Relativnost:
Neki računi

Milan Milošević                                                                                                           Ajnštajn za početnike

2. RAZLIČITO SHVATANJE PROSTORA I VREMENA

Aristotel

2.1 Aristotel (IV vek pre n.e.)

O pojmovima prostora i vremena prvi je razmišljao starogrčki filozof Aristotel. Aristotel je rođen u Stagiri 284. god. pre nove ere u jednoj, u to boba privilegovanoj porodici. Njegov otac bio je lični lekar dede Aleksandra Velikog, a sam Aleksandar Veliki bio je njegov učenik.

Aristotel je bio daleko najuticajniji stari filozof nauke, njegova dela su vrlo opširna i dobro organizovana. U stvari, mnogo od toga što znamo o ranijim grčkim filozofima do nas je stiglo preko Aristotela.

Aristotel je dao veliki doprinos u svim oblastima filozofije. Za nas je najznačajniji njegov rad u oblasti tumačenja Univerzuma. O ti stvarima Aristotel piše u svojoj knjizi "De Caelo" ("Na nebesima"), ali tu knjigu je vrlo rano napisao pa zbog toga ona ne sadrži sva njegova razmišljanja.

Aristotel je mislio da je Zemlja nepokretna, a da se Sunce, Mesec, planete i zvezde kreću oko nje po kružnim putanjama. Iz nekih mističnih razloga smatrao je da Zemlja centar Univerzuma, a kružno kretanje je smatrao najsavršenijim. Aristotel je tvrdio da je Zemlja nepomična, okružena sa devet koncentričnih, providnih sfera, a iza njih nalazila se sfera "Osnovnog Pokretača", kako je on nazvao, koja održava kretanje u Univerzumu. Za razliku od Pitagore za kog se Bog nalazio u centru Univerzuma, Aristotel je smatrao da se Bog nalazi van čoveku vidljivog Univerzuma. Ipak, ne može se reći da je Aristotelov model Univerzuma bio jednostavan, čak naprotiv, njegov model Univerzuma sadržao je 55 koncentričnih sfera!

Aristotel je bio ubeđen da je do svih zakona koji upravljaju Prirodom moguće doći samo razmišljanjem, a izvedene zaključke nije bilo potrebno proveravati posmatranjima, tj. eksperimentalno.

U svojoj knjizi "Na nebesima" Aristotel navodi dva argumenta na osnovu kojih je zaključio da Zemlja nije ravna ploča već da je oblika lopte. Prvi razlog takvog njegovog ubeđenja bilo je to što je utvrdio da do pomračenja Meseca dolazi onda kad se Zemlja nađe između Meseca i Sunca. Zemljina senka na Mesecu uvek je bila kružna, što jedino može da se dogodi onda kada je Zemlja lopta. Ako bi Zemlja bila ravan disk senka na Mesecu bila bi izduženog oblika, nalik elipsi, osim o slučaju ako se Sunce u trenutku pomračenja nalazilo tačno ispod centra diska. Drugi razlog bio je taj što su Grci sa svojim putovanja znali da se "Severna zvezda" pojavljuje niže na nebu ako se posmatra iz južnijih krajeva nego kad se posmatra iz severnijih oblasti. Ne samo što je smatrao Zemlju loptom Aristotel je čak izračunao i njen obim. Na osnovu prividnog položaja Severnjače u Egiptu i u Grčkoj on je odredio da obim Zemlje iznosi 400.000 stadija. Nije sa sigurnošću poznato koliko iznosi jedan stadij, ali smatra se da je njega dužina otprilike 200 jardi, tj. obim Zemlje koji je Aristotel izračunao bio je 73.000 km – dva puta više nego prava vrednost.

Aristotel je postavio i neke osnovne zakone kretanja, ali on te zakone nije postavio na način kako se to danas radi, korišćenjem matematičkih formula, već je on svoje ideje i zakone izložio običnim jezikom kojim su govorili svi ljudi. Aristotelovi zakoni fizike glase:

Aristotel je smatrao da data masa pređe određeno rastojanje za neki određeni vremenski interval, a da ako bi ta masa bila veća ona bi to isto rastojanje prešla za kraće vreme, odnosno da je vreme obrnuto proporcionalno masi.

Prema Aristotelovom učenju svet je bio sagrađen od četiri elementa: zemlje, vode, vatre i vazduha, sva kretanja u prirodi bila su posledica težnje ovih elemenata da zauzmu svoje prirodno stanje. Verovao je da tela padaju na Zemlju zbog toga što je za njih "prirodno" da se tako ponašaju, zemlja je pretsatvaljala njihov prirodan položaj, to je bilo mesto gde su ona pripadala, pa je zato to bio pravac gde su ona želela da idu. U slučaju vatre Aristotel je smatrao da dim, koji se pretežno sastoji od vazduha, teži ka svom prirodnom položaju, tj. vazduhu, i zbog toga se udaljava od zemlje, odnosno kreće se na gore.

U Aristotelovim učenjima takođe stoji da je prirodno stanje tela stanje mirovanja. Sva tela miruju dok ih neka sila primora da to stanje promene (Aristotel pojam sile ne koristi u nama poznatom značenju, kao interakciju između tela, već on smatra da je sila težnja nekog tela ka svom "prirodnom" stanju). Prema Aristotelovim zakonima teža tela padaju brže nego lakša zbog toga sto ona imaju veću težnju prirodnom položaju, veću težnju ka zemlji.

Lako se zaključuje da je u grčkom "Univerzumu" sve težilo ka savršenstvu, ka nekoj statičnosti.

U doba Aristotela, a i vekovima kasnije, Aristotelovi zakoni su bili neprikosnoveni. Niko nije sumnjao u njihovu ispravnost, niti je nekom padalo na pamet da proba da proveri ove zakone fizike. Kada se prvi put javila sumnja u ispravnost Aristotelovog učenja, i kada je neko po prvi put u proučavanju sveta upotrebio eksperiment, svari su krenule naopako za Aristotela.

(maj 2002.)

| Home | Sadržaj | Galaksija | Sunčev sistem | Teorija i praksa |
| Instrumenti | Istorija i tradicija  | Efemeride 2002 |

vrh