Veliko putovanje Voyagera

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13

Voyager 2

Misija Voyager

- Ukupna cena misije (gledano samo do susreta sa Neptunom) je $865 miliona. To zvuči kao velika cifra ali je to samo 20 centi po glavi U.S. stanovnika ili to je jedna dnevna kamata na nacionalni dug Amerike.

- Do kontakta sa Neptunom, ukupno je bilo potrebno 11.000 radnih godina. To je jednako jednoj trećini napora potrebnog da se izgradi velika piramida kralja Keopsa u Gizi.

- Do kraja misije sa Neptunom, na Zemlju je stiglo preko 5 triliona bita naučnih informacija. To je jednako količini informacija od 6000 kompleta enciklopedije Britanike ili po 1000 bita informacija po glavi stanovnika naše planete.

- Osetljivost antena za praćenje letilica u dubokom svemiru, raspoređenih širom sveta, stvarno je zapanjujuća. Antene moraju da uhvate signal sa Voyagera toliko slab, da se njegova snaga izražava kao 10–16 watti. Moderni elektronski digitalni časovnici imaju 20 milijardi više snage od tog signala.

Voyagerove letilice

- Svaki od sondi je sačinjen od oko 65.000 delova. Mnogi od tih delova imaju veliki broj manjih delova, kao što su tranzistori i dr. Jedna kompjuterska memorija sama sadrži preko milion odgovarajućih elektronskih delova, dok svaka sonda sadrži preko 5 miliona odgovarajućih delova. Ako uzmemo da jedan kolor TV sadrži oko 2500 delova, svaki Voyager ima elektronskih kola kao 2000 televizora.

- Voyageri su opremljeni takvim kompjuterskim programima koji su sposobni da sami poprave kvarove i sigurno poseduju jedan od najsofisticiranih sistema napravljenih za svemirske programe. Programi imaju 7 nivoa rutina, od kojih je svaka pokriva mnoge moguće kvarove. Sonde su sposobne da se same uključe i isključe, što ih štiti u slučaju da imaju probleme sa prijemom.

- Oba Voyagera su specijalno dizajnirana da izdrže veliko zračenje prilikom prolaza pored Jupitera. To je postignuto odabirom ojačanih materijala i pokrivanjem vrlo osetljivih instrumenata. Neki putnik na Voyageru primio bi pri preletu pored Jupitera 1000 puta veću dozu zračenja od smrtonosne.

- Voyager može da usmeri svoje instrumente pomoću pokretne platforme sa preciznošću od desetog dela stepena. Da bi se izbegla zamrljanost Voyagerove TV slike, potrebno je da ugaono kretanje letilice bude što je moguće manje za vreme ekspozicije. Svaki svemirski brod se zato oko 15 puta sporije okreće od velike kazaljke na satu. Ali čak ni to nije dovoljno kada je bilo potrebno snimati Neptun, čiji nivo svetla je oko 900 puta manji od onog na Zemlji. Zato su inženjeri pronašli način da Voyager bude 30 puta mirniji od velike kazaljke na satu.

- Elektronika i grejači na svakom skoro tonu teškom Voyageru imaju na raspolaganju samo 400 watti snage, što je ¼ energije koju troši jedna prosečna kuća u SAD.

- Komplet malih izduvnika omogućava Voyagerima kontrolu položaja i korekcije putanje. Svaki od tih malih potisnika ostvaruje snagu od samo 85 grama. Kada ne bi bilo trenja, na ravnom putu, bilo bi potrebno 6 sati da se neka veća kola ubrzaju do 50 km/h korišćenjem jednog ovakvog potisnika.

- Voyager ima pokretnu platformu sa dve ose rotacije. Mali motor veličine prsta koji pokreće ansambl (okrećući se 9000 puta za jedan okret platforme), od lansiranja do zavržetka misijena Neptunu, okrenuo se 5 miliona puta, što je ekvivalentno broju okretaja radilice automobila tokom putovanja od 2.725 km-.

- Žiroskopi na Voyagerima mogu da detektuju ugaono kretanje letilice koje je reda veličine jedan desetohiljaditi deo stepena. Na našem nebu, za 1 sekundu, Sunce se pomakne 40 puta više od te dužine.

- Osmokanalni magnetofon na svakom Voyageru je napravljen tako da može da snimi i reprodukuje veliki deo naučnih podataka. Glava uređaja je takva da se ne može pohabati dok traka dužine kao čitava SAD ne prođe napred i nazad preko nje. To je jednako kao da jednu dvosatnu traku puštamo na našem video–rekorderu jednom dnevno sledećih 22 godine bez kvara.

- Voyagerovi magnetometar je montiran na laganu i lomljivu fiberglasnu rešetku, koja je bila smotana prilikom lansiranja na dužinu od pola metra, da bi se u orbiti posle lansiranja teleskopski razvio do dužine od 13 m. Senzori magnetometara su mogli da se kontrolišu sa tačnošću većom od 2 stepena.

 U sledećem broju: navigacija

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13
sledeća strana >

(jul 2003.)

vrh