Mars

Od svih planeta Mars je oduvek najvise podsticao mastu sanjara. Pocetkom ovog veka, podstaknut ranijim posmatranjima \ovanija Skjaparelija koji je na Marsu uocio mrezu svetlijih i tamnijih linija, cuveni astronom Persival Lovel podigao je posebnu opservatoriju za proucavanje te planete. Skjapareli je ove pruge nazvao kanalima, a Lovel je bio ubedjen da ih je nacinila napredna marsovska civilizacija da bi navodnjavala pustinje vodom iz Marsovih polarnih kapa. Kanali su bili toliko pravolinijski da bi morali da budu vestacki, a posto je Mars licio na isuseni svet, sta bi bilo prirodnije nego meliracioni radovi tako velikih razmera. Takodje, verovao je da do sezonskih promena boje tamnih podrucja dolazi zbog bujanja i zamiranja vegetacije. Medjutim, posle misije “Marinera-9”, postalo je sasvim jasno da o nekakvim kanalima na Marsu nema ni govora, a da tamne oblasti nisu vegetacija, vec naprosto oblasti odakle je svetla povrsinska povrsina oduvana sezonskim vetrovima. Ipak postavlja se pitanje kako su iskusni astronomi poput Lovela i mnogih drugih, mogli tako da se zavaraju. Pravi odgovor je tesko dati. Izgleda da su svi oni samo strasno zeleli da vide kanale i da su podlegli optickoj varci. U maloj titravoj slici u okularu teleskopa neke crte reljefa Marsa oko posmatraca spaja u linije koje zapravo nepostoje.

Mnogi naucnici XVII, XVIII i HIH veka smatrali su da je klima na Marsu i Veneri pogodna za zivot i da su ove planete naseljene razumnim bicima. Mastovitiji su poceli da strahuju da bi zitelji Marsa mogli da napuste svoju, sve suvlju, planetu i nasele nas vlazni svet. To je inspirisalo Orsona Velsa da 1938. priredi radiodramsku verziju klasicnog naucnofantasticnog romana Rat svetova Herberta Dzordza Velsa, premestivsi popriste radnje iz Engleske u istocni deo Sjedinjenih Drzava. Milioni Amerikanaca, obuzeti predratnom psihozom, poverovali su da je uistinu otpocela invazija Marsovaca.

Poslednji put Mars je uznemirio duhove 1976. kada je “Viking-1” poslao sliku takozvanog “Lica sa Marsa”. U pitanju je konfiguracija u oblasti Cydonia koja neodoljivo podseca na ljudsko lice. Romanticni duhovi poceli su da zagovaraju teoriju da ta formaciji mora biti neimarsko delo inteligentnih bica. Medjutim “Mars Global Surveyor” je aprila 1998. razoblicio jos jednu ljudsku legendu o Marsu, poslavsi sliku visoke razdvojne moci iste oblasti. Pokazalo se da je to ustvari samo skup stena, grebena i brda, koje su nedovoljno precizni merni instrumenti, igra svetlosti i senke i ljudski um pretvorili u gigantski spomenik kulture vise civilizacije.

[13 Kb]"Lice sa Marsa"- sliku levo je poslao Viking 1 1976. MGS je poslao sliku visoke razdvojne moci (slika u sredini), koja je razoblicila Lice. Kada se slika obradi tako da osvetljenost odgovara uslovima iz 1976. (slika desno), razoblicenje postaje jos upecetljavije

Jos pocetkom XIX veka bilo je poznato da se Mars okrene oko svoje ose za gotovo tacno 24h. Jos jedna neobicna podudarnost predstavlja podatak da je Marsova osa rotacije nagnuta u odnosu na ravan orbite za oko 24°, samo ˝ stepena vise od Zemljine, te prema tome i na ovoj planeti postoje godisnja doba slicna nasim. Mars kruzi oko Sunca na srednjem rastojanju od 227,9 miliona km prosecnom brzinom od 24,1 km/s, po orbiti koja je nagnuta u odnosu na ekliptiku za 1,8°. Marsovska godina je duza od Zemljine i traje 687 dana, s obzirom da je 1,524 puta dalji od Sunca nego Zemlja. Znajuci da je precnik Marsa upola manji od Zemljinog, a sila teze na povrsini planete svega 0,38 Zemljine, astronomi su jos u to doba zakljucili da atmosfera Marsa mora biti mnogo redja od nase.

Spektralna istrazivanja pedesetih godina pokazala su da preko 95 % Marsove atmosfere cini ugljen dioksid, a preostalih 4% popunjavaju azot, argon kiseonik i vodena para. Bez obzira na razredjenost Marsove atmosfere u njoj se cesto vide kondenzacioni oblaci kao i oblaci prasine. Oblaci se razvijaju kada se atmosferski ugljen dioksid kondenzuje na tlu u hladnim polarnim oblastima zimske polulopte. Na srednjim sirinama u oblake se kondenzuje vodena para i oni sadrze obican led. Oblaci se formiraju i kada se uzlazne struje vazduha u planinskim oblastima hlade, kao sto je to na primer u blizini velikih vulkana u oblasti Tharsis. Dakle, oblaci na Marsu mogu biti na bazi vode kao i na Zemlji ali i na bazi ugljen dioksida.

Tipican meteorolski izvestaj sa Marsa bio bi: maksimalna dnevna temperatura oko –30°S. U toku noci temperatura ce opasti do -86°S. Atmosferski pritisak 7,78 milibara, sto je uzgred receno, kao na 38 km iznad Zemljine povrsine. Lak istocni vetar u kasno popodne promenio se posle ponoci kada je poceo da duva jugozapadni vetar brzine oko 24 km/s.

Pretpostavlja se da Mars ima jezgro nesto manje od Zemljinog, sastavljeno pretezno od gvozdja i okruzeno silikatnim omotacem dok je tanka kora prekrivena oksidom gvozdja.

Prve pokusaje dosezanja Marsove orbite preduzeo je SSSR pocetkom 60-ih, ali prvi kosmicki brod koji je to uspeo bio je americki “Mariner – 4” koji je 1965. poslao fotografije Marsa koje su po kvalitetu bile uporedive sa fotografijama Meseca koje se mogu dobiti sa Zemlje. Cetiri godine kasnije, pored Marsa su proletele dve nove letelice: “Mariner-6” i “Mariner-7”. Godine 1971. “Mariner-9” je usao u orbitu oko Marsa i kruzio oko godinu dana. Misije “Vikinga 1” i “Vikinga 2” sastojale su se iz dva dela: orbitera i lendera Marsa, 1976. godine. “Viking 1” je radio tokom 4 godine, a drugi orbiter 2 godine. Zajedno su poslali vise od 55000 fotografija. Oni su sakupljali podatke o vremenu na povrsini planete i merili temperaturu, pritisak, brzinu i pravac vetra duze od cele marsovske godine. Vazan rezultat misije Viking je i kartografisanje cele planete od severnog do juznog pola i to sa razdvojnom moci od 1 km, dok je skoro 10% njegove povrsine snimljeno tako da se jasno vide cak i detalji manji od 100 m. Na snimcima okoline, koje je na mestu spustanja nacinio Viking, jasno se vidi pustinja zasuta kamenjem, koja se proteze sve do blago zatalasane linije horizonta. U neposrednoj blizini broda snimljeni su cak i kamencici cije su dimenzije nekoliko milimetara. Boja tla na mestu sletanja bila je crvenkasto ridja zbog prisustva oksida gvozdja, koga je prema hemijskoj analizi tla bilo oko 14% Veliko iznenadjenje je predstavljala ruzicasta boja neba crvene planete, uslovljena verovatno sitnim cesticama koje uzvitlane pescanim burama lebde u atmosferi.

Obavljeni su i bio-hemijski eksperimenti sa ciljem otkrivanja jednostavnih oblika zivota. Prvi rezultati su izazvali zabunu jer su razliciti testovi dali suprotne rezultate ali smatra se da je najverovatnije da su svi pozitivni rezultati izazvani neocekivanim reakcijama Marsovog tla. Pitanje zivota na Marsu ponovo je pokrenuto 1996. godine, kada je utvrdjeno da je meteorit ALH84001, izvadjen iz dubina antarktickog leda, poreklom sa Marsa. Naime, kada su izvrsene prve analize, objavljeno je da su pronadjeni fosili nekih jednostavnih bakterija. Kasnijim analizama se ispostavilo da pronadjeni tragovi ne moraju biti organskog porekla vec da mogu nastati i nekim drugim slozenim hemijskim procesima. Danasnja nauka jos uvek nije u stanju da da odgovor na ovo pitanje.

Pogled na Marsovu povrsinu izbliza pokazuje puno interesantnih oblika reljefa. Severna polarna kapa sastavljena je od obicnog leda, a juzna od takozvanog suvog leda tj. smrznutog ugljen dioksida. To je posledica cinjenice da su zime na jugu hladnije jer je tada Mars dalje od Sunca. Takodje je uoceno da se polarne kape uvecavaju i smanjuju u raznim godisnjim dobima.

Ako se zanemare polarne kape, citav Mars izgleda kao da je sastavljen iz dve razlicite polulopte. Juzna je nesto visa od srednjeg topografskog nivoa i obiluje kraterima iz najranije istorije Marsa. Severna polulopta je nesto ispod srednjeg topografskog nivoa i njena povrsina je mladja. Njome se pruzaju blage i prostrane ravnice i visoke vulkanske visoravni. Granica izmedju ovih oblasti je siroka i strma.

Najupadljivija oblast juzne polulopte je sistem ogromnih kanjona koji se u duzini od 4000 km prostiru gotovo paralelno ekvatoru. To su Vales Marineris koja se proteze na 2700 km i kanjon Coprat koji se nastavlja na nju. Ovaj sistem kolosalnih kanjona ima na pojedinim mestima sirinu i od 500 km i dubinu od 6000 m. Posmatrac koji bi se stajao na dnu uopste ne bi bio svestan da se nalazi u kanjonu jer bi njegovi obronci bili cak iza horizonta! Kanjon na kraju nestaje u Bisernoj zemlji, koja se sa Zemlje vidi kao tamna oblast.

Na severnoj polulopti se nalaze dve velike oblasti ogromnih vulkana Tharisis i Elysium. Oblast Tarsis, koja doseze deset kilometara u visinu, je prostrana vulkanska visoravan,sa koje se uzdize vise vulkana. Najveci od njih zove se Olympus Mons. To je istovremeno najveci vulkan u Suncevom sistemu. Po visini trostruko nadmasuje Himalaje, a dva i po puta je veci od Mauna Kea, najviseg vulkana na Zemlji (racunajuci od dna okeana Mauna Kea je visok 9,754 km i tako je najvisa planina na Zemlji). Mnogobrojne kaldere na vrhu ove planine podsecaju na kaldere Havajskih vulkana. Svi Marsovi vulkani su ugaseni ali u proslosti su imali veliku ulogu u formiranju reljefa planete.

Na Marsu cesto nastaju pescane oluje koje zahvataju ogranicene oblasti povrsine. Osim njih svake godine kada se Mars nalazi u perihelu, tacki na putanji koja je najbliza Suncu, razvijaju se snazne pescane oluje koje mogu da zahvate i celu planetu. One pocinju krajem proleca na juznoj polulopti, iznenada, pri cemu se na povrsini vidi bljesteca bela traka koja se proteze i nekoliko hiljada kilometara. U toku prvih nekoliko dana oblak peska i prasine siri se veoma sporo a zatim naglo raste, uglavnom u pravcu zapada, opasujuci za nekoliko nedelja celu planetu. Velike pustinje prekrivene pescanim dinama nalaze se oko severne polarne kape. Dine izgledaju kao okamenjene, pri cemu je vezivni materijal najverovatnije led, kao sto je to slucaj i na Antarktiku.

Usled jakih vetrova, krateri na Marsu cesto imaju tamne repove, istegnute sve u istom pravcu, koji predstavljaju stenovitu podlogu ogoljenu vetrom. Drugi krateri imaju svetle repove. To su nanosi peska i prasine stvoreni vetrom. Takva struktura omogucava astronomima da sastave vrlo precizne karte sezonskih vetrova. Jedan od kratera na Marsu nosi ime Milutina Milankovica, coveka koji je objasnio zasto i kako nastaju ledena doba.

Mada se na satelitima spoljasnjih planeta v odeni led nalazi u velikim kolicinama, Mars je jedina planeta, osim Zemlje, na kojoj je u proslosti povrsinom tekla voda. Ostaci starih recnih tokova i tragovi delovanja vode jasno se vide na fotografijama. Veliki kanali nastaju na juznim visoravnima i upravljeni su prema severnim nizijama. Oni dostizu duzine i od 1000 km a neki su na pojedinim mestima siri od 100 km. Osim presahlih recnih tokova i recnih dolina, na Marsu se vide i ostaci tokova lave, kao i kanjoni nastali usled kompleksnog delovanja pukotina u tlu, izliva magme, usled obrusavanja svodova zbog topljenja leda u tlu i erozionog delovanja vodenih tokova.

Oko Marsa, bozanstva rata, kruze dva satelita, Fobos – strah i Dejmos – uzas. Iznenadjenje je predstavljala razlika u njihovoj povrsinskoj strukturi. Na Fobosu se jasno vide brazde, koje su povezane sa kraterom Stikni ciji precnik od 8 km dostize trecinu precnika satelita. Ove brazde cije su sirine od 100 do 200m mogu biti posledica pada meteorita, plimskih naprezanja ili rasedanja tla. Potpuno jednoznacan odgovor za sada nije dobijen. Na Dejmosu je sloj regolita znatno deblji nego ra Fobosu, a krateri sa precnikom manjim od 50 km izgleda da su pokriveni slojem prasine. Oba satelita imaju sivu boju i svetlost odbijaju poput najprostijih meteorita, ugljenicnih, hondrita.

Mars je jedina planeta dovoljno velikodusna da i amaterima pokaze detalje svoje povrsine. To je prva od spoljasnjih planeta tako da njena pojava nije vezana za jutro ili vece, odnosno za blizinu Sunca. Uz pomoc manjeg teleskopa vidi kao crvenkasti disk na kome se mogu zapaziti detalji povrsine, polarne kape i ponekad belicasti oblaci od vodene pare i ugljen dioksida i zuckasti od prasine. Mars takodje pokazuje malu promenu faza. To se narocito moze zapaziti u vreme kada Sunce, Mars i Zemlja cine prav ugao. Tada faza iznosi oko 88%.

Zla kob koja je pratila ranija istrazivanja Marsa, nastavila se i tokom devedesetih. Krajem 1993. godine u blizinu Marsa je trebao da stigne americki kosmicki brod “Mars Observer” ali je pre ulaska u orbitu komunikacija sa njim prekinuta iz nepoznatih razloga. Ruski “Mars-96” orbiter/lender je pao ubrzo nakon lansiranja. “Mars Climate Orbiter”, koji je trebao da proucava Marsovu klimu, lansiran je 1998. ali je zbog greske u mernim jedinicam prebrzo usao u Marsovu atmosferu i sagoreo(zaboravljeno je da se engleske merne jedinice pretvore u metricke!). “Mars Polar Lender” je 3. decembra 1999. uspesno i po planu stigao do Marsa. Letilica je otpocela spustanje na planetu i nakon toga se vise nije oglasila. Iste godine, u okviru programa “Deep Space 2”, izgubljen je kontakt sa dve sonde koje su trebale da se zabiju ispod Marsove povrsine. “Mars Global Surveyor” (lansiran 1996.) je posle ozbiljnih neprilika ipak nastavio svoju misiju kartografisanja povrsine sa dotad nepostignutom razdvojnim moci. Potpuno uspesno svoju misiju obavio je “Mars Pathfinder” koji se spustio na Mars 4. jula 1997. Misija se sastojala iz lendera i rovera za izucavanje stenja i povrsine kojim je upravljano sa Zemlje. Na samom pocetku 21. veka predstoji prava invazija na Mars. Trenutno se ka crvenoj planeti krece “2001 Mars Odyssey”, koji ce do Marsa stici oktobra 2001. i kruziti oko njega tri godine. Planirana je jos jedna lender/rover misija za ovu godinu ali je otkazana usled smanjenja budzeta. Evropska Svemirska Agencija priprema za 2003. “Mars Expess” orbiter/lender. Iste godine ka Marsu ce krenuti jos dva rovera. “Mars Reconnaissance Orbiter” ce biti lansiran u avgustu 2005. i poslace fotografije povrsine na kojima ce se videti detalji manji od jednog metra. Glavni zadatak misije je potraga za dokazima o prisustvu vode u proslosti i nalazenja mesta za spustanje buducih misija. Prve misije koje bi vratile uzorke Marsovog tla bile su planirane vec za 2005. ali zbog drasticnog smanjenja budzeta, to nece biti moguce pre 2011. Sve ove misije imaju zadatak da utru put prvoj ekspediciji na Mars sa ljudskom posadom koje se planira za 2018.

MARS