EKSPLOZIJA CRNE RUPE

Isparavanjem crna rupa se smanjuje. Time ona postaje sve toplija i na izmaku svoje mase i energije, temperatura se brzo povecava tako da crna rupa svoj kraj belezi praskom tj. eksplozijom.

Hoking je izracunao da bi premordijalne crne rupe mase oko 10¹¹ kg, koje su mogle biti stvorene Velikim Praskom, trebale izraciti svoju energiju i time eksplodirati negde u nasoj sadasnjosti. Medjutim, tako nesto jos nije detektovano. 

Jacina eksplozije zavisi od toga koliko razlicitih vrsta elementarnih cestica tamo ima. S obzirom da se danas veruje da postoji 6 razlicitih kvarkova, Hoking kaze da bi ta eksplozija bila jednaka eksploziji miliona H-bombi (vodonicnih bombi - bomba koja oslobadja energiju sjedinjavanjem vodonikovih jezgara, na visokim temperaturama, pretvarajuci se u helijum)). S druge strane, tu je i R. Hagedorn-ova teorija iz CERN-a koja kaze da postoji neogranicen broj elementarnih cestica. Kako se crna rupa smanjuje i postaje sve toplija, emitovace sve veci i veci broj razlicitih vrsta cestica i izazvala bi eksploziju 100 000 puta vecu od prethodno navedene. Naravno, kada bi se resio problem o kvarkovima gotovo bi se resio i problem posmatranja eksplozije crne rupe.

Jos uvek niko nije otkrio samu eksploziju crne rupe.

Za velike crne rupe se pretpostavlja da ostavljaju pustos po svemiru. Medjutim, njihov zivotni tok je jako dugacak tako da je malo verovatno da ce neka od njih uskoro eksplodirati, ako se uzme u obzir da su najranije nastale kad i Veliki Prasak. Zato treba istrazivati male tj. praiskonske crne rupe, jer one svoju energiju brzo trose.

Da bi uopste dosli u priliku da vidimo eksploziju crne rupe potrebno je pronaci nacin za registraciju ovih eksplozija na razdaljini od oko jedne svetlosne godine. Osim toga, detektori gama zracenja bi morali biti veliki, a njihovo pravljenje je skupo. U ovom slucaju ne bi bilo neophodno utvrditi da svi kvanti, koji su odaslani tokom eksplozije, dolaze iz istog pravca, vec bi bilo dovoljno uociti da svi stizu u veoma kratkom razmaku, jer je to prilicna pouzdanost da poticu iz iste eksplozije.

U jeftinijem slucaju, Zemljina atmosfera je dobar detektor gama zracenja praiskonskih rupa. Kada se jedan visokoenergetski kvant gama zracenja sudari sa atomima nase atmosfere, on stvara parove elektrona i pozitrona, koji bi se kretali brze od svetlosti. Tako se izaziva elektronski pljusak. Krajnji ishod je jedan oblik svetlosti poznat kao Cerenkovljevo zracenje, koje bi bivalo odbijano od povrsine Zemlje u vidu bljeskova vidljive svetlosti (mada bi delom bili usporeni otporom vazduha). Eksplozivne emisije gama zracenja bi se mogle otkriti po bljeskovima svetlosti na nocnom nebu. Bljeskovi bi se uocavali istovremeno sa dva ili vise prilicno odvojenih tacaka. Naucnici Nil Porter i Trevor Viks su istrazivali ove pojave i zabelezili par bljeskova, ali nijedan od njih se nije mogao u potpunosti pripisati praiskonskim crnim rupama. 

<< "Isparavanje" i termodinamika crnih rupa  ? vrh ?  Otkrivanje crnih rupa  >>