Sadržaj  | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | >

2. JUPITER 

Jupiter, kralj svih bogova.- Jupiter je vrhovni bog u rimskoj mitologiji.On je bog groma i neba, zaštitnik države i njenog zakona. Sin je Saturna i brat Neptuna. Rimljani su ga obožavali posebno kao svemogućeg Jupiter Optimus Maximus. Ovo ime mu nije pripisano samo zato što je vladar vasione, jer je takođe bio poznat kao donosioc zakona i po kontrolisanju njegovog carstva putem dobro poznatih proročišta.

2.1.  Pogled ka Jupiteru 

Jupiter je najveća planeta Sunčevog sistema, peti po redu od Sunca. Posle Venere to je najsjajnija planeta koja se vidi sa Zemlje, tako da je veoma pogodan za posmatranje malim teleskopom. Od svih nebeskih pojava, posmatranje Jupitera kroz amaterski teleskop rangira se kao jedan od najspektakularnijih događaja. Planeta nam se pokazuje kao ogroman, svetao spljošten sferoid predstavljajući nam obojenu, široku i gustu atmosferu. Lepo se vidi osvetljeni disk pun detalja, koji se menjaju od posmatranja do posmatranja, tako da se uvek nešto novo i neočekivano događa. Popreko diska primećujemo veliki broj svetlih i tamnih paralelnih pojaseva (skupina, zona) oblaka. Četri Galilejeva satelita mogu se posmatrati amaterskom opremom, pa čak i običnim dvogledom. Njihov položaj se menja iz časa u čas, kako se obrću oko planete. Može se takođe posmatrati i njihov prelaz preko Jupiterovog diska i njihova česta pomračenja kada zađu u Jupiterovu senku.

Radio-zračenje Jupitera. – Od godine 1954. hvataju se sa Jupitera radio-talasi koji obuhvataju celo područje od nekoliko centimetara pa do 15 metara talasne dužine.

Najkraći radio talasi  u vezi su sa toplotnim zračenjem planeta. No u području decimetarskih i metarskih talasnih dužina Jupiter pokazuje začudni inteziten.
Radio-zračenje može, takođe, nastati pri ubrzanju elektrona na visoke brzine u magnetnom polju. Elektroni ubrzavaju do gotovo brzine svetlosti i odašilju zračenje. To se naziva sinhrotronsko zračenje, budući da je eksperimentalno dokazano u istoimenim akceleratorima (sinhrotronima) na Zemlji.

Decimetarsko zračenje Jupitera ne izlazi iz diska Jupitera već iz dvaju žarišta položenih simetrično u odnosu na središte planeta i to na razdaljini od oko tri poluprečnika Jupitera. Ono ukazuje na jako magnetno polje Jupitera, možda 1000 puta jače od magnetnog polja Zemlje.

Dugotalasno radio-zračenje Jupitera do oko 15 metara ima verovatno drugi uzrok. Ono pokazuje jake promene u intezitetu. Zračenje potiče s diska planete, ali se ipak mogu lokalizovati pojedina žarišta. Među njih spada i Velika crvena pega. Možda ta dugotalasna zračenja prouzrokuju snažne oluje u Jupiterovoj atmosferi. Takođe se i za vreme nevremena na Zemlji javljaju radio-zračelja zbog titranja (vibriranja) električki nabijenih čestica, tzv. plazmatska gibanja. Ova radio-zračenja možemo čuti u našim radio-prijemnicima kao krčanje i pucketanje.  

2.2.  Osnovne karakteristike Jupitera 

Siderički period tj. vreme za koje Jupiter obiđe jedanput oko Sunca iznosi 11,9 zemljskih godina (ili oko 4332 dana). Srednja razdaljina od Sunca iznosi oko 5,20 astronomskih jedinica ili 778 miliona kilometara, dok najbliži prolazak od Zemlje iznosi 3,95 A.J. Za razliku od ostalih, terestričkih planeta, Jupiter ima mnogo prirodnih satelita. Četri najveća se mogu videti sa Zemlje maljim teleskopom (ponekad čak i dvogledom). Oni su poznati kao Galilejevi sateliti, pošto ih je Galilejo Galilej prvi posmatrao u ranom sedamnaestom veku.

Masa i radijus. –Za razliku od terestričkih planeta, Jupiter poseduje mnogo prirodnih satelita (meseca), sa širokim područjem osobina. Četri najveća su vidljiva sa Zemlje čak omanjim teleskopom. Oni su poznati kao Galilejevi sateliti, pošto ih je Galileo Galilei prvi posmatrao u ranom sedamnaestom veku. Astronomi su bili u stanju da proučavaju kretanje Galilejevih meseca već dugo vremena. Prema tome, za masu Jupitera se odavno znalo. Ne samo da je najveća planeta, već svojom masom skoro dva i po puta nadmašuje masu svih ostalih planeta zajedno. Ona iznosi 1,9 · 1027 kg, ili 318 zemljinih masa.

Znajući distancu Jupitera od Sunca i ugaoni razmer, lako možemo odrediti njegov radijus koji iznosi 71 400 km ili 11,2 zemljinih poluprečnika. Više od 1400 zemljinih zapremina bi bilo potrebno da bi se izjednačila sa zapreminom Jupitera. Znajući veličinu i masu, možemo dobiti srednju gustinu planete od 1300 kg/m3 (1,3 g/cm3). Odavde takođe primećujemo zašto se ovaj gigant toliko razlikuje od terestričkih planeta. Sasvim je jasno da, od čega god Jupiter bio sastavljen, nije sačinjen od istih materijala kao planete unutrašnjeg sunčevog sistema, jer nam dobro poznata gustina na primer Zemlje od 5500 kg/m3. Proučavanjem unutrašnje strukture zapažamo da je Jupiter uglavnom sačinjen iz vodonika i helijuma (vodonik 90%, helijum približno 10%). Ogroman pritisak u unutrašnjosti planete veoma jako sabija ove gasove, stvarajući veoma veliku gustinu za vodonik i helijum.

Rotacija Jupitera. – Kao kod mnogih planeta, možemo pokušati da odredimo brzinu rotacije Jupitera prostim računanjem vremena i posmatrajući površinu, tačnije mereći vreme za koje neka određena tačka na površini opiše pun krug oko planete. Međutim, u slučaju Jupitera (kao i ostalih gasovitih planeta) nailazimo na problem njegove nestabilne površine. Jupiter ne poseduje čvrstu podlogu, a i jedino što možemo videti jesu karakteristične oblačne strukture u gustoj i nestabilnoj atmosferi. Za razliku od atmosfere Zemlje, pojedinačni delovi površine Jupitera se kreću nezavisno jedni od drugih. Vizualnim posmatranjima i posebnim merenjima specifičnih spektralnih linija dobijamo zapanjujuće rezultate. Jednom oko svoje ose, područje oko ekvatora, se obrne za svega 9,84 (9 h 50 m 30 s) časa. Idući od ekvatora ka polovima brzina rotacije se smanjuje na 9h 55 m 41 s. Prema tome, Jupiter nam pokazuje diferencijalnu rotaciju tj. da brzina rotacije nije ista na svim tačkama površine. Diferencijalna rotacija nije moguća kod čvrstih nebeskih objekata kao što su terestričke planete, ali je normalno za tečna (fluidna) tela kao što je Jupiter.

Slika 2.2  - Prikaz spljoštenosti Jupitera bez i sa rotacijom  planete.

Izučavajući Jupiterovu magnetosferu  pribavljamo više značajniih merenja rotacionog perioda. Magnetno polje planete veoma je jako i emituje dugotalasno radio-zračenje. Pažljivo izučavanje ovih radio-zračenja pokazuje periodičnost od  9h 55 m 29s. Naučnici su pripisali ova merenja rotaciji unutrašnjeg dela planete, gde je magnetno polje mnogo veće. Vidimo da se unutrašnjost planete rotira istom brzinom kao oblaci na njenim polovima. Ekvatorijalna zona se rotira mnogo brže.

Rotacioni period od 9h 55 m je veoma velika brzina za ovog giganta. Činjenica je da Jupiter ima najbržu rotaciju u Sunčevom sistemu, i da zbog brzog spina Jupiter ima nešto promenjen oblik. Naime, rotirajući objekti teže usavršavanju, tačnije razvijaju se u izdužena sferoidna tela, tako da je Jupiter, slično Zemlji, spljoštenog oblika. Što je veći spin izduženost postaje veća. Kod objekata kao što je Jupiter, koji je sačinjen uglavnom od gasa ili mekših zbijenih materija, velika brzina rotacije može izazvati veoma izrazito izduženje. Poluprečnik ekvatorijalnog predela iznosi 71 400 km dok polarni radijus iznosi 66 800 km što čini oko 6,5 procenata razlike.

Postoji još mnogo toga o Jupiteru i njegovom obliku. Posmatranjem ekvatorijalnog ispupčenja saznajemo dosta o unutrašnjosti planete. Pažljivo proučavanje ukazuje da bi jupiter bio više spljoštenog oblika da je njegovo jezgro sačinjeno samo od vodonika i helijuma. Moramo pretpostaviti da Jupiter poseduje malo, gusto, verovatno stenovito jezgro, između 10 i 20 zemljinih masa. Ovo je samo jedan od više delova podataka koje znamo o Jupiteru.

Sadržaj  | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | >

(april 2003.)

vrh