Kliknite na sliku

Svakih deset godina američki astronomi prave jednu zajedničku listu stvari koje voleli najviše na svetu – i van njega. To nam možda liči na malo napredniju verziju pisanja pisama Deda Mrazu, ali se ti Desetogodišnji predlozi u Americi uzimaju veoma ozbiljno. Posedovanje jedinstvenog fronta u nastojanjima da se nešto realizuje u jednoj profesiji može da predstavlja snažan poen u cenjkanju kada projekat uđe u fazu političkog odlučivanja.

Na listi najpoželjnijih stvari astronoma još od 2000. godine nalazi se ono što se tada nazivalo novom generacijom svemirskih teleskopa, opservatorije koja bi od Hablovog teleskopa najzad preuzela štafetu kosmičkog oka u orbiti oko Zemlje. Pola decenije kasnije, taj teleskop, sada pod imenom bivšeg direktora NASA, Jamesa (Edwina) Webba (1906–1992), najzad je na putu ka realizaciji. Ali, kao i uvek, i tu postoji neka kvaka. Naime, početkom milenijuma, američki astronomi su očekivali da će za ispunjenje njihove želje trebati oko $1.000.000.000. Za sada, potrošeno je bezmalo 5 puta više.

Efekti inflacijskog "Velikog praska" u SAD nisu novina ni u astronomiji. Čitav problem sa kojim se projekat James Webb Space Telescope (JWST) sreće ogleda se zapravo u smanjivanju budžetskog prostora u kome se on širi. Novac planiran za nauku podeljen je za nove spejs šatlove, Međunarodnu svemirsku stanicu (ISS) i planove za sledeće ekspedicije sa ljudskom posadom, tako da je novi teleskop dospeo na prvo mesto za otkazivanje – ili "otkazivanje na neodređeno vreme", kako to vole da kažu u NASA–i. Za one čiji su se snovi u tim procesima srušili, budućnost Vebovog teleskopa je crna. Među onima koji kritikuju čitav projekat je dr Shrinivas Kulkarni, profesor astronomije sa Kalifornijskog tehnološkog instituta u Pasadeni. "Brine me to," kaže on, "što otpočinjemo projekat čiju cenu ne možemo ni da sagledamo, čime ćemo sahraniti ostale grane astronomije. Sumnjam da postoji ijedan toliko vredan projekat za čiju realizaciju treba da plate svi ostali."

Sterl Phinney je profesor teorijske astrofizike, takođe sa Kalifornijskog instituta, čiji je poznati projekat LISA, teleskop gravitacionih talasa, NASA upravo klasifikovala kao "odložen do daljeg". On kaže da je i pre nedavnog kresanja budžeta bilo jasno da će Vebov teleskop "isisati sav novac" koji su astronomi planirali da potroše. Sada je naučno društvo podeljeno na one koji trenutnu situaciju vide kao alarmantnu, i na one koji kao i Phinney "stvarno vole JWST i misle da je OK da on pojede sve ostale – čak i one koji se brinu o ravnoteži snaga i zdravlju astronomije".

Ono u čemu se ipak svi slažu jeste da će, ako sve bude teklo kako je najavljivano, Vebov teleskop biti zbilja fantastična mašina. Ogledalo od 25 m² će biti ne samo znatno veće od Hablovog, nego i od bilo kojeg koje su posedovale zemaljske opservatorije u vreme Hablovog lansiranja.

Pogled na duže staze

Hablov teleskop je projektovan da radi u vidljivom i ultraljubičastom delu spektra, ali Vebov će koristiti infracrveni deo zračenja. Stacioniran iznad atmosfere, imaće nesmetan pogled na talasne dužine od 0,6 μm (kraj crvenog dela vidljivog spektra) pa sve do prvih rubova infracrvenog na 28 μm. Za slike dobre rezolucije na većoj talasnoj dužini potrebno je veće ogledalo; saće ispoliranog berilijuma Vebovog teleskopa davaće u infracrvenom spektru jednako oštru rezoluciju kao i Habl u vidljivom. To znači da će ovaj instrument biti izuzetno osetljiv: moći će da "vidi" objekte 10 do čak 100 puta slabijeg sjaja od onih koje je mogao da "gleda" Hablov teleskop.

Prelazak na infracrveno područje znači da će teleskop posedovati veliko ogledalo i da će morati da bude stacioniran daleko od Zemlje (i toplote koja mu stvara probleme). Takođe će morati da bude potpuno zaštićen od Sunca strukturom koja donekle podseća na višespratnu trambulinu. Svi ti zahtevi su doveli do povećanja troškova. Ali gledanje u infracrvenom spektru nije samo opcija; to je neophodnost. Ako želimo da posmatramo rani svemir, infracrveno područje je jedino pravo rešenje.

Teoretičari kažu da je nakon bljeska Velikog praska rani svemir ušao u dugo razdoblje mraka. Vremenom, na određenim mestima ohlađena materija se kondenzovala i počela da sija – rođene su prve zvezde. Te najranije zvezde se velikom brzinom udaljavaju od nas, usled čega se njihovi svetlosni talasi koja dopire do nas "rastežu" na takav način da im talasna dužina teži ka crvenom kraju spektra. Verujemo da su prve zvezde počele da sijaju nepunih milijardu godina nakon Praska, dajući im "crveni pomak" koji je promenio vrednost njihove originalne talasne dužine svetlosti za 20 ili više – pomerajući vidljive talasne dužine daleko ka infracrvenom kraju elektromagnetnog spektra. Tu leži veliki deo razloga zbog kojih čak i objekti obuhvaćeni dalekometnim Hablovim teleskopom nisu imali crveni pomak veći od 7. Vebov teleskop će moći da reši taj problem: karakteristika mladih zvezda je da sijaju ultraljubičastom svetlošću koja, nakon crvenog pomaka od 15, zrači na talasnoj dužini od 1,9 μm – "čime će poslati poljubac baš u sredinu našeg najosetljivijeg područja," sa oduševljenjem kaže John C. Mather, pretpostavljeni na JWST naučnom projektu.