tražili su vulkanide do magnitude +8.0. Utvrdili su da tamo sigurno nema objekata većih od 60 km, a da im je gornja granica veličine oko 20 km, ako se pretpostavi da im je albedo sličan kao drugim objektima asteroidnog pojasa. Iako nisu pronašli ništa, postojanje objekata slabijeg sjaja i dalje je moguće. Ako je najveći vulkanid ispod granice koju je Durda utvrdio, onda Dohnanyijev zakon kaže da bi onih većih od 1 km moglo biti između 1.800 i 42.000! Za više informacija o istraživanju dr Durde sa opservatorijom SOHO, videti ovde http://www.boulder.swri.edu/preprints/preprint.cgi?submit=Display&id=184 Ako neki slični planetoidi i postoje, oni se nalaze na stabilnim orbitama koje se po dr Durdi (Southwest Research Institute), Neilu Wynu W. Evansu (University of Oxford) i Sergeu A. Tabachniku (Princeton University Observatory) nalaze u zoni između 0,08 A. J. (12 mil. km) i 0,18 A. J. (27 mil. km). Van tih limita, njihov vek je kraći od 100 miliona godina, jer bi ih Sunce ili istopilo ili bi bili oduvani solarnom radijacijom. Oni veći, koji se ne mogu istopiti, bili bi izbačeni poznatim radijacijskim efektom Yarkovskog. Neka od činjenica koje idu u prilog postojanju vulkanida jesu i brojne fotografije koje je načinio „Mariner 10“, gde se vidi da je površina Merkura izrovana brojnim udarnim kraterima. Ako se pretpostavi da je na planetu padao smo mali deo planetoida unutrašnjeg dela solarnog sistema, logično je da je jedan deo njih stigao i do stabilne zone vulkanida.
Takođe, danas važeća teorija o nastanku Meseca kaže da je nekih pola milijardi godina nakon formiranja proto–Zemlje došlo do sudara sa planetezimalom veličine Marsa. U tom sudaru proto–Zemlja je bila potpuno uništena, a od sjedinjenih masa je nastala današnja Zemlja. Značajan deo Mesečeve mase je nastao od tog plašta tog planetoida. Moguće je da je jedan deo nastalih krhotina pobegao iz gravitacionog uticaja novih tela i ušao u unutrašnjost solarnog sistema stvorivši vulkanide. Ako ikada i budu pronađeni, vulkanidi će biti u stabilnoj zoni koja se gledano sa Zemlje nalazi između 4,6° i 10,5° od središta solarnog diska. Znamo da se većina mase u solarnom sistemu nalazi unutar nekoliko stepeni oko ekliptike. Vulkanidi su verovatno u ravni ekliptike. Međutim, planeta Merkur, najbliža planeta stabilnoj zoni vulkanida, nagnuta je u odnosu na ekliptiku za oko 7°. Sasvim je moguće da Merkur može da povuče vulkanide za 10,5° ili čak i više. To znači da bi stabilne orbite vulkanida mogle da budu na nekih 2° od ravni ekliptike.
(13.08.2007.)
|
ASTEROIDI - broj, veličina, nastanak, orbite, neki najpoznatiji asteroidi (Ceres, Ida, Gaspra, Mathilde), "srpski", "hrvatski" i "slovenacki" asteroidi..... Haos u kretanju asteroida - o složenom kretanju asteroida
|
