"Svi smo mi talasi", govorio je Tesla, "automati koji reaguju na spoljne
uticaje. Što je aparat finiji, to bolje reaguje, kao seizmograf..." Tesla je
zaista bio neizrecivo osetljiv. Ova preosetljivost je kasnije nestala, ali
je Tesla nesumnjivo uvek bio hipersenzitivan. Da ne govorimo o tome da je i
u šezdesetoj godini mogao da čita i najsitnija slova. U zrelim godinama bio
je neobično zdrav i izdržljiv. Pisao je o tome kako se u svojoj pedeset
devetoj godini jedne večeri iznenada okliznuo ali, umesto da padne na leđa,
okrenuo za 180 stepeni i dočekao na ruke. Bio je gibak i veoma vitak, uvek
iste težine, o čemu su svedočila i njegova odela šivena uvek po istoj meri,
uzetoj petnaestak godina ranije...
"Svaki pojedinac ima potrebu da veruje u neku vrstu više sile", pisao je
Tesla. "Svi mi moramo imati neki ideal koji će upravljati našim ponašanjem i
zadovoljiti nas, ali on nije materijalan, bez obzira da li je to vera,
umetnost, nauka ili šta drugo - samo je važno da deluje kao nematerijalna
sila." Za Teslu je to, svakako, bila nauka. Pisao je o tome kako je kao dete
čeličio volju - kako bi gladan, drugoj deci davao jabuku ili komad hleba sve
dok u potpunosti ne bi savladao sebe i postigao da njegova volja i želje
postanu isto. Tom idealu, želji da svoje znanje i imaginaciju upotrebi za
dobrobit čovečanstva, podredio je sve. Imao je prijatelje, ali je zapravo
uvek bio sam. Nije osnovao porodicu jer je smatrao da ona nije za naučnika.
"Pronalazač je strastven, i ta je strast tako divlja i žestoka da bi se ženi
koju voli predao u potpunosti, posvetio bi joj sve, a ništa ne bi ostalo za
istraživanje. Ne verujem da biste mogli da se setite velikog broja
pronalazaka do kojih su došli oženjeni ljudi... Na neki način to je tužno,
jer se čovek ponekad oseti strašno usamljen."
