|
(Lakoća organizovanja kampa II*)
Na kraju prošlogodišnjeg kampa, onda kad su već svi gosti otišli, a ostali samo mi domaći da počistimo i malo se odmorimo pre nego što i sami krenemo kući, priđe Mile Kočić, Koča, da kaže nešto. Te godine je počela da ga drma osmatračka groznica i jurnjava za emovima i dobro mu je krenulo, pa je bio veseo, a ja opet mrtav umoran, oznojan od vrućine, dahćem i samo što jezik nisam isplazio kao što to radi moj kerić Šnjufa kad mu je vrućina. E, kaže Koča: "Dobar je kamp bio, samo vidim ja šta tebi ovde fali". Pomislim evo još jednog narodnog umotvorca koji će da mi razjasni situaciju i objasni šta to ja treba da radim. Prevrnem očima i pretvorim se u uvo. Do sada sam čuo beskrajan broj saveta, pa reko', valda ću preživeti još koji. Kaže Koča: "Slušaj, dogodine, ako hoćeš, doneću ja veliki šator, onaj za svadbe i desetak manjih. Doneću klupe, stolove. Doneću ti jedan veliki šator za kancelariju, štampač, kompjuter. Vidim da se patiš ovde ispod drveta, bolje bi bilo da imaš kancelariju. Doneću kablove za struju, ovako kako si skrpio struju ne valja. Doneću rasvetu sa crvenim sijalicama... Valda je video da sam pozeleneo pa je brže-bolje dodao, "Ništa te to neće koštati. Samo moramo da platimo kamion da to doveze. Ostalo je besplatno. Ja začkiljim očima, gledam ga i razmišljam: je li on pijan, lud ili me samo zavitlava, onako od dosade. Kažem mu: Da, da, OK, važi - i zaboravim na sve. Mislim, bajke sam slušao kad sam bio mali, a ni onda se nešto nisam palio na njih. Štajaznam, meni je Ivica i Marica oduvek bila morbidna. Na tome se priča s Kočom završila. Ali negde krajem godine poslao Koča mejl. Kaže: - Sale, kad će biti kamp? Treba da isplaniram raspored za opremu, imam s izviđačima neke termine pa da rezervišem šta treba. Uu, jeee, pa ovaj stvarno misli ozbiljno. Valda. OK, javim mu i zaboravim. Ali posle on opet pisao. Ne odustaje. Hm, tu sam već pomislio će na kraju i biti nešto od svega što je obećao. Čak sam onako u zanosu optimizma predložio da on organizuje kamp a ja da mu dođem u posetu, ali nije se uhvatio. I tako dalje, sve je krenulo dobro i bolje nego što je planirano u početku, jer je Koča samo javljao šta će još da obezbedi. Kaže: imaćemo tri redara koji će čuvati kamp, štampaćemo ID kartice, ne, ne treba mi papira za štampanje, sve je obezbeđeno, upisaćemo svakog gosta, vodićemo evidenciju, administraciju. Nabavio sam 10 žutih prsluka za redare i pomoćnike, odštampao pravilnik. Imam, ako hoćeš profesionalnog kuvara. Prijaviću ja skup policiji, ništa ti ne brini...
Majko mila, pa ovaj čovek je ipak lud. OK, pomislim, takvi nam i trebaju, od ostalih nema vajde, možda će to na kraju i ispasti dobro. Ponadao sam se. Ali onda, dan uoči kampa, javi se Koča. Kaže: "Slušaj, imamo velik problem". Vidim mu po glasu da se ne šali, ozbiljan je. Sednem, a misli već lete, roje se pitanja: da li možemo da otkažemo kamp? - ne možemo, kasno je; da li možemo bez Koče? pa snaći ćemo se nekako, ali ima da ga ubijem. Ne znam tehnologiju, ali snaći ću se nekako, u afektu. Pitam tihim glasom: Šta je, kakav problem? Kaže - Fali mi zumba! Nigde ne mogu da je nađem! - Šta? - Zumba mi fali - viče u slušalicu. - Ono za bušenje rupa. Treba nam za ID kartice, da ih probušimo. Može i za bušenje papira, znaš ono kao heftalica, samo što buši rupe. - Dobro čoveče, mani zumbu, kaži šta je problem - pitam i mrdam levom rukom da vidim da li trne. - Pa, viče Koča, to je problem. Nemam, zumbu! Ne znam kako da vežemo ID kartice za vrpcu oko vrata.
Definitivno lud čovek. Ima, kaže, kamion, šatore, kablove, klupe, stolove, kompjutere, štampače, a fali mu zumba! Svejedno, ima da ga ubijem, samo ako ne dobijem infarkt pre toga. U četvrtak oko podne zovem Koču da vidim je l' uradio nešto od onog što je obećao, pa da vidim šta da popravljam, ako mogu. Sve mislim sad će da kaže da se kamion pokvario, da mora opremu da ustupi nekom drugom ili tako nešto. Psihički se pripremim i zovem telefonom. Tamo na Letenki signal je slab, ali uspeva mi da dobacim do Koče. - Alo, Kočo! - Da! Vikne on. - Šta radiš, gde si, hajde kaži dokle si stigao? Kaže: - Evo mi jutros sve postavili i sad sedimo u ladu i pijemo pivo. Uh, uštinem se, vidim, java je (samo ako ne sanjam da je java). Nisam dalje ništa pitao, da nešto ne pokvarim.
Kad sam tog dana popodne stigao na Letenku vidim zaista podignute šatore, uredno razvučene kablove za struju, nadstrešnice, kancelariju sa računarima, štampačima. Oni koji su ranije stigli razmileli se, postavljaju teleskope. Na ulazu u kamp presretne me neki momak, da mi da popunim formular za prijavu, pa me onda slikao, odštampao ID karticu, okačio mi je oko vrata. Ja se smeškam, sve mi neprijatno jer ne znam šta treba da radim kad sve ide, teče. Čak su neki momci i moj šator postavili. Onada, odnekud pojavi se konačno i Koča. Kaže - Oš pivo? Doneo sam veliki zamrzivač, lade se sokovi i ostalo. Imam lubenicu. *** Kada smo zadnjeg dana ručali pasulj i spremali se za oproštaj kaže Koča gostima: "Ove godine je dosta opreme otišlo na Exit, pa je kamp malo skromnij, ali dogodine ima da donesem ... Eh, Koča. S koje je on planete doleteo ne znam, ali stigao je na pravo mesto. Saša Zorkić * Lakoća organizovanja kampa I
Organizatori astronomskog kampa:
17.07.2008. Ma sta reci... Svaka cast na tekstovima koje pisu oni koji su
bili na kampu. Svaka cast onima koji su ga organizovali i pozvali
nas da ucestvujemo u svemu ovome. Svake godine je kamp sve bolji i
bolji i neka nam zivi jos mnogo godina. *** 17.07.2008. Prekrasna prica, sve pohvale Koci jos jednom , na odlicnoj
organizaciji i toploj dobrodoslici i gostoprimstvu. Nicega nije
falilo, a najmanje hladnog piva ! Ove godine smo se preracunali,
sljedece donosimo duplo vise Ozujskog ! Vid *** 19.07.2008. He he... Svaka cast! Ljubomir ***
(11.06.2008.)
|
|
