|
07. 1. 2007. Skoro svaki dan, velike NASA–ine Deep Space Network antene usmeravaju se ka mračnim dubinama u sazvežđu Zmijonosca (Ophiuchus). Usmerene u prazan prostor, ili nam se nama samo tako pričinjava, one nepogrešivo love signal, slab ali pun inteligencije. Njihov izvor se nalazi daleko iza Neptuna, više nego duplo od Plutona, u samom komšiluku zvezda. Radi se o "Voyageru 1". Napustio je Zemlju još 1977. godine, sa ciljem da sa svojim blizancem ispita zapanjujuće svetove Jupitera i Saturna. Čitavih 30 godina kasnije, kada su gasoviti džinovi davno ispitani, "Voyager 1" još uvek leti i nastavlja da otkriva neke neobične stvari. "Ušli smo u potpuno nov deo kosmosa," kaže dr Ed Stone, bivši direktor NASA–ine Laboratorije za mlazni pogon (JPL) u Pasadeni. "A letilica nastavlja da šalje zapanjujuće nove informacije." Pre nego što otkrijemo o čemu se radi, daj da vidimo gde se trenutno "Voyager 1" uopšte nalazi.
Čitav naš solarni sistem – sve planete i ostalo – nalazi se u jednom gargantuanskom mehuru gasova koji je oko 4 puta veći od Neptunove orbite. Razlog postojanja tog mehura je Sunce. Ono ga naduvava uz pomoć moćnih struja solarnog vetra. Astronomi taj mehur nazivaju heliosferom, a njegovu spoljnu membranu helioomotačem. "Voyager 1" se, dakle, nalazi na 15 milijardi kilometara od Zemlje, unutar helioomotača. "Helioomotač je bitan i za ljude," nastavlja Stone, "jer nas štiti od galaktičkih kosmičkih zraka." GCR (Galactic Cosmic Rays) su subatomske čestice (90% protona i 9% elektrona) koje supernove i crne rupe ubrzavaju skoro do brzine svetlosti. Kosmonauti koji se nalaze u misijama u kosmosu izloženi su njihovom štetnom dejstvu i to nije dobro, jer su zbog brzine te čestice u stanju da dopru i oštete DNK ćelija. Srećom, helioomotač odbija veći deo fluksa tih kosmičkih zrakova pre nego što stignu do unutrašnjeg Sunčevog sistema. "Magnetne turbulencije u helioomotaču odbijaju većinu opasnih čestica na drugu stranu." [Imamo brojne štitove protiv ovih razornih zrakova, počev od tankih zidova svemirskih letilica (npr. "Voyageri" imaju sloj od tantala), pa do masivne Zemljine atmosfere. Ipak, helioomotač predstavlja prvi liniju odbrane, i to ga čini posebno značajnim.] Zbog navedene uloge Velikog zaštitnika solarnog sistema, "moramo da naučimo što više o helioomotaču," kaže Stone. "'Voyager 1' nam pomaže, jer je odškrinuo vrata." Iznenađenja! A sada iznenađenja: Magnetna rupe: Konstatovano je da "Voyager 1" neprestano leti kroz "magnetne rupe", zone u kojima magnetno polje helioomotača skoro nestaje, opadajući sa tipične vrednosti od 0,1 nanotesli (nT) na 0,01 nT ili još manje. Povremeno se beleže i "magnetni brzinski udari", kada jačina polja skače duplo, sa 0,1 na 0,2 nT. Ti brzinski udari i rupe predstavljaju krajnje neočekivane forme turbulencije. Kakva je njihova uloga u raspršivanju kosmičkih zraka? "Upravo to istražujemo," obaveštava nas Stone. Tromost solarnog vetra: Objektivno, niko nije očekivao da će solarni vetar u helioomotaču biti toliko spor. "Solarni vetar tamo i treba da bude sve sporiji, baš kao što voda u sudoperi usporava i stvara 'lenji prsten'," kaže Stone, "ali ne toliko spor." Pre nego što je "Voyager" stigao tamo, kompjuteriski modeli su predviđali brzine između 320.000 i 480.000 km/h. Najnovija "Voyagerova" merenja govore o brzini od samo 55.000 km/h. "To znači da naši modeli treba hitno da se redefinišu." Anomalčni kosmički zraci: "Ovo zahteva malo objašnjenje," kaže on. "Dok nas helioomotač štiti od Deep Space kosmičkih zraka, on u isto vreme i sâm proizvodi određene kosmičke zrake. Udarni talas, koji se stvara na spoljnim granicama heloomotača, prenosi energiju na subatomske čestice koje poput kosmičkih zraka lete ka unutrašnjem Sunčevom sistemu. Takve čestice nazivamo 'anomaličnim kosmičkim zračenjem'. Oni nisu toliko opasni kao GCR, obzirom da nose srazmerno manju energiju." Istraživači su očekivali da će se "Voyager 1" susresti sa najvećim brojem anomaličnih kosmičkih zrakova negde na unutrašnjim granicama helioomotača, "jer smo bili ubeđeni da je to područje gde se to zračenje stvara." Na opšte iznenađenje, kada je decembra 2004. godine "Voyager 1" prešao tu granicu, nije bilo nikakvih pikova zračenja. Tek sada, više od 500 miliona kilometara kasnije, njihov intenzitet počinje da raste. "To je zbilja zagonetka za nas," kaže Stone. "Odakle stvarno ti anomalični zraci dolaze?" Možda će "Voyager 1" uskoro pronaći izvor – i ko zna šta još – u nastavku svog istorijskog putovanja. Helioomotač je debeo 5–7 milijardi kilometara, i u njemu će se ova letilica kretati još desetak godina. To je ogromno neistraženo prostranstvo i biće još mnogo vremena za nova otkrića. Gde su Vojadžeri? Inače, letilica "Voyager 1" je brža i dalje je otišla od svog parnjaka "Voyagera 2". NASA očekuje da će obezbediti dovoljno sredstava da prati ove letilice dokle god one budu u stanju da šalju podatke, a to je negde do iza 2020. godine. Na dan 11. avgusta 2006. godine, "Voyager 1" je imao još 28,199 kg goriva, i proizvodio je 289,7 vati struje. U obe stavke "Voyager 2" stoji malo bolje. Koliko ja znam, nema svežijih podataka od ovoga.
(05.01.2007.)
|
VOYAGER – USPON I PAD (ČOVJEKA)
VOYAGER 1" NAPUSTIO
SUNČEV SUSTAV
|