Nema ništa slađe i grđe
od maglenjačke cure
/Al' de me nađe/
Taj bal vampira
u hologramu
tehno-coloru
Fantazija!!!
Pucam po šavovima
okidač radi
sam od sebe
/Jače je to od mene/
Al' nek se nađe,
Al' nek se nađe 

Napisao:
Fric Janovski, vojni astronaut, svemirska baza
"Mali Oberon" na Oberonu. 

Kada sam se spustio automatskom letilicom, sličnoj usavršenoj jedrilici sa opnastim delta krilima, na pistu baze "Mali Oberon", zaprepastila me pustoš. Divljačna i sumorna pustoš Oberonove topografije ljubičasto, crnih, krezubih razvalina brda, koja opasuju veštački stvorenu ravnicu i opustelost (prava reč bila bi "odljuđenost") same baze - više piramidnih belih zgrada, različite veličine, smeštenih ivicom ravnice, čiji je najveći deo zauzimala pista. Stresao sam se vireći kroz zaobljeni, providni materijal skučene kabine. "Gde su, dođavola? Odavno je javljeno da dolazim...."-pomislih, ne bez ljutnje," zverajući desno i levo. Prevalio sam inter- solarnom linijom, kosmičkim brodom "Izazivač" (zar im već jedan nije bio dovoljan?Nazvati jedan svemirski brod tim imenom  bilo je isto što i nazvati kakav prekookeanski brod imenom "Titanik") mnogo miliona kilometara, putujući dva i po meseca u ne tako komfornoj kajuti (Na "Izazivaču" ima dvanaest kajuta ali često više putnika nego raspoloživog prostora). Auto-pilot (u iskvarenom žargonu "orbitalaca" auto-pilot se zove "šapa", "majmunska noga" ili naprosto "bingo"...) moje letilice je sam održavao vezu sa bazom "Mali Oberon", tokom njenog pada iz utrobe kosmičkog broda ka Oberonu, uranjanja u gornje slojeve njegove retke atmosfere, i konačno rulanja po pisti, tako da nisam smatrao potrebnim da stupam u razgovor sa osobljem baze. Osim teleksa nisam im poslao ništa drugo. (Naveo sam razlog posete, i odobrenja civilnih i vojnih ministarstava koja je agencija za koju radim uspela da pribavi "Mali Oberon" je, u stvari, vojna opitna baza). Ni sa jednim članom baze nisam razgoarao preko "SOLARNET-a" tokom priprema za put, u Mesečevoj bazi "Klarkov monolit" a ni tokom boravka na "Izazivaču". "Tja ... Doček ti je sasvim odgovarajući, čoveče, s obzirom na uloženi trud..." promrmljah. Zvuk lupanja nekim metalnim predmetom po trupu letilice, prenu me iz monologa. U slušalicama zakrča nešto i jedan brundavi glas mi zapljusnu bubne opne: " 'Ej, oš' litar crnog, pa da pomoliš nosinu, a?" Spustih vizir šlema, sačekah da pumpe pokupe vazduh u kabini i onda digoh poklopac. Nagnuh se. Metar Al' nek se nađe niže dva smeđa oka neke spodobe u glomaznom karmin-crvenom skafanderu (Moj je bio plav sa veliim natpisom spreda i pozadi "I.T.N.T. PRESS") zevala su pravo u mene. "Vukomil, to ti je zivka?" – upita spodoba. "Jeste" – rekoh – "Možeš me zvati Vuki"... "Moja zivka – Tvrdi ili Kruti, kako 'oš...", "To ti je valjda nadimak" – reokh. "Jes', nadimak... Pravo ime mi je Harold Borgin ali ovde niko nikome ne zna ime. Samo nadimke zaslužene u borbi...". "O.K. Zvaću te Kruti. Gde su ostali?", "Ostali? Jure maglenjake, čo'eče. Zvirni ona brda tamo..." Pogledah u naznačenom pravcu. Kratoktrajne tačice svetla, ali prilično beštave poput bliceva, sevnule bi tu i tamo, strmim padinama brda. Čudno da ih nisam ranije opazio. "Protonsko ili lasersko oružje?" – upitah. "Laser... protonci previše teški za glavu" – odgovori Kruti kucnuvši se po šlemu prstom". "Šta ovaj priča" – pomislih – "Mora da je ovo mesto puno otkačenih tipova. (Setih se horor priča svog dede, sticajem okolnosti, prvog Srbina na Marsovom polutaru. istraživačka stanica "Volf Višnjak", o slučajevima kanibalizma, koji su se dešavali i pored dobre opskrbljenosti baza namirnicama. A sve to je bilo u tesnoj vezi sa dugotrajnom izolacijom i pojačanom agresivnošću ljudi u grupi) Nije ni čudo. Dosta su izdvojeni. Dve baze, jedna ovde na ekvatoru, jedna na polu, obe sa ne iše od dvesta ljudi, uglavnom muškaraca. "Idemo" – viknu unutar mog slušnog kanala Kruti – "Gde su ti stvari?"

Ja sam dopisnik "I.T.N.T – PRESS" – a, trenutno četvrtog po veličini, NET – magazina na Zemlji. Mi smo ozbiljan list. Ministarstvo odbrane nam je dalo "zeleno svetlo" za reportažu sa lica mesta. Vi ste svakako sa tim upoznati?" – izdeklamovao sam čoveku u vojnoj košulji ljubičasto – crne boje sa oznakama pukovnika (malo glupa navika vojske zaostala iz drevnih vremena kada je svaka vojna garderoba bojom bila prilagođena okolišu... Pitam se kako bi se kamuflirao ovde na Oberonu – skinuo skafander na otvorenom na – 210 ⁰C u metanskoj atmosferi, da bi do izražaja došla njegova divna ljubičasto – crna majica ili košulja. Ali čovek se onda pita – a zašto i skafanderi nisu maskirni već drečeće crveni?) "Sa tim ste upoznati... Da?" – ponovih oklevajući. "Jok..." – odvratni pukovnik – "Telekse čitam samo do pola. Nema veze, verujem ti na reč... Tvrdi...""Da gospodine...?""Uputi čoveka u procedure nižeg stepena. Poći će sa nama već sutra. Sa izviđačkim odredom...""Nema problema gospodine..."Kruti me povede iz pukovnikove kancelarije pretrpane starinskim mapama (Sam pukovnik je objasnio da mrzi "ona sranja od holo – taktilnih projekcija") kroz hodnik sa polukružnim svodom i natpisima na svaka tri metra:"Ne zadržavaj se ovde – granična vrednost 0,6 po skali..."ili" Pažnja – ovde izlaz za slučaj opasnosti. Povuci ručicu", do jedne prazne odaje. U njoj je pisalo, na samom stropu (Običnim flomasterom)"On ga mota oko..."(Dalje je bilo nečitko ali su se jasno videli neki crteži i simboli kakvi se obično nalaze u školskim WC- ima) Par skafandera karmin – crvene boje, visilo je sa čiviluka. "Oblači" – naredi Kruti. "Moram da priznam da ste prilično ekspeditivni..." –rekoh. "Da smo... Šta?" – upita zbunjeno Kruti. "Ništa... Šta vam je ovo na šlemu, video kamera"? – upitah. "Ma, ne... laser..." – odvrati Kruti zgranut mojim neznanjem. Zagledah bolje napravu. Kuglica mlečno bele boje, veličine očne jabučice, sa crnom tačkicom – zenicom. "Kako ovo funkcioniše"? – upitah. "To ti je, prosto,  sistem "vidi – uništi"... Vidiš, dve mikro – kamere unutar vizira hvataju pokrete zenica a ova bela kuglica u visini čela se pokreće kuda i oči. Taj fazon je izmišljen još u dva'estom veku al' al nisu imali ovako male a ubojne lasere...""Dobro ja sam novinar – oružje mi nije potrebno...""Kako 'oš stari... al' onda si ko bez one stvari..." – uzvrati Kruti, cerekajući se. 

Izviđački odred, i pored pompeznog naziva brojao je jedva šestoro ljudi koji uz to, kako sam primetio, i nisu bili u nekoj formi. Verali smo se uz jedno posebno strmo brdo, poput kakve iskošene, polusrušene  srednjovekovne kule, šest kilometara od baze. Jedna bespilotna letilica je sve to nadgledala iz visine, prosleđujući sliku komandnom centru. "Šta su to maglenjaci? I zašto napadaju ljude?" – upitah Krutog. Dugi (Ili Fric Janovski) koga sam i pored nadimka, ipak od samog početka (Prošlo je par sati od polaska iz baze) zvao imenom, se zakikoće preko veze, na neki iritirajući, osobeni način..."Maglenjaci... Maglenjaci... Šta li vas uče tamo na majčici Zemlji? Nema nikakvih Maglenjaka – vanzemaljaca, postoje samo holo – taktilne projekcije[1], vraški dobre, koje ubijaju ovdašnje homosapiense, ako se ne varam?""Zašto? Nemam pojma, čoveče! Ovo je opitna baza čoveče. Već deset godina. Kažu da se neko tajno oružje izmaklo kontroli... Većina nas nije bila ovde od samog početka... Ne znamo celu priču...""Kako izgledaju?""Kako? Zavisi od sklonosti i pola...""Ne razumem...""Shvatićeš... pazi, primam upozorenje od bespilotne letelice. Nailazi prvi "kontigent"... Fric je to uzviknuo gotovo režeći ali osetio sam – ne i bez izvesnog sladostrašća. Nekakvo slasno roktanje dopre i od ostalih članova grupe. Ništa nisam shvatao. "Oh... oh...Blagi Bože... Evo ide prva... Opaliću je, čoveče..." (Rekao je" opaliću je" – ne "opaliću u nju") "Ne mogu da se suzdržim..." – začuh Kresača (On je bio sasvim napred, trdesetak metara od mene. Još nisam video ništa) "Ej, kuronjo ostavi neštoi za nas" – povika neko cereći se. Odjednom ugledah jednog (ili jednu?) Maglenjaka. To je bilo dovoljno da se parališem, a donja vilica mi je čini mi se "pala do pupka". Bila je to žena, devojka ili da budem precizan – supstrat svega najzgodnijeg i najfatalnijeg što je moja mašta mogla da zamisli (I daleko više od toga) Devojka / žena se kretala prema meni. Boja njene kose se menjala u svim nijansama, oči takođe i nešto u njoj samoj. Krajičkom svesti sam skontao da ta prikaza crpe iz moje memorije potrebne podatke i da srazmerno tome kreira svoju formu. U slušalicama začuh glas Sirene (Glas, glas ali kakav!) Samo jedna njena reč bila je dovoljna da prokuvam... A miris... (Ali to je nemoguće – skafander je hermetičan) "Izolacija" mog nervnog sistema je počela da se topi i puši... Vatra me obuhvatila od nožnog palca do korena kose. Krvni pritisak je zveknuo u nebo. Pucao sam iznutra, umirao... Blesak, poput snažnog blica... Sve je stalo. Pao sam na zemlju, izgubio svest. "Ej, jebač ustaj" – grmnu u mojoj svesti. Polako otvorih oči. Fric se kezio nada mnom, bez skafandera. Ležao sam na prostom vojničkom krevetu, u bazi. "Preživeo si dovoljno dugo" bliski kontakt..."Kresnuo sam je u zadnji čas... Mogu ti reći, imaš kvalitetne fantazije...Dobre mačke... Kruti uvek zamišlja neke robusne ženturače koje liče na njegovu majku... Uvek mu je prepustimo, da je sam dokusuri...""Fric..." – promrmljah, trudeći se da suzbijem šarene tačkice u vidnom polju. "Da?" "Pričaj mi još o Maglenjacima...""Pa... šta tu ima da se priča. Projekcije su sasvim samostalne i same se napajaju energijom, niko ne zna kako. Ako postoje neki ukopani uređaji nismo ih našli a vladini ljudi iz nekog razloga drže na sigurnom veći deo dokumentacije. Uništavamo ih, laserom posebne frekvencije koja im poremeti atomsku strukturu... Sistem "vidi – uništi" je najpogodniji jer najbrže reaguje a crvena boja skafandera donekle ometa maglenjake da odrede tačno rastojanje do žrtve... Ni to nije jasno zašto... U svakom slučaju dok sve ovo nismo obezbedili ginulo je dosta naših ljudi a sada nam je ovaj posao najmilija razbibriga ovde na Oberonu. Inače po svemu sudeći, svaka projekcija je nezamenjiva, dakle ako od dvadeset počistiš deset – ostaće deset! Zbog toga ovaj lov ima smisla ali nas malo i zabrinjava njihovo potpuno istrebljenje... Znaš, nema mnogo zabavnih stvari ovde na Oberonu...""Dobro" – rekoh – "ali mi i dalje nije jasna jedna stvar... Oči navode laserski snop a budući da još nije izmišljen sasvim upotrebljiv "čitač misli", šta je "okidač"? Kontrola glasom?" "Ne – nasmeja se Fric – glas se izgubi u susretu s Maglenjacima, a mozak stane, tako da "čitač misli" i nije od neke pomoći, čak i da ga ima... ali zato postoje refleksne mišićne reakcije, sasvim spontano...""Mišićne reakcije... ali meni su svi mišići otkazali osim..."Fric me značajno pogleda, a očice mu nedužno zatreptaše... Trenutak potom - usta mu se iskriviše u jedan sasvim divlji, praiskonski kurjački osmeh...