NASA planira da u februaru 2009. pošalje ka Mesecu misiju Lunar Crater and Observation Sensing Satellite, čija će dva impaktora pokušati da lociraju naslage vodonika na lunarnom Severnom polu, verovatno u vidu vodenog leda.

Evropski lunarni orbiter je 3. septembra 2006. pod kosim uglom udario u Mesec. Na taj način su uz pomoć ove letilice izvučeni dodatni naučni podaci, jer su ovaj udar posmatrali svi raspoloživi astronomi sa Zemlje.

Nasin Meteoroid Environment Office je tokom 2005. posmatrala brojne meteoritske udare na Mesecu, uključujući Geminide, Leonide i Tauride. Zaključeno je da kratere o par metara u prečniku mogu da stvore čak i meteoriti veličine šljunka, ako se kreću brzinom od 120.000 km/h.

Astronomi su 7. novembra 2005. registrovali bljesak na severu Mare Imbrum, kada je tamo pao jedan meteorit. Procenjuje se da je tamo tresnula kamenica prečnika samo 12 cm, ali je i to bilo dovoljno da ostavi krater prečnika 3 metra i dubine 40 cm.

Pre nego što je 31. jula 1999. napravio krater na Mesecu, Nasina sonda "Lunar Prospector" je otkrio velike količine vodonika na polovima. Letilica je nestala bez traga, i ostavila posmatrače na Zemlji praznih ruku.

Vreme kada je NASA stigla na Mesec s ljudskim posadama je bilo i vreme intenzivnog rušenja praznih lunarnih modula i delova rakete "Saturn" na površinu. Šetaši po Mesecu su tamo instalirali seizmografe [1] koji su beležili podrhtavanja tla nastala udarcima objekata napravljenih ljudskom rukom, ali i prirodnih meteorita.

Jedan astronom–amater, Leon H. Stuart, početkom pedesetih je fotografisao tajanstveni bljesak na Mesecu – bio je to jedini snimak udara jednog asteroida na Mesecu. Mnogo kasnije, Nasina sonda "Clementine" je uspela da snimi taj krater 1994. godine.

  Šumejkerov lunarni udarni krater je nastao jako davno, ali je postao meta interesovanja i nekih Nasinih misija. Ovaj krater se neprestano nalazi u senci, i smatra se da predstavlja veliki depozit vodonika u obliku običnog vodenog leda. "Lunar Prospector" je 1999. bio upravljen ka njemu, a i jedna druga sonda će završiti tamo početkom 2009.

Poznato lice "čoveka na Mesecu" je možda nastalo usled udara asteroida s druge strane Meseca. Neku seizmički talasi nastali udarcem nekog asteroida s druge strane, mogli su da pokrenu vulkanske erupcije s "naše strane2. Kada se lava ohladila, ostavila je tamne površine koje nekim astronomima sa Zemlje liči na lice čoveka.

  Svi navedeni sudari su sitnica prema onom udarcu koji je stvorio sam Mesec – tada je (pre 4,6 milijardi godina) jedan planetezimal veličine Marsa tresnuo u Zemlju. Usijani ostaci su stvorili veliki oblak, koji se postepeno hladio i pretvorio u ovo što mi danas nazivamo našim Mesecom.