|
12.4.2006.
Svake godine 12. aprila praktično čitavo čovečanstvo obelezava Svetski dan avijacije i kosmonautike. Ove godine – obeležava se 45 godina od prvog u istoriji čovekovog leta u kosmos. Sada se već kreće u osvajanje daljih svetova. Na redu su Mesec, na koji se SAD spremaju za povratak već 2018. godine, a Rusija najozbiljnije razmatra mogućnost pilotirane ekspedicije na zemljin satelit otprilike u isto vreme. Međutim, kosmičke države već su odradile po jedan mesečev program i sa njima su vezani najdramatičniji trenuci kako domaće, tako i američke kosmonautike. Nakon leta Jurija Gagarina postalo je jasno, da je krajnji cilj u suparništvu dveju pilotiranih programa, u stvari, iskrcavanje čoveka na drugo kosmičko telo, na primer, na Mesec. Takav zadatak je naciji postavio predsednik Džon Kenedi aprila 1961. godine. Pod utiskom Amerikanaca, koji su 1964. godine lansirali tešku raketu-nosač “Saturn-1”, rukovodstvo SSSR je u avgustu donela specijalnu odluku “O istraživanju Meseca i kosmičkog prostora”. Glavni zadatak bio je iskrcavanje sovjetskog kosmonauta na površinu Meseca u periodu 1967-1968. godine, a povodom 50-godišnjice Oktobra. Radove je predvodio Konstruktorski biro pod rukovodstvom Sergeja Koroljova, koji je predložio nove pilotirane kosmičke brodove sada već poznate serije “Sojuz”. Ali je početak realizacije tog programa krajem 1966. godine bio daleko od pobedonosnih relacija.
Prva isprobavanja u bespilotnoj varijanti bila su planirana za kraj novembra. Bilo je planirano da se lansiraju dva broda i da se oni spoje u automatskom režimu. Međutim, prvi brod je iz nepoznatih razloga potrošio celokupno gorivo u motorima za orijentaciju, pa je doneta odluka da se on pre vremena vrati na Zemlju. Međutim, taj brod nije stigao do Zemlje. Najverovatnije je besprekorno odradio sistem za havarijsko samouništavanje. 14. decembra, kada je vec prošla komanda za uključivanje motora rakete-nosača, sistem za samostalnu komandu ih je isključio i pri tom aktivirao sistem za havarijsko spasavanje pripojenog uz raketu broda “Sojuz”. Barutni motori izneli su aparat za spuštanje na visinu od 700 metara, i on je izvršio meko spuštanje. Treće lansiranje bespilotnog “Sojuza” bilo je predviđeno za 15. januar 1967. godine. Međutim, ono je obavljeno tek 7. februara i “Sojuz” je boravio u orbiti oko dva dana. Tada su zabeleženi kvarovi u sistemu upravljanja i orijentacije, a na delu kočenja u atmosferi progorelo je postolje aparata. On se spustio u Aralsko more i potonuo. Do danas nije poznato kome je u SSSR pripadala inicijativa da posle tri neuspešna bespilotna lansiranja donese plan kojim se predviđa lansiranje odjednom dva pilotirana broda “Sojuz” i njihovo spajanje na orbiti! Međutim, 23. aprila 1967. godine – godine tragedije u pilotiranoj kosmonautici na obe strane Atlantika – u kosmos je lansiran “Sojuz-1” sa kosmonautom Vladimirom Komarovom. Nakon 24 časa na “Sojuzu-2” trebalo je da polete Valerij Bikovski, Aleksej Jelisejev i Jevgenmij Hrunov. Sve je krenulo naopako od samog starta. Otkazao je sistem za upravljanje orijentacijom, ispao je iz stroja jedan od registratora, nije se otvorila leva solarna baterija, pa je tako bilo teško očekivati da će se brod spojiti sa drugim “Sojuzom”. U takvim uslovima start “Sojuza-2” je otkazan, a Komarovu je naloženo da se vrati na Zemlju pre vremena. Prva etapa spuštanja tekla je normalno. Odbačen je krov luka osnovnog padobrana, ali padobran nije izašao iz kontejnera. Zbog toga se nije odvojio ni kočioni padobran. Pri tom je započela rotacija aparata za spuštanje. Automatski je profunkcionisao rezervni padobranski sistem. Otvoren je krov kontejnera i odvojio se rezervni padobran. Međutim, on se zapetljao oko kočionog padobrana osnovnog sistema i u rezultatu je aparat za spuštanje sa ogromnom brzinom od 644 kilometra na čas udario u Zemlju. Komarov je poginuo. Kada govorimo o razlozima tragedije mogli bi smo navesti reči jednog od patrijarha domaće kosmonautike, konstruktora Borisa Čertoka koji u svojim memoarima piše, da su prilikom pripreme “Sojuza” tehničke službe veoma žurile. Krovovi padobranskih kontejnera nisu bili izrađeni u roku i samo se može pretpostaviti čime su ih u stvari pokrivali. Strašno je, međutim, još nešto. “Da su se na “Sojuzu-1” posle izlaska u orbitu – nastavlja Boris Čertok, - otvorile obe solarne baterije i da nije otkazao registrator 45K, onda bi 24. aprila najverovatnije bio lansiran “Sojuz-2”. Nakon spajanja Hrunov i Jelisejev trebalo je da pređu na brod kojim je pilotirao Komarov. U tom slučaju bi poginula sva trojica, a nešto kasnije najverovatnije bi poginuo i Bikovski…”. Tri meseca ranije, 27. januara, američka posada koja se pripremala da izvrši prvi pilotirani let po mesečevom programu “Apolo” poginuli su u strašnom plamenu unutar broda u Centru kosmičkih letova “Kenedi” Virdžil Grisom, Edvard Vajt i kjapetan Vojno-pomorskih snaga Rodzer Čafi, prvi američki astronauti koji su poginuli u kosmičkom brodu. … U toku je bio obični trening. Sva trojica su se nalazila unutar kosmičkog broda “Apolo” u čeonom delu ogromnog nosača “Saturn-1B” na startnoj poziciji broj 34. Pri tom ni raketa, ni sam brod nisu bili tankirani gorivom, i sva pirotehnička sredstva su bila ili isključena, ili uopšte nisu bila instalirana. Međutim, požar je ipak buknuo i za ciglih 15 sekundi brod sa njegovom kiseoničkom atmosferom pretvorio u pakleni krematorijum. Tragediju je učinila još većom situacija da je za otvaranje ulaznog luka bilo potrebno 90 sekundi. Zbog katastrofe “Sojuza” i “Apola” rokovi pilotiranih letova su pomereni, ali to nije zaustavilo ni SSSR, ni SAD. Obnovljeni program “Apolo” omogućio je čoveku da šest puta kroči na površinu Meseca. Analogno su i brižljive dorade i isprobavanja “Sojuza” doveli do stvaranja visokopouzdanog kosmičkog broda koji je našao primenu kao transportni brod za sovjetske dugotrajne orbitalne stanice serije “Saljut” i Međunarodnu kosmičku stanicu. Godinu pre, ili godinu kasnije, ali u XXI veku će uslediti pilotirani letovi na najbliža tela Solarnog sistema. Međutim, kao i pre 40 godina, kosmos za čoveka ostaje neprijateljska sredina, u koju se radi politickih ambicija, i to još povodom praznika, kako se to ranije dešavalo, ne sme zalaziti. Prodor čoveka u druge svetove može biti opravdan jedino konkretnim naučno-ekonomskim zadacima, koje treba rešavati ne sa motivima ko će prvi, već ovog puta svi zajedno – naslednici ideja “Sojuza” i “Apola”. Mišljenje autora ne mora se podudarati sa stavom redakcije. Moskva, 12. aprila 2006. RIA “Novosti” (21.04.2006.)
|
Gagarin - prvi čovek u svemiru Gagarin nije bio prvi; reakcije *** Burja tehnologija ispred svog vremena, prvi nagoveštaj (temelj) šatl tehnologije Buran, letelica snova
|
