Astronomski troškovi

NASA je pokušala da izbegne probleme tako što rešiti neke tehnološke probleme još u začetku projekta. Mada to svakako pomaže u identifikovanju potencijalnih slabih tačaka u samom projektu, to ne mora neminovno da znači i smanjivanje troškova, kaže nam Eric Smith, naučnik u NASA–inom štabu u Vašingtonu. Na primer, naučnici su otkrili da mogu da naprave lagane segmente ogledala, ali ne tako brzo kako su mnogi očekivali – posao bi trajao ne 4 kako je planirano, već čitavih 6 godina. Zbog toga je 2001. godine ogledalo izgubilo trećinu originalno zamišljene površine. Drugi su predlagali kresanja u performansama teleskopa – smanjivanje infracrvenih uređaja i verovatno dalje smanjivanje površine ogledala – što je sa naučne strane potpuno neprihvatljivo.

Neki načini za uštedu su ipak pronađeni. Prošle godine je direktor programa odlučio da preskoči dodatno poliranje ogledala, koje bi omogućavalo teleskopu da pravi izuzetno jasne slike na talasnim dužinama kraćim od 1,7 μm, očekujući da će taj posao prepustiti budućim velikim teleskopima stacioniranim na Zemlji, čija će se usavršena optika vremenom više–manje uspešno nositi sa time. Takođe, testovi opreme u vakuumskoj komori su iz Ohaja prebačeni u Johnson Space Center u Hjustonu, u Teksasu, čime bi se moglo uštedeti više od $100 miliona.

Kliknite na sliku

I pored toga, troškovi su nastavili da rastu, da bi tokom 2005. alarmantno skočili za skoro milijardu dolara (vidi grafik). Potraživanja NASA su dodatno opteretila troškove za još $200 miliona. Odlaganja odluke vlade da teleskop bude lansiran Arianom a ne nekom američkom letilicom koštalo je dodatnih $300 miliona, jer visokoplaćeno osoblje i inženjeri nisu mogli da idu dalje ne znajući za kakvu raketu da se pripremaju. Situacija je na kraju bila jako neprijatna, jer se ispostavilo da je cena čekanja administrativne odluke daleko veća od troškova samog lansiranja. Ta odlaganja, kao i odluka NASA da još jednom rearanžira dugoročni budžet čitavog projekta, pomerili su lansiranje sa 2011. na 2013. godinu, iako se zna da svako odlaganje samo povećava ukupnu cifru projekta.

Gledajući po standardima zemaljskih teleskopa, i sami godišnji troškovi za Vebov teleskop izgledaju ogromni. Čak i najskuplji planirani uređaji, kao što je Atacama Large Millimeter Array[4] ili različiti Kekovi teleskopi koji su u fazi planiranja, mogli bi puno da se poboljšaju za milijardu dolara. Ali O'Dell nudi neka rešenja. Svemirski teleskop je mnogo skuplji ne samo zato što je upotrebljena tehnologija daleko naprednija, već i zato što se na svaki problem i svaku mogućnost mora misliti pre lansiranja. To podrazumeva veliki tim inženjera angažovanih godinama. Dodatni troškovi nastaju i usled dugog i bolnog prebacivanja NASA na "ukupno knjigovođstvo". Po tom sistemu, svi troškovi misije – svaka spajalica i svaki čuvar na vratima – ulaze u ukupan zbir troškova. To čini NASA–ine režijske troškove manjim, ali čini troškove svake pojedine misije većim.

Zbog svega toga, rast troškova Vebovog teleskopa nije jedinstven u istoriji. O'Dell se poziva na to da je 1972. godine cena Hablovog teleskopa i prva godina rada procenjena na $300 miliona ($1 mld. po današnjim cenama). Prema Robertu Smithu, istoričaru kanadskog Unuverziteta Alberta, koji je pisao o političkoj istoriji ovog teleskopa, troškovi za Habl su do lansiranja 1990. godine (nekoliko godina kasnije nego što je planirano zbog udesa sa "Chalengerom") porasli. On kaže da ako bi se troškovi NASA pravili po njihovim današnjim standardima, "ukupni cena za Habl bi sigurno bila veća od $4 mld. u današnjim dolarima."

Smith kaže da kada se dodaju Hablovi novi instrumenti i operativni troškovi, cifra se penje na $9 mld. Tu nisu uključeni troškovi četiri već obavljene servisne misije spejs šatlova za Habl, i pete koja se planira – cena lansiranja šatla može da dosegne i $500 miliona. Sve u svemu, konstruisanje, lansiranje, korišćenje i osvežavanje Habla je predstavljalo sigurno najskuplji poduhvat ikada izveden u ime čiste nauke; misija i dalje košta više od $300 miliona godišnje.

U tom kontekstu, počinjemo da razumemo kako Lunine mirne duše može da kaže da ćemo Vebov teleskop – koji je nadigrao Habla praktično u svim elementima – za $4,5 milijardi dobiti zapravo "za bagatelu". Svi zajedno u Americi treba da se zapitaju da li mogu sebi da priušte tako veliki izdatak u vremenima štednje. U međuvremenu, Habl i Veb će jesti polovinu NASA–inog astrofizičkog budžeta.

Kliknite na sliku

Neki kritičari zaključuju da pažljivo vođena kampanja za najnoviji Desetogodišnji predlog više ne važi, jer da su troškovi bili realno prikazani, možda bi prioriteti bili sasvim drugi. Na nedavnoj panel diskusiji o ultraljubičastom, optičkom i infracrvenom astronomskom istraživanju iz svemira, Kulkarni je rekao da sada žali što nisu svi dublje razmišljali o tome šta je uopšte moguće priuštiti, i da veruje da je čitav plan bio "fiskalno nerealan" čak i pre nego što je početkom godine NASA skresala budžet za nauku.

Ako su se planovi pokazali nerealističnim, krivicu bi trebalo da snose i sami naučnici, kaže dr David C. Black, predsednik Univerzitetskog udruženja za svemirska istraživanja[5]. "Astronomi su ti koji su uvukli NASA–u u sve te misije, a ona se upecala na to. Ispostavilo se da je bio dovoljan samo jedan mali 'štuc' sa tim prekoračenjem vezanim za JWST ... Sve to liči na saobraćajnu gužvu – jedan sudar i odjednom su svi u zagušenju. I ovde: jedno planirano otkazivanje i ubrzo je sve postalo vrlo nestabilno."

U takvoj saobraćajnoj gužvi, svi problemi nastali slanjem misije za misijom se dodatno pogoršavaju kada se od početka troškovi veštački prikazuju nižim nego što jesu. Kada je početkom godine na sastanku Američkog astronomskog društva[6] Michael D Griffin[7],11. direktor NASA po redu, rekao da Vebov teleskop i nije tako mnogo prekoračio budžet koliko je bio "podcenjen" na početku, to nije bilo dobro prihvaćeno.

Desetogodišnji prikaz je planirao da će troškovi iznositi oko milijardu dolara. Studije napravljene sredinom devedesetih govorile su da će to biti negde između $500 i $1 mld. To se delom baziralo na nadi – neostvarljivoj, kako se kasnije ispostavilo – da Vebov teleskop može dobiti pioritet ispred gradnje niskobudžetnih vojnih svemirskih letilica. Začudo, neke ranije procene vezane za gradnju jednog velikog infracrvenog svemirskog teleskopa bile su veoma blizu realnosti. Odbor za svemirska istraživanja procenio je 1984. godine da bi ukupni troškovi takve operacije, sa korišćenjem, bio oko $4 mld. (blizu $7 mld. po današnjem kursu), odn. prema Desetogodišnjem prikazu iz 1990. oko $2 mld. bez uračunate eksploatacije, što je, ako se uračuna inflacija, blizu NASA–ine sadašnje pretpostavke.

[4] ALMA je međunarodni projekat sistema radio–teleskopa, koji bi se nalazio u pustinji severnog Čilea na visini od 5.060 m. U sistemu bi bilo 64 identične antene od 12 metara povezane optičkim kablom. Konfiguracija je dimenzija 150 m x 14 km. Planirana prostorna rezolucija je 10 x veća od Very Large Array (VLA) ili HST. Planirano je da košta oko $1,5 mld., da počne sa gradnjom 2007. i da se završi do 2011. godine. [5] USRA (Universities Space Research Association), privatna, nevladina neprofitabilna korporacija, osnovana još 1969. godine pod okriljem Nacionalne akademije za nauku (NAS), koja okuplja oko 100 visokih škola i univerziteta u cilju daljeg razvoja svemirske nauke i tehnologije. Dr Black je predsednik od 2000. godine. [6] AAS je osnovano 1899. godine, kao organizacija profesionalnih astronoma Sev. Amerike. Njih oko 6.500 čine i matematičari, fizičari, geolozi i inženjeri koji su svojim radom u vezi sa astronomijom. [7] Na "vlast" su ga doveli ljudi iz Bele kuće. Lično ga je nominovao predsednik Buš i niko se nije suprotstavio. Ima 8 diploma obrazovanja i 59 godina.

1  2  3  4 | >>

AM SCG