misije Veliko putovanje Voyagera

Dve svemirske letilice–blizanci, Voyager 1 i Voyager 2, lansirala je NASA u razmaku od nekoliko meseci tokom leta 1977. god. sa Cape Canaverala, sa Floride. Kako je na početku bilo predviđeno, zadatak im je bio da iz blizine prouče Jupiter i Saturn, Saturnov prsten i veće satelite ove dve planete.

Dipl. ing. Drago I. Dragović dragovic@net.yu

Da bi ispunili svoje misije, letilice su građene čitavih 5 godina. Ali kada su letilice uspešno izvele sve svoje zadatke i pored toga proletele kraj dve spoljne divovske planete, Urana i Neptuna, napori inženjera i naučnika koji su to izveli, iz Jet Propulsion Laboratory (JPL) u Pasadeni, u Californiji, su se isplatili.

Kako su svemirske letilice napredovale kroz Sunčev sistem, tako je daljinskim komandama reprogramirana njihova misija, omogućivši mnogo veće zahteve nego što su ih imale kada su poletele sa Zemlje. Umesto misije dve planete, sada je to bila misija četiri planete i umesto planiranih 5 godina, životni vek im je produžen na 12 i više godina.

Voyageri su uspeli da istraže sve četiri divovske planete našeg sistema, 48 njihovih satelita kao i neobične sisteme prstenova i magnetskih polja koje te planete imaju.

Istorija Voyager misije

Sama misija je bila osmišljena tako da se iskoristi retka prilika geometrijskog rasporeda spoljnih planeta u kasnim sedamdesetim i početkom osamdesetih godina, koji omogućava put ka njima sa najmanjim utroškom goriva i vremena putovanja. Položaj Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna, koji se ponavlja svakih 175 godina, omogućavao je jednoj letilici da lako odleti od jedne do druge planete bez potrebe za velikim propulzivnim motorima. Let pod odgovarajućim uglom pored jedne planete tako ubrzava letilicu, da je ona u stanju da doleti do sledeće planete. Koristeći tu "gravitacionu" tehniku, koja je prvi put isprobana sa Marinerom 10, misijom koju je NASA preduzela 1973–74. prilikom ispitivanja Merkura i Venere, vreme od 30 godina, koliko je bilo potrebno za let do Neptuna, skraćeno je na svega 12.

Smatralo se da je misija u kojoj će biti posećene sve 4 planete i u kojoj će svemirska sonda poneti sve potrebne instrumente i trajati dovoljno dugo da zaokruži ceo plan, previše skupa. Zbog toga su novčana sredstva nabavljena za Voyagere planirana tako da oni samo prolete pored Jupitera i Saturna. Prostudirano je preko 10.000 trajektorija pre nego je izbor pao na dve koje će omogućiti prelet pored Jupitera i njegovog velikog meseca Ia, kao i Saturna i njegovog velikog meseca Titana; izabrana putanja Voyagera 2 je imala kao opciju mogućnost da produži ka Uranu i Neptunu.

Iz Kennedy Space Center na Cape Canaveralu, na Floridi, NASA je Voyager 2 lansirala prvog, 20. avgusta 1977. godine, dok je Voyager 1 lansiran 5. septembra kraćom i bržom putanjom. Oba broda su izvedena u svemir raketom–nosačem tipa Titan III E–Centaur, visine 50 m i težine skoro 635 tona.

Voyager 1 je stigao do Jupitera 5. marta 1979., a do Saturna 12. novembra 1980. godine, dok je Voyager 2 stigao do Jupitera 9. jula 1979., a do Saturna 25. avgusta '81. godine.

Putanja Voyagera 1, projektovana da provede letilicu pored Saturnovog satelita Titana i iza prstena, potom je savijala van ravni ekliptike – ravni u kojoj se praktično sve planete okreću oko Sunca. Voyager 2 je trabalo tako da proleti kraj Saturna, da bude automatski usmeren u pravcu svoje sledeće destinacije – Uranu.

Uspešno se srevši sa Saturnom, naučnicima je bilo jasno da je Voyager 2 sposoban da krene ka Uranu, sa svim instrumentima u funkciji. NASA je obezbedila nova sredstva za dalje misije dve letilice, a JPL ovlastila da vodi misiju ka Uranu. NASA je takođe odobrila produžetak misije ka Neptunu, nazvavši je Voyager Neptune Interstellar Mission.

Voyager 2 se sreo sa Uranom 24. januara 1986. godine, poslavši detaljne fotografije i druge podatke o planeti, njenim mesecima, magnetnom polju i tamnim prstenovima. Za to vreme, Voyager 1 je nastavio svoj let, šaljući podatke o međuplanetarnom prostoru. Instrumenti ove letilice su prvi u istoriji koji su registrovali heliopauzu – granicu Sunčevog magnetnog uticaja i početak međuzvezdanog prostora.

Prišavši Neptunu najbliže 25. avgusta 1989. godine, sonda je izletela van ravni ekliptike, u međuzvezdani prostor. Od tog momenta, čitav projekat je preimenovan u Voyager Interstellar mission.

Trenutno Voyager 1 napušta Sunčev sistem i nalazi se pod uglom od oko 35º u odnosu na ravan ekliptike, udaljujući se oko 520 miliona kilometara godišnje. Takođe je i Voyager 2 na izlazu iz Solarnog sistema, samo što je on ispod ravni ekliptike pod uglom od oko 48º, a udaljava se brzinom od oko 470 miliona kilometara godišnje.

Obe letilice nastavljaju sa studiranjem ultraljubičastih stelarnih izvora, dok detektori polja i čestica nastavljaju da beleže granicu uticaja Sunca i početka međuzvezdanog prostora. Očekuje se da će slati korisne podatke na Zemlju još 2 ili 3 decenije. Komunikacija će se obavljati sve dok Voyagerove atomske baterije budu mogle da obezbeđuju dovoljno struje za kritične podsisteme.

Troškovi misija Voyager 1 i 2 – uključujući i lansiranje, poslovanje od lansiranja pa do susreta sa Neptunom i atomske baterije (koje je obezbedilo Ministarstvo za energetiku) – iznosi $865 miliona. NASA je obezbedila dodatnih $30 miliona za finansiranje Voyager Interstellar Mission za sledeće dve godine od napuštanja Neptuna.

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12
sledeća strana>

(maj 2003.)

vrh