Dipl. ing. Drago I. Dragović dragovic@net.yu

Kalendar kroz istoriju Molim te objasni mi Popust

5 .7. 2007.

Jedan od najneočičnijih satelita u Sunčevom sistemu je svakako Hyperion, Saturnov satelit tako istačkan dubokim kraterima, da podseća na džinovski rotirajući sunđer izbačen u svemir. Nove fotografije sugerišu da je ta čudnovata pojava nastala kao posledica jako porozne površine koja čuva kratere, omogućavajući im da budu isti onakvi kao u vreme kada su nastali.

Kliknite na sliku
	Slika koju je poslao „Cassini“ 26. septembra 2005. godine. Tada je bio samo 62.000 kilometara udaljen od 500 km velikog Hyperiona. Slika je nastala kombinacijom infracrvenih, zelenih i ultraljubičastih filtera. Razmera je 362 metra/pikselu. Niko ne zna šta se krije ispod ovih kratera.

To otkriće je samo jedno od nekoliko novih vezanih za ovaj neobični satelit, a koji su objavljeni 5. jula u novom broju prestižnog časopisa „nature“ [1]. Naučnici su utvrdili da se Hyperion sastoji uglavnom od vodenog leda, a da su dna njegovih kratera prekrivena tankim slojem tamnocrvene smole koja bi mogla da bude kjluč još nekih neobičnih svojstava ovog meseca.

Čudni satelit

Čitava storija oko Hyperiona je jako čudna. On je drugi najveći nesferni objekat u Sunčevom sistemu (prvi je Proteus). Mesec je jajastog oblika, prečnika oko 520 km na najširem mestu. Za razliku od većine Saturnovih satelita, on nije plimski vezan [2] za prstenastu planetu. Umesto toga, Hyperion se nalazi u tzv. „haotičnoj rotaciji“, što znači da je njegova osa rotacije toliko promenljiva da naučnici nisu u stanju da predvide njegovu orijentaciju u vasioni.

Ono što kod Hyperiona najviše zbunjuje jeste njegova ekstremna rupičavost. Stotine kratera prekriva njegovu površinu, a njihov prosečan prečnik je od 2 do 10 kilometara.

Kliknite na sliku
	Na ovoj slici se odlično vidi da je neobična struktura kratera Hyperiona totalno drugačija od ostalih članova Saturnovog sistema. Mozaik je načinjen kada je „Cassini“ bio na oko 8.500 do 4.600 km od satelita. Razmera slike je 26 metara/pikselu.

Najnovije analize podataka, zasnovane na podacima koje je sakupila NASA–ina sonda „Cassini“ tokom preleta 2005. i 2006. godine, pokazuju da je najmanje 40% zapremine ovog satelita zapravo prazan prostor.

Naučnici pretpostavljaju da je velika poroznost ono što je dovelo do ovakve sunđeraste strukture Hyperiona. Kada bi neki veliki meteor udario u Zemljin Mesec, napravio bi veliki krater na površini i džinovski vodoskok stenja i prašine. Iskopani materijal bi vremenom pao ponovo na lunarno tlo i preko okolnih kratera, delimično ih popunjavajući. Za razliku od toga, površina Hyperiona je toliko porozna i krta da svako telo koje ga pogodi pravi u njemu samo rupu ali ne i oblake prašine. Okolni krateri ostaju onoliko duboki koliko su to bili i kada su formirani.

Misteriozna smola

Nove analize takođe pokazuju da je Hyperion sačinjen uglavnom od vodenog leda, sa vrlo malo stenovitog materijala. „Pronašli smo da je vodeni led glavni sastojak površine, ali je to prilično prljav led,“ izjavio je Dale Cruickshank, istraživač iz NASA–inog Ames Research Centra koji je predvodio istraživanjima. „Svež vodeni led može na suncu da bude vrlo sjajan, ali je ovaj definitivno prljav.“

Cruickshankov tim je konstatovao da je ta prljavština nastala od tamnog, organskog materijala koji prekriva Hyperionovu površinu i koji je koncentrisan u nekoliko kratera.

Crvenkasta smola sadrži dugačke lance atoma ugljenika i vodonika, i predstavlja veoma sličan materijal onom koji je otkriven i na nekim drugim Saturnovim satelitima, najviše na Japetusu.

Treći po veličini Saturnov satelit, Japetus, je neobični dvobojni satelit, čija je jedna strana prektivena blještavim ledom, dok je drug pokrivena istom tajanstvenom tamnom materijom kao i Hyperion.

Dobra ideja

Zbog te veze, mnogi astronomi spekulišu da Hyperionov neobični oblik i Japetusova čudna boja dele isto poreklo. „Možda je Hyperion bio pogođen, što je bio uzrok pojave te tamne materije koja se proširila na sve strane i jednim delom pala i na Japetusa,“ rekao je Cruickshank.

Po toj teoriji, džinovsko nebesko telo je u davnoj prošlosti udarilo u u to vreme okrugli Hyperion. Sudar ga je naterao da se okreće haotično kao i danas, a stvorio je i oblake prašine koja se raširila po svemiru, a na koji je svojim licem naleteo Japetus.

„To nije tako nezamislivo,“ kaže Cruickshank. Ako bi Japetus „na svom putu oko Saturna proleteo kroz peščanu oluju, sigurno je da se prašina rasporedila na isti način na koji to trenutno vidimo.“

Ako je neki takav objekat pogodio Hyperiona, Cruickshank smatra da bi ista crvena smola trebala da se otkrije i na drugim zaleđenim objektima solarnog sistema, uključujući druge satelite, objekte Kajperovog pojasa i komete.

(07.07.2007.)

KOMENTARI

15.07.2007.

Mislim da je pitanje nastanka kratera na Huperionu posledica prodora pregrijane vodene pare iz unutrašnjosti satelita, koja je nastala kao posledica toplote usled pritiska nastalog usled sopstvene gravitacije. Stvaranjem rupa u unutrašnjosti Hyperiona remeti se klasična teorija rasporeda i veličine pritisaka unutar homogenog tijela, tako da u sistemu \"sunđera\" dolazi da\"lokalnih\" ekstrema vrijednosti za g, što uslovljava vjerovatnim mogućmost da je Hyperion u suštini šupalj u sredini, tj. da nema jezgro.

Zoran ilinčić

***

26.07.2007.

fantasticno,hvala

marjan
 

vrh

priključite se

Podaci o Saturnovim satelitima

Dva nova satelita Saturna

Fantastičan Satrunov svet

Pronađena izgubljena jezera na Titanu!