Veliko putovanje Voyagera

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13

Rad Voyagera

URAN

Na svojoj prvoj solo vožnji, Voyager 2 je proleteo najbliže planeti 24. januara 1986. godine, na 81.500 km od površine oblaka. To je oko 2.500 puta bliže nego što mu Zemlja ikada priđe. Posle 19 sati slikanja i ispitivanja planete i njenih satelita, Voyager 2 je odleteo dalje.

Ovo je treća najveća planeta našeg planetnog sistema. Okreće sa na orbiti koja je oko 2,8 milijardi kilometara udaljena od Sunca i napravi jedan krug svakih 84 naše godine. Voyager 2 je izmerio da dužina dana na Uranu traje 17 sati i 14 minuta.

Urana karakteriše činjenica da je nekada davno, u ranoj istoriji Sunčevog sistema, doživeo jak sudar sa nebeskim telom veličine planete. Zbog neobične orijentacije, koja polarnim zonama pruža svetlo Sunca ili duboku tamu u dugom periodu, mnogi naučnici nisu sigurni šta mogu da očekuju od Urana.

Voyager 2 je otkrio da je jedna od najneobičnijih pojava takvog bočnog položaja magnetnog polja, koje je nagnuto pod uglom od 60 stepeni u odnosu na osu rotacije planete. Magnetni rep se široko kreće sa planetnim obrtanjem, stvarajući jedan dugačak oblik vadičepa iza planete.

Magnetno polje Urana je bilo nepoznato pre posete Voyagera 2. Intenzitet se ugrubo može meriti sa onim na Zemlji, sa većim odstupanjima. Neobična orijentacija magnetnog polja sugeriše da se stvara na srednjim dubinama u unutrašnjosti, gde je pritisak dovoljan da vodu učini električki provodljivom.

Pojas zračenja Urana je po jačini veoma sličan Saturnu. U atmosferi je otkrivena visoka magla na polu koji je okredut ka Suncu, koji zrači veliku količinu ultravioletne svetlosti, fenomen nazvan "dnevni bljesak". Prosečna temperatura je oko 60 Kelvina (–213º C). Začudo, površina oblaka i na osvetljenoj i na tamnoj strani planete imaju skoro istu temperaturu.

Voyager je otkrio 10 novih meseci oko planete. Većina je novih satelita mala – najveći ima oko 150 km u prečniku.

Mesec Miranda, najbliži od 5 velikih meseci, predstavlja jedno od najčudnijih tela viđenih u Sunčevom sistemu. Detaljne slike pristigle prilikom Voyagerovog preleta pokazuju ogromne kanjone duboke po 20 km, terasaste slojeve i izmešane nove i stare delove tla. Jedna od teorija govori da je Miranda ponovo nastala od materijala koji je predhodno bio rasturen u jednom džinovskom sudaru.

[Veci snimak 167 Kb]  Ovo je snimak Mirande centriran na njen južni pol. Slika prikazuje celu južnu hemisferu Mirande koja je “izorana” i izbušena. Više o Mirandi u AM

Svih 5 velikih satelita se, kao i sateliti Saturna, sastoje od mešavine stena i leda. Na Titaniji se vide ogromni sistemi nabora i kanjona, što predstavlja dokaz o izvesnoj tektonskoj geološkoj aktivnosti u ranijoj istoriji. Ariel je najsvetliji i verovatno najmlađi od svih Uranovih satelita, kod koga su isto vidljivi znaci bivše geološke aktivnosti, sa velikim dolinama nastalim snažnim bujicama zaleđenog materijala. Sudeći po tamnoj i staroj površini Umbriela ili Oberona, na njima je bilo vrlo malo geoloških aktivnosti.

Svih 9 poznatih prstenova oko planete proučeno je tokom boravka letilice u blizini i otkriveno je da su značajno različiti od onih kod Jupitera i Saturna. Prstenovi su relativno mladi i nisu nastali kada i planeta Uran. Moguće je da su čestice od kojih je sastavljen zapravo ostaci nekog snažnog sudara ili jednostavno mrvljenja nekog satelita usled gravitacionih efekata.

[Veci snimak 137 Kb] (Courtesy NASA/JPL) Na ovoj slici se vide dva Uranova satelita koja su obelezena belim kruzicima, to su Kordelija (1986U7) i Ofelija (1986U8). Prvi i najsvetliji od prstenova je Epsilon prsten i on ima najveci albedo za razliku od ostalih Uranovih prstenova koji su dosta tamni. Od Epsilon prstena se prostiru Delta, Gama, Eta, Beta i Alfa prstenovi. Prstenovi su detaljno proucavani od njihovog  otkrica 1977. godine.

 U sledećem broju: NEPTUN

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13
Sledeća strana >

(maj 2003.)

vrh